Лјето се ближило крају. У топлим данима над морем се у зраку појавила измаглица. Била је то вода која је испарила из мора и подигла се у зрак. "Шта ће се догодити ако буде више испаравања воде изнад мора?" помислила је Аполинарија. Након неколико дана, видјела је да се измаглица заиста концентрисала изнад врхова планина и претворила се у покривач облака испуњених водом.
До вечери је грмљавина почела да тутњи по планинама. Постепено, удари грома су се претворили у неприкидну тутњаву, налик на гунђање дива. Тутњава се појачавала, а затим смањивала. Коначно, Аполинарија је угледала муње. „Струја се појављује тамо где су водене кугле које изгледају као облаци“, помислила је Аполинарија. Заиста, вода је проводник струје.
Олуја се спустила са врха планине. Громови су се све више приближавали и били све јачи, а муње од бљескова високо изнад планине претварале су се у блиставу искру право испред Аполинаријиног прозора. И коначно, зачу се најмоћнији удар грома, а бљесак муње готово уплаши Аполинарију. "Струја даје звук и светлост", помисли Аполинарија.
Тако је одувек било на земљи. Није изненађујуће да су људи први смислили митове о великим створењима која шаљу муње на земљу. А онда су људи схватили да ако су инспирисани природном струјом и направе своје мале електричне апарате, онда би могли осветлити просторије. "Али нисам мислила да струја може произвести тако јаке звуке", помислила је Аполинарија.
У међувремену, олуја је прошла, а уместо грмљавине и муње, сада је пљуштала бујица кише. Све је имало своје звукове у природи, а људи су живели хиљадама година, читајући те звуке као нијансе опасности или радости.
Сва ова вода, која је љети испарила из мора, сада је пала на земљу у облику кише. Али сада вода није била слана. Со остаје у мору. Осим тога, експлозије струје промениле су воду на небу, постала је укусна. "Она је набијена муњом, а биљке храни живом водом!" помислила је Аполинарија. Али то је била нагађање, које је требало само проверити проучавањем физике и хемије процеса кружног кретања водених токова у природи.
У међувремену, облаци су нестали и појавило се ведро небо. Кише су овде биле кратке и обилне.
______
Диалог между Аполинарией и её подругой Наташей
Аполинария: Привет, Наташа! Ты не поверишь, что вчера произошло.
Наташа: Привет, Аполинария! Что такого случилось?
Аполинария: Лето уже на исходе, и тут вдруг над морем появилась измаглица. Вода испарилась из моря и поднялась в воздух.
Наташа: Интересно. И что же дальше?
Аполинария: Я задумалась, что будет, если испарится ещё больше воды. И знаешь, через несколько дней я увидела, что эта измаглица сконцентрировалась над вершинами гор и превратилась в облака.
Наташа: Ого, это действительно удивительно. Что было дальше?
Аполинария: Вечером началась гроза. Сначала гремело в горах, а потом удары грома стали непрерывными, как будто какой-то гигант ворчал. Тут я увидела молнии и подумала, что они появляются там, где скопилась вода в виде облаков. Ведь вода проводит электричество.
Наташа: Да, это так. Молнии всегда впечатляют. А потом что?
Аполинария: Гроза спустилась с гор. Громы становились всё ближе и сильнее, молнии вспыхивали прямо перед моим окном. В конце концов, был самый мощный удар грома и яркая вспышка молнии, которая меня почти испугала.
Наташа: Да уж, это, наверное, было страшно. И что ты подумала?
Аполинария: Я подумала, что электричество даёт звук и свет. Это, конечно, не ново, но впечатляет. Люди ведь издавна придумали мифы о существах, которые бросают молнии на землю. Потом поняли, как использовать электричество, чтобы освещать свои дома.
Наташа: Верно. Люди всегда черпали вдохновение у природы.
Аполинария: А потом гроза прошла, и начался сильный дождь. Всё имеет свои звуки в природе. Люди жили тысячелетиями, слушая эти звуки и понимая их, как сигналы опасности или радости.
Наташа: Очень верно подмечено. А что ты думаешь о воде после грозы?
Аполинария: Вся эта вода, которая летом испарилась из моря, теперь вернулась на землю в виде дождя. И она уже не солёная. Молнии изменили воду, и она стала вкусной. Я даже подумала, что молнии насыщают её и делают живой для растений.
Наташа: Это интересная мысль. Конечно, это нужно проверить с помощью науки.
Аполинария: Да, точно. Физика и химия процессов круговорота воды в природе могут это объяснить. А сейчас небо уже чистое. Дожди здесь короткие, но обильные.
Наташа: Да, у нас в этих местах именно так. Ну что ж, спасибо за интересный рассказ. Теперь буду смотреть на грозы по-другому.
Аполинария: Пожалуйста! Рада, что тебе было интересно. До встречи!
Наташа: До встречи!
Comments