Bila je to mirna jesenja večera kada sam slučajno srela staru prijateljicu, Milicu, koju nisam videla godinama. Hodala sam kroz park, uživajući u boji opalog lišća, kada sam iznenada začula poznati glas. Okrenula sam se i tamo je bila – nasmejana, gotovo ista kao što je bila pre toliko vremena.
„Vera! Da li je to stvarno ti?“ uzviknula je Milica, prilazeći mi s raširenim rukama.
Zagrlile smo se kao da nismo prošle godine razdvojene različitim putevima u životu. Odlučile smo da prošetamo kroz park i iskoristimo priliku da nadoknadimo propuštene razgovore.
„Čini mi se da je prošla čitava večnost,“ rekla je Milica dok smo hodale stazom. „I koliko se samo promenila Crna Gora u poslednje vreme, zar ne?“
Odmah sam se složila. Crna Gora, zemlja koju sam nekada prepoznala po njenoj mirnoj, gotovo uspavanoj atmosferi, sada je postala mesto živahnih promena.
„Sećam se kada su ovde bila mala sela i gotovo nemalo turista,“ rekla sam, prisetivši se prvih godina mog boravka ovde. „A sada su tu novi hoteli, restorani, pa čak i moderne zgrade koje su niknule u Podgorici i na obali.“
Milica je klimnula glavom. „Znam, posebno u poslednjih nekoliko godina, sve se ubrzalo. Turizam je procvetao, ali nekako, uprkos svim promenama, osećam da je duša zemlje ostala ista.“
Dok smo razgovarale o starim vremenima i promenama koