Dobar dan, deco. Danas ćemo govoriti o Bašti sljezove boje Branka Ćopića. Pa, da vidimo kakva je to sljezova boja. Pretpostavljam da znate šta je sljez. Sljez je biljka veoma ljekovita, ljubičasto roze boje. Postoji crni i bijeli sljez. I upravo ta riječ je nadahnula pisca Branka Ćopića, pročitavšeg u dijelu jedne Francuske književnice i istovremeno je oživela u njemu baštu kraj njegove kuće. Pisac kao odrastao čovjek priseća sve jedinstva svog zavičaja dječačkih dana i skriva se u kutak svoje duše gdje traži utjehu uspomenama o djetinjstvu.
Da vas upoznam sa piševom biografijom. Branko Ćopić je rođen 1915 godine a živio do 1984. Pjesnik, pripovjedač i romanopisac rođen je u selu Hašani pod planinom Grmeč u Bosanskoj krajini. Ostavši rano bez oca živio sa majkom Sofijom, stricem Nikolom i dedom Radom koji je dominantan lik u njegovom detinstvu i književnom stvaralaštvu. Osnovnu školu je pohađao u svom rodnom selu. Ali gimnaziju nastavlja u internatu u Bihaću. Poslije gimnazije završava učiteljsku školu i filozofski fakultet. Poznata Ćopićeva dijela su Pod Grmecom, Ježeva kućica, Doživljaji mačka Toše, Orlovi rano lete, Prolom, Magareće godine, Doživljaji Nikoletine Bursaća, Bašta sljezove boje i mnoga druga. Dobitnik je brojnih nagrada priznanja i pohvala.
Evo vidite pisca Branka Ćopića i jedan od njegova citat: "Nagrada glavna nek bude nama knjižica s dobrim ocjenama da bi smo postigli, odnosno da biste ovo postigli, morate biti vrijedni, morate slušati instrukcije svojih nastavnika, i rezultat neće izostati".
Bašta sljezove boje zbirka kratkih priča koja otišao u bojama i mirisima zavičaja prožitih autobiografski elementima. Bježići od stvarnosti koju nije volio Branko Ćopić sa ovim delom vraćao u bezbriježni svijet djetinjstva. Delo je posveceno Ziji Dizdareviću, prijatjelju, ko je stradao u ratu. Evo jedan dio iz te posvete. "Умножавају се по свијету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири, а ја сједим над својим рукописима и причам о једној башти сљезове боје, о добрим старцима и занесеним дјечацима. Гњурам се у дим рата и налазим сурове бојовнике: голубијег срца. Прије него ме одведу, журим да испричам златну бајку о људима. Њено су ми сјеме посијали у срце још у дјетињству и оно без престанка ниче, цвјета и обнавља се. Пржиле су га многе страхоте кроз које сам пролазио, али коријен је остајао, животворан и неуништив, и под сунце поново истурао своју нејачку зелену клицу, свој барјак. Рушио се на њега оклоп тенкова, а штитио га и сачувао пријатељски повијен људски длан. ". Kaže se u Brankovoj posveti svom prijatelju književniku. Ja vam preporučujem da u zbirku ucjelite pročitate i obavezno da pročitate Ovu posvetu. Sada ćemo poslušati tekst.
БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ
Мушкарци обично слабо разликују боје, али један такав незнајша у бојама какав је био мој дјед, е, таквог је било тешко наћи. Његов спектар сводио се на свега четири основне боје, а оно остало — то није ни постојало или се сводило, у најмању руку (ако је чича добре воље!), на неки врло неодређен опис: „Жуто је, а као и није жуто, него нешто онако — и јест и није.“
Како је на овоме нашем шареном свијету већина створења и предмета обојена „и јест и није“ бојом, то је с мојим дједом око тога увијек долазило до неспоразума и неприлика.
У једно од најпријатнијих доба године, скоро преко ноћи, расцвјетао би се у баштици крај наше куће црни сљез и љупко просинуо иза копљасте поцрњеле ограде. Он је у мирна сунчана јутра зрачио тако повјерљиво и умиљато да то није могло измаћи чак ни дједову оку и он би удобровољено гунђао мајући се по дворишту.
— Пазидер га, сва се башта модри као чивит.
Оно, истина, на сљезову цвијету једва да је негдје и било трагова модре боје, али ако је дјед казао да је модра, онда има да буде модра и квит. Исто се тако могло десити да неке године дјед рекне за ту исту башту да се црвени, и онда за ту годину тако и важи: сљез мора остати црвен.
Дједов рођак Сава Дамјановић, негдашњи крадљивац ситне стоке, а под старост испичутура и причалица, и ненамјерно је знао да наједи мог доброг дједа.
Док дјед прича, он ти га истом зачуђено прекине:
— Откуд лисица црвена кад је жута!
— Хм, жута? — бечи се дјед. — Жут је твој нос.
Сава забринуто пипне свој ружичаст бабураст нос и вречи:
— Црвена! Та све нације одавде до Бихаћа знају да је жута, а ти ...
Савин свијет простире се до Бихаћа, јер је чича неколико пута тамо лежао у апсу, али чак ни ти простори не могу да разувјере мог дједа.
