Ovde je sada minus 3. Real feel minus 10 i ja imam samo košulju i ovaj duks.
Jer šta, zaboravio sam jaknu i sada se smrzavam. Verujte mi da sam se zaledio.
El Tatio je najveće polje gejzera na južnoj hemisferi i treće u svetu.
Valjda ću da se ukadriram nekako. Na sve strane se oseća pre svega sumpor i svuda kulja.
Raznovrsni pejzaži oko gejzira su neverovatni.
Ostao sam bez teksta ugledavši Lagunu Miskanti.
Nemate toliku količinu vazduha koju ste navikli da udišete u normalnim uslovima.
Faza bazena za isparavanje obično traje 12 do 18 meseci,
što je vreme potrebno da se dostigne koncentracija litijuma od 6 posto.
Bukvalno sam bio bolestan dva dana.
Biće sve okej.
Ja mislim da sam snimao flamingose u svakoj zemlji u kojoj sam bio, a u kojoj oni obitavaju.
A nestvarnim pejzažima i fenomenima nikad kraja,
pa sam nedaleko od slane lagune posetio Ojos del Salar.
Pejzaž je i više nego zadovoljavajuć.
Andrejeve pustolovine pratite i na Instagramu.
Na krajnjem sam severu Čilea istražujući najsuvlju nepolarnu pustinju na svetu, Atakamu.
Nakon što sam prošao kroz čuvenu Mesečevu dolinu, danas sam odlučio da prvo odem u više delove bliže Andima
kako bih otkrio sve prirodne lepote ove pustinje, a onda se spustim do neverovatnih salara.
Prvu stanicu podno Anda već vidite.
Ostao sam bez teksta ugledavši lagunu Miskanti
dok se iznad na vrhovima vulkana Anda beli sneg.
Manje bez teksta, više bez vazduha.
Trenutno se nalazim na 4200 metara nadmorske visine.
Ovde je vazduh mnogo ređi.
Nemate toliku količinu vazduha koju ste navikli da udišete u normalnim uslovima.
Pliće dišete.
Moguća je vrtoglavica, moguće su mučnine.
To se meni desilo recimo kada sam bio u Peruu; kada sam došao na Ande, u kuskok. Bukvalno sam bio bolestan dva dana.
Sada sam na 4200 i sasvim normalno funkcionišem.
Verovatno bih bolovao dva dana da sam direktno iz Beograda došao ovde na 4200, ali dobro.
U suštini, poenta je da treba da idete postepeno
kako ide nadmorska visina i biće sve okej.
Laguna Miskanti je jezero sa bočatom vodom, odnosno predstavlja miks slane i slatke.
Iznad je vulkan Miskanti po kojem je laguna i dobila ime.
Odmah pored je i laguna Minjikes sa istoimenim vulkanom, a odvojeni su tokom pleistocena izlivanjem lave iz vulkana.
Pre toga bili su jedna vodena površina 20 metara viša nego danas.
Oba jezera imaju dubinu do maksimalno 10 metara i u njih se ulivaju brojni potoci.
Tokom cele godine je hladno uz prosečnu temperaturu od 2 stepena a tokom zime na površini jezera stvara se i sloj leda
što će se desiti uskoro; jer maj je i početak zime u Čileu.
Oba jezera su deo jednog od sedam sektora Nacionalnog rezervata Los Flamenkos.
Oko laguna je oskudna vegetacija a i pored toga nadmorska visina i uslovi idealni su za divlje lame,
alpake i vikunje koje slobodno šetaju u potrazi za hranom
u, rekao bih, nestvarnom ambijentu pustinje Atakame i Anda u pozadini.
Silazim niže do pustinjskih laguna, pa se lakše i diše...
Bukvalno.
2300 metara je prihvatljivije nego 4200.
Pored toga, nisam mogao a da ne primetim ove cevi koje su gotovo svuda.
Atakama se maksimalno eksploatiše jer ima dosta bakra, zlata, srebra, gvožđa, bora i danas sve populanijeg litijuma.
Ali, ove cevi nemaju veze sa tim
jer služe za distribuciju vode retkim naseljima unutar pustinje.
A naredna lokacija je čuvena laguna Čaka.
Ima flamingosa i drugog ptičjeg sveta, pa sam odlučio da je posetim.
Takođe je deo Nacionalnog rezervata Los Flamenkos, a smeštena je u sredini Salar de Atacama
odnosno, najvećeg slaništa u Čileu površine 3000 kvadratnih kilometara.
Ja mislim da sam snimao flamingose u svakoj zemlji u kojoj sam bio, a u kojoj oni obitavaju
s vremena na vreme ili tokom cele godine, u zavisnosti od vremenskih prilika.
Tako da ni Čile nije izuzetak.
Za razliku od onih prethodnih sa kojima sam bio, recimo u Dominikanskoj Republici, ovi su potpuno mirni i opušteni, s obzirom da se nalaze u ovoj solani.
Odnosno u laguni.
Vreme za snimanje je daleko od idealnog s obzirom da je jako sunce
i onda se ne vide te prave boje flamingosa. Međutim,
koristimo razne filtere i razne fore za snimanje, tako da
se nadam da ću uspeti da ih snimim onako kako zapravo i izgledaju.
Dobro je, izgledaju baš onako kako sam i očekivao.
Uostalom, u ovakvom okruženju sve se lepo slika.
sem mene,
pa je bolje da nestanem na neko vreme iz kadra i prepustim prostor flamingosima
i ostalom živom svetu slane lagune.
Broj flamingosa unutar Salar de Atakama poslednjih godina manji je za čak 20 procenata.
Iako ovde živi 3 od 6 vrsta uključujući i gotovo ugroženog čileanskog flamingosa, problema je mnogo.
Pre svega usled izvlačenja vode iz tla za potrebe rudarenja litijuma,
ali i globalnog problema u vidu klimatskih promena.
Zbog toga, ove ptice gube svoja prirodna staništa, a nestaju izvori hrane poput škampa, algi i planktona
koji čine osnovu prehrane flamingosa.
Najveće slanište Čilea dimenzija 100 puta 80 kilometara okruženo je planinama i nema ispusta za odvodnjavanje.
Slanište je ravna površina sastavljena od gline, blata ili peska obavijenog korom soli.
Mnogi su ostaci velikih jezera koja su postojala tokom poslednjeg ledenog doba pre oko 12.000 godina.
Salar de Atacama je najveći i najčistiji aktivni izvor litijuma na svetu,
koji sadrži 27 posto svetskih rezervi litijuma.
Ekstrakcija slanih rastvora bogatih litijumom
je zaslužna za pokretanje sukoba oko korišćenja vode od strane lokalnih zajednica i šteti lokalnom ekosistemu,
uključujući andske flamingose.
Lokalno autohtono stanovništvo Atakamenjos ima istoriju protivljenja ekstrakciji litijuma,
pa se danas navodno vrše pregovori sa litijumskim kompanijama pre iskopavanja.
Pregovori se odvijaju u okviru Konvencije o starosedelačkim i plemenskim narodima koju je Čile potpisao 2008. godine.
Tvrdi se da su sporazumi između domorodačkih organizacija i litijumskih kompanija doneli značajne ekonomske resurse za razvoj zajednice,
ali su takođe proširili kapacitet rudarske industrije u ovoj oblasti.
Proces ekstrakcije litijuma u Salar de Atacama počinje tako što se slani rastvor ispumpava iz zemlje,
a zatim se stavlja u bazene za isparavanje,
tako da se preostali slani rastvor polako obogaćuje litijumom.
Faza bazena za isparavanje obično traje 12 do 18 meseci,
što je vreme potrebno da se dostigne koncentracija litijuma od 6 posto.
Finalna prerada se vrši u blizini grada Antofagasta
na obali gde se čisti litijum karbonat, litijum hidroksid i litijum hlorid proizvode iz slane vode.
U Salar de Atacama, bor se takođe ekstrahuje iz slanih rastvora kao borna kiselina.
A nestvarnim pejzažima I fenomenima nikad kraja, pa sam nedaleko od slane lagune posetio Ojos del salar.
Dve veoma duboke slatkovodne lagune.
Da dobro ste čuli, slatka voda unutar najveće solane u Čileu.
Kada nema vetra ova dva gotovo savršena kruga deluju kao oči solane, kako se inače i zovu.
Refleksija je neverovatna i u većini slučajeva lagune su poput ogledala.
U jednoj se možete čak i kupati, ali retki su oni koji se odluče na taj korak zbog lokalnih legendi, koje kažu da ovi krateri nemaju dno
i da je na već 2 metra dubine toliko mračno da ne biste videli svoja stopala
pa su ove pustinjske oči zapravo upozorenje da nije sve baš tako kao što izgleda.
Legende se prenose generacijama a niko zapravo ne zna kako su ova jezera nastala,
što misteriju podiže na viši nivo.
Neki čak kažu i udar meteora.
Ima smisla,
ali ima li i istine?
Južnije je laguna Tebenkiće, koja je jedno od omiljenih mesta za posmatranje flamingosa koji dolaze u njene vode da se hrane.
Inače, ispod Salar de Atacama nalazi se plitko jezero koje je prekriveno debelim slojem soli.
Ovaj sloj se otvorio u određenim sektorima, što uzrokuje pojavu plitke vode,
što je idealno stanište za ptice kojih sada po ovom suncu i nema, ali uz planine u pozadini pejzaž je i više nego zadovoljavajuć.
Narednog jutra bukvalno ću doživeti smrzavanje u pustinji samo što toga tada nisam bio svestan.
Krenuo sam 2 sata posle ponoći do El Tatia,
skupa gejzira na 4337 metara nadmorske visine u planinama Anda
kako bih stigao pre nego svane i snimio čuveni fenomen.
Da objasnim.
Najveća aktivnost gejzira vidi se u zoru tokom izlaska Sunca
kada je najveća razlika između spoljašnje temperature, koja može biti i do minus 20 stepeni,
i vode koja ključa već pri 85 stepeni.
Iz unutrašnjosti žućkasto-zelene doline izlazi proključala voda i stvara stubove vodene pare visoke i do 10 metara.
Dakle, uskoro će da svane pa čekam taj momenat.
Ne smem da ga propustim jer čim dođe više svetla teško ću snimiti stubove vodene pare.
Evo ih.
Osećam kao da sam otkrio novu planetu, ali i hladnoću koja mi prodire do kostiju.
Ne pomaže ni izlazeće sunce pa se držim blizu pare da se nekako zagrejem.
Spektakularno, zar ne?!
Nemojte da vas zbuni moj stajling.
Ovo je, vidite upasan duks, košulja.
Ovde je sada minus 3, real feel like minus 10 i ja imam samo košulju i ovaj duks.
Jer šta, zaboravio sam jaknu i sada se smrzavam. Verujte mi da sam se zaledio.
El Tatio je najveće polje gejzira na južnoj hemisferi i treće u svetu.
Ovi topli izvori na kraju formiraju posebnu pritoku koja se uliva u reku i glavni su izvor zagađenja arsenom u njoj.
Otvori vidljivi na površini su mesta gde žive ekstremofilni mikroorganizami
koji opstaju u uslovima koji su štetni za većinu životnih formi na Zemlji,
pa je zbog toga El Tatio proučavan sa aspekta razvoja rane Zemlje
odnosno prvih milijardu godina, ali kao i mogućnost prošlog života na Marsu.
Valjda ću da se ukadriram nekako.
Znak da je temperatura iznad nule
je i
ovo.
Polako počinje da se topi.
Pogledajte samo
ove momente.
Pogledajte kako to kulja!
&
Probao sam malo iz prvog lica.
Na sve strane se oseća pre svega sumpor
i svuda kulja
i čuje se.
Sada ću vam pokazati kako predivno izgleda onaj bazenčić tamo.
A sada da vam pokažem, morate da čujete zvuk.
Slušajte zvuk sada. Valjda ćete čuti.
Spektakularni oblici reljefa nastaju taloženjem sintera,
tvrdih silicijumskih i krečnjačkih naslaga iz voda geotermalnog polja.
Visok sadržaj silicijum dioksida daje vodi plavkastu boju,
organska jedinjenja kao što su karotenoidi, često boje sinter u narandžasto-braon,
a zelenkaste nijanse potiču od bakterija koje oksidiraju gvožđe.
