Proleće je stiglo. Ogromne crvene ruže cvetale su na magnolijama. A ogromne ružičaste ljiljane cvetale su na drugim drvećem. Žuti cvasti mimoze takođe su se mogle videti ovde i tamo u domaćim vrtovima. Pčele su se pojavile.
Apolinaria je videla pčelu na cveću. Niko nije objasnio pčelama kuda da lete i šta da rade. Ali pčele su to same znale. I ta činjenica je uvek fascinirala Apolinariu. Posmatrala je pčelu i pokušavala da zamisli kako se pčela probudila u proleće i, osećajući poriv da negde poleti, pronašla cveće kroz vazduh i razdaljinu, unutar kojeg su je čekali polen i nektar. U stvarnosti, to se činilo kao čudo. Bilo je malo verovatno da je iko ohrabrivao pčelu da ne bude lenja. Niko nije zahtevao od pčele da bude brza i vesela. Umesto toga, pčela je sve radila kako treba prema pravilima ponašanja pčela i uvek je dobijala dovoljno nektara, takođe obavljajući koristan posao za cveće oprašujući ga.
Zašto uvek ima toliko cveća? Čini se da ima više cveća nego pčela koje ga oprašuju. Cveće je generozno i aktivno cvetalo, iako ih niko nije terao da cvetaju. Samo su to radili. Izgledali su prelepo i mirisali lepo. „Kako ljudi znaju koji miris je dobar, ili šta se smatra lepim?“ pomislila je Apolinaria.
U međuvremenu, pčela je zauzeto ulazila u samu gustu pčelicu cveta i nešto petljala sa svojim šapama. Bila je cela prekrivena polenom. „Verovatno se oseća srećnom što je pronašla toliko ukusnih stvari,“ pomisli Apolinaria. Pčela se zauzela unutar cveća, izašla napolje, zamahnula svojim prednjim šapama i, mašući krilima, odletela. Niko nije rekao pčeli kada ima dovoljno ili nedovoljno nektara, kada da završi sa oprašivanjem cveta; jednostavno je to radila. I to je bilo prelepo i slatko. „Možda je potrebno malo ličiti na pčelu u životu i pronaći cveće koje će nas okupirati prijatnim poslom,“ pomislila je Apolinaria.
Comments