— Хм, Бихаћа! И други су људи лежали у бихаћкој „Кули“ па не веле да је лисица жута. Боље ти је пиј ту моју ракију и ћути, не квари ми унучади.
А унучад, нас троје, набили се у ћошак близу стараца и чекамо кад ће Сава започети са својим лоповским доживљајима. Препирка о бојама баш нас нимало не интересује, лисица је лисица, па ма какве фарбе била.
Због дједове тврдоглавости у погледу боја и ја сам, већ на првом кораку од куће, упао у неприлику.
Било је то у првом разреду основне школе.
Негдје средином године учитељица нам је причала о вуку, те живи овако, те храни се онако, док ће ти одједном упитати:
— Дјецо, ко зна какве је боје вук?
Ја први дигох руку.
— Ево га, Бранко ће нам казати.
— Вук је зелен! — окидох ја поносито.
Учитељица се трже и зачуђено подиже обрве.
— Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо?
— Каже мој дјед — одвалих ја самоувјерено.
— Није тачно, вук није зелен.
— Јесте, зелен је! — неочекивано се узјогуних ја као прави унук честитог дједа Раде.
Учитељица ми приђе сасвим близу, љутито узрики у моје лице и повуче ме за уво.
— Кажи ти своме мудром дједу да то није истина. Вук је сив. Сив, запамти.
Скоро плачући отклипсао сам тога дана кући и шмрцајући испричао дједу све што се у школи догодило.
Ни слутио нисам каква ће се бура око тога подићи.
Шта! Пред читавим разредом његовог унука, миљенца, теглити за уши, а уважену старину поспрдно назвати мудрим, боље речено, будалом! Дотле ли смо дошли? И још рећи да вук није зелен већ некакав ...хм! Е, то не може тек тако проћи.
Сјутрадан, пушући попут гуска, дјед је доперјао са мном у школско двориште и пред свом дечурлијом разгаламио се на учитељицу:
— А је ли ти, шишкавицо, оваква и онаква, ти ми боље од мене знаш какав је вук, а?! Није зелен? Пази ти ње! Ја се с вуцима родио и одрастао, читавог вијека с њима муку мучим, а она ти ту... о туру би тебе требало овим штапом, па да се једном научиш памети.
Извика се дјед, расплака се учитељица, а и ми, ђаци, од свега тога ухватисмо неку вајду: тога дана није било наставе.
Већ сљедећег јутра дједа отјераше жандарми. Одсједи старина седам дана у среској „бувари“, а кад се врати, ублиједио и мучаљив, он ми навече попријети прстом.
— А ти, језичко, нек те ја још једном чујем да блејиш какав је ко, па ћу ти ја показати. Вук је зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук.
— Па кад ме је она питала.
— Питала те, хм! Имао си да ћутиш, па квит.
Сљедећег прољећа, бујног и кишовитог, сљез у нашој башти расцвјета се као никада дотад, али старина као да га ни запазио није. Нису ту помагала ни сва тртљања неуморног рођака Саве, дјед је био слијеп и за боје и за све цвијеће овога свијета. Туга да те ухвати.
Минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, дједа одавна нема на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје сљез. Знам само да у прољеће иза наше потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио.
______
Pretpostavljam da ste uživali slušajući tekst, da vas je raspoložio, nasmijao, a možda i rastužio. Da vidimo kako priča počinje, na koji način je opisana slezova basta na početku priči.
Priča počinje tvrdnjem da muškarci slabo razlikuju boje. Koristeći subjektivno opisivanje pripovjedač to jest odlično pisac iznosi nam svoj odnos prema toj bašti. Pa kaže: Rascvetalo bi se u baštici kraj naše kuće crni sljez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde. On je u mirna sunčana jutra zračio tako povjerljivo i umiljato... ". Ovde pripovjedač kao da oživljava prisila slike iz prošlosti.
Da vidimo ko su glavni akteri priče. To su djed Rad i unuk Branku. U kom se licu pripovijedanje odvija? Ko pripoveda događaj? Vidjeli ste da pripovijedanje taj će u prvom licu. A rad je pripovijedao narator koji je ujedno i književni lik. čime je izazvan sukob u priči? Djedovim nerazlikovanjem boja. A sada razmislite što stvarno predstavlja to djedova nepoznavanje boja?
Учительница, рассказ "Сад мальвы" Бранко Чопича – это прекрасное изображение детства и родного края. Он вводит нас в мир, где цвета, хотя и простые и обыденные, имеют более глубокое значение. Конфликт в рассказе заключается не только в неспособности деда различать цвета, но и символизирует разницу между реальностью и детскими воспоминаниями, окрашенными эмоциями.
Упрямое нежелание деда различать цвета может быть метафорой его образа жизни, где вещи не бывают черно-белыми, а зависят от восприятия, от чувств и опыта. Рассказчик от первого лица ведет нас через свои воспоминания, используя особенности деда, чтобы рассказать о ностальгии и быстротечности времени. Конфликт в рассказе также может символизировать непонимание между поколениями, где каждое поколение видит мир по-своему, в своих важных для них красках.
Сад мальвы символизирует детство, полное тепла и воспоминаний, и этот "цвет мальвы" – это не просто цвет, а символ ушедшего времени и невинности, которую невозможно точно определить, как и цвета, которые дед не различает.
Comments