Vrući izvori formiraju bazene sa temperaturom vode od 60 do 80 stepeni,
voda u gejzirima dostiže 85, dok u blatnim bazenima izvire vrelo blato proizvodeći visoko kiselu vodu koja stene pretvara u glinu.
Ukupan broj geotermalnih manifestacija u El Tatiju je oko 400.
Polje je nekada brojalo 67 gejzira i više od tri stotine toplih izvora.
Neke fontane gejzira su u prošlosti dostizale visinu veću od 10 metara
dok danas obično ne prelaze metar i njihova aktivnost ponekad varira tokom vremena.
Manje erupcije gejzira se dešavaju otprilike svakih desetak minuta, a velike erupcije na nekoliko sati u proseku.
El Tatio leži u zapadnom podnožju niza stratovulkana, koji se proteže duž granice između Čilea i Bolivije.
Tokom geološke istorije pre 10 miliona godina ovde su se dešavale supererupcije
iako u istorijskom periodu nema zabeleženih erupcija vulkana Tatio.
Tokom prošlog veka dolina je istražena za proizvodnju geotermalne energije,
ali razvojni napori su prekinuti nakon velikog incidenta 2009. godine
u kojem je eksplodirao geotermalni bunar
zbog čega se na sredini doline nalaze ostaci ogromne metalne konstrukcije i cevi.
Dovoljno sam video i prilično promrzao pa je vreme za povratak na prijatni plus.
Evo ovako izgleda El Tatio kada grane Sunce i kada većina turista dođe.
Intezitet gejzira nije toliko jak kao pred sam izlazak.
Ali evo, čisto sam hteo da vam pokažem kako to izgleda.
Naravno, možete videti veliki broj ljudi.
Što je sasvim dovoljan razlog da odem odavde.
Vreme je. Ajde nešto drugo da radimo.
Ali i dalje je hladno. Bez obzira što je Sunce, promrzline na mom telu su i dalje prisutne.
A posledice ću osetiti sutra verovatno.
Nije kraj, ima još.
Raznovrsni pejzaži oko gejzira su neverovatni, tako da ne možemo to da propustimo.
Uživajte u njima, a u narednoj epizodi čekaju vas nove avanture kroz Atakamu.
Andrejeve pustolovine pratite i na Instagramu.
_____
Dijalog: "Litijum: Blagoslov ili Prokletstvo?"
Milan: Jao brate, smrzavam se. Samo košulja i ovaj duks. Realno, osećam se kao da je minus deset. Gde je moja jakna kad mi treba?
Aleksandar: Slušaj, bolje da se smrzavaš nego da se raspravljaš sa geolozima oko litijuma. Eto, bio sam nedavno u Čileu, u Salar de Atacama. Tamo je pravo blago, a istovremeno i prokletstvo.
Milan: Litijum? Kakvo sad prokletstvo? Pa svi pričaju kako je to "belo zlato" za električne automobile i baterije.
Aleksandar: Istina, ali jesi li znao da je proces dobijanja litijuma destruktivan? Na 4200 metara nadmorske visine, u najsuvljoj pustinji sveta, kopaju zemlju i ispumpavaju slane rastvore. Ekstrakcija vode uništava ekosistem, a lokalne zajednice ostaju bez osnovnog resursa — vode.
Milan: Sačekaj malo... uništavaju flamingose? Gledao sam neki dokumentarac o tome, ali nisam shvatio da je baš toliko ozbiljno.
Aleksandar: Ozbiljnije nego što misliš. Tri od šest vrsta flamingosa tamo gube svoja prirodna staništa. Voda koja se koristi za rudarenje ostavlja im manje prostora i manje hrane. Škampi, alge, plankton – sve to nestaje. A da ne govorim o klimatskim promenama koje dodatno pogoršavaju situaciju.
Milan: Zvuči kao scenario za neki apokaliptični film. Ali, brate, šta nam je alternativa? Litijum je osnova za baterije. Svi hoće da spasu planetu električnim automobilima.
