Blagi vetar je pirkao oko njih, donoseći mirise rascvetalog cveća iz obližnjeg parka. Dejan i Elena su sedeli za svojim stolom, a sunčeva svetlost je nežno obasjavala njihova lica dok su delili svoje misli i razmišljanja.
Elena: (Podižući pogled ka hramu) Dejane, gledala sam neke naučne i popularne snimke i sve mi je jasnije. Balkanci i Sloveni su jedno te isto. Kao što sam i mislila. Sloveni su oni koji su ostali van Rimskog carstva. Genetski, Balkan i Sloveni su mešavina drevnih Balkanaca, kao što su Iliri, istočni Evropljani, ljudi iz Anadolije i iz zakarpatskih stepa. Ispostavlja se da je Nestor Letopisac u 12. veku pisao da Sloveni potiču iz Ilira blizu Dunava. Čitaju iste znakove, nazivaju se po mestu gde se nalaze, kao Bugari itd. Svi su to ljudi umetničke intuitivne vizije, posmatrači prirodnih ciklusa, o kojima su pevali. Genetičari prave razliku između Slovena i Ilira jednostavno zato što su se "smrzli" u romanskim uslovima, kada je postojala Rimska provincija Ilirikum, i onih koji su ostali van nje, nazvali Sloveni prosto zato što nisu govorili novim jezikom hrišćanstva, već su razumeli opšte znake. Savremeni naučnici tvrdoglavo nazivaju Stanovnike Balkana "Paleobalkancima". A i kod Rimljana se ne nalaze tragovi Italijana. Etrurci i Srbi se ne poklapaju sasvim, ali su dosta slični. Čini se da kada naučnici, čije su škole često potekle iz rimokatoličkih manastira, govore o "indoevropskim jezicima", zapravo misle "post-latinske". Oni zaboravljaju da su pre Rimskog carstva postojale kulture, jezici i genetska osnova modernih ljudi.
Dejan: (Zamišljeno klima glavom) Elena, to što govoriš ima smisla. I ja sam primetio da su ti termini, "indoevropski" i "slovenski", često korišćeni na način koji zanemaruje složenost istorijskih i genetskih veza. Kao da su pokušali da pojednostave nešto što je po prirodi složeno i višeslojno.
Elena: Da, kao da su namerno isključili balkansku perspektivu. Zaboravljaju da su Iliri, Tračani, Dačani i drugi drevni narodi Balkana bili ključni za formiranje genetske i kulturne osnove Slovena. A te kulture su postojale mnogo pre Rimskog carstva, bile su bogate, pune priča, pesama.
Dejan: To je tačno. Svi ti drevni narodi su bili povezani sa prirodom, pratili su njene ritmove. I taj njihov duh, ta povezanost, je prisutna i danas u kulturi Balkana. Često se pitam da li su i Rimljani, na neki način, bili deo te priče.
Elena: To je moguće. Naravno da su se mešali, kao i svi ostali. Ali izgleda da su Rimljani uzeli tu kulturu, pokrili je nekim svojim imenom, kao da su oni počeli od nule. Ne uzimaju u obzir da se ljudske duše kreću kroz vreme, menjaju imena, ali nose u sebi isti duboki osećaj. Čini mi se da se taj rimski okvir, koji su nametnuli naučnici, još uvek drži kao čvrsta ruka na našim mislima. Kao da zaboravljamo da je pre njih postojalo nešto dublje i veće.
Dejan: To me podseti na moje putovanje u Ameriku. Kada sam razgovarao sa nekim Indijancima, oni su mi pričali o svojim precima koji su živeli hiljadama godina na tom tlu. I ti narodi su imali svoje priče, svoje znanje o prirodi, koje je i danas živo. U Evropi se o tome ne govori, kao da smo se pojavili tek kad su nas Rimljani otkrili.
Elena: (Osmehuje se) To je tačno. Kao da su neke "naučne istine" samo način da se sakrije nešto što je mnogo važnije, i kompleksnije. Kao da smo svi mi, na Balkanu, vezani nekom dubokom, nevidljivom niti. I ta nit se proteže i dalje, do stepa i Anadolije i sve do dalekih predaka. I zato, kada pogledam u ljude oko sebe, ne vidim samo Crnogorce, Srbe, Hrvate, već i Slovene, Ilire, Tračane, sve njih zajedno, deo jedne velike priče.
Dejan: Da, kao da smo deo jednog velikog tela, jednog organizma. Naše kulture se razlikuju, ali su povezane nekom dubljom frekvencijom. I ta frekvencija nas vodi u neke dublje predele našeg bića.
Elena: Upravo tako. I mislim da kada budemo mogli da prihvatimo ovu kompleksnost, kada prestanemo da se ograničavamo tim nametnutim okvirima, tada ćemo moći da bolje razumemo sebe i svoj identitet. Tada ćemo otkriti prave korene koji nas hrane i daju nam snagu.
Dejan: (Osmehuje se) Slažem se, Elena. Tvoje reči me uvek navedu da razmišljam iz drugog ugla. I hvala ti na tome.
Sunce se polako spuštalo, obasjavajući kupole hrama zlatnom svetlošću. Njihove reči su lebdele u vazduhu, kao eho drevnih vremena, podsećajući ih na duboke veze koje spajaju ljude kroz prostor i vreme. Znali su da će nastaviti da istražuju i da postavljaju pitanja, jer upravo u toj potrazi leži istinska mudrost.
___
Современные рассказы на сербском языке
Comments