Aleksandar: Paradoksalno, zar ne? Dok jedan deo sveta pokušava da spase planetu, drugi uništava ekosisteme. Lokalne zajednice, poput Atacamenjos, se bore protiv rudarskih kompanija, ali i one često moraju da pristanu na dogovor jer im te iste kompanije obećavaju infrastrukturu i sredstva za razvoj.
Milan: Dakle, šta, ne možemo dobiti tehnologiju bez žrtvovanja prirode?
Aleksandar: Nije sve tako crno. Postoje istraživanja kako da se litijum ekstrahuje na ekološki prihvatljiviji način, ali su ta rešenja skupa. Pitanje je koliko su korporacije spremne da ulože u to.
Milan: Pa, ako nastavimo ovako, nećemo imati ni flamingose, ni vodu, ni planetu. Možda bi trebalo da se više fokusiramo na reciklažu baterija ili alternativne tehnologije?
Aleksandar: Tačno tako. Tehnologija mora da prati održivost. Ako nas istorija nečemu uči, to je da ne možemo zanemariti prirodu bez posledica. Eto, i ti si se smrz'o jer nisi razmišljao o jakni. A mi, kao civilizacija, često ne razmišljamo unapred.
Milan: Dobro, brate, ovo me malo zamislilo. Nego, gde ćemo sada? Treba mi nešto toplo, kao kafa, da oteram ovaj hladan vetar.
Aleksandar: Hajde, ali da znaš, priča o litijumu će tek postajati sve hladnija i tvrđa ako ne pronađemo prave odgovore.
_______
Два друга, Никола и Марко, сидят за столиком в маленьком баре на побережье Черногории. Заказав ракию и местное пиво, они ведут неспешный разговор.
Никола: Слушай, Марко, я вчера смотрел одно видео на Ютубе про добычу лития. Ты вообще слышал, что в Южной Америке творится? Атакама, Чили – экология там просто рушится.
Марко: Да ладно, что такого с этим литием? Ну, делают батареи для электромобилей. Разве это не круто, чтобы спасти планету от бензиновых машин?
Никола: Круто, конечно. Только вот там люди воду теряют из-за этой добычи. Представь: из земли выкачивают соляной раствор, чтобы получить литий, а местные жители остаются без питьевой воды. Там, в пустыне, каждую каплю считают.
Марко: Да ну, Никола. Ты веришь всему, что на Ютубе показывают? Может, там преувеличивают. Это же прогресс. Литий – это будущее. Электрокары, солнечные батареи, чистая энергия.
Никола: Прогресс – это хорошо, но какой ценой? Там во флоре и фауне катастрофа. Ты знал, что три вида фламинго теряют свои места обитания? Все потому, что их еда – планктон и водоросли – исчезает из-за того, что эти соляные поля высыхают.
Марко: Ну, это плохо, не спорю. Но ведь есть какие-то альтернативы? Или ты хочешь, чтобы мы дальше с дизелями и бензином мучились?
Никола: Вот в том-то и дело, что альтернативы пока мало кто ищет. Компании хотят быстрые деньги. А экология для них – вопрос десятый. Я слышал, есть более щадящие способы добычи лития, но они дороже.
Марко: Значит, как всегда, деньги решают всё. А ты думаешь, у нас в Черногории могли бы такое сделать? Ну, открыть добычу лития?
Никола: Не дай бог. Представь, начнут выкачивать воду из наших рек или соляных полей ради какого-то "белого золота". Мы и так с экологией не всегда в порядке. Кстати, ты видел те трубы в Атакаме? Они вроде воду распределяют, но местным её не хватает.
Марко: Да уж, не хотел бы, чтобы у нас было как там. Хотя, если честно, я до этого видео вообще не задумывался, откуда в телефоне или ноутбуке батарея.
Никола: Вот именно. Мы не думаем о таких вещах, пока это нас напрямую не касается. Но знаешь, всё больше людей начинают говорить о переработке батарей. Может, это решение?
Марко: Да, было бы неплохо. Надо будет ещё погуглить про это. Ладно, давай закажем ещё по пиву. А потом посмотрим, что ещё на Ютубе интересного найдём.
Оба смеются, официант приносит им новые напитки. Разговор постепенно уходит на более лёгкие темы, но мысли о литии остаются где-то на заднем плане.
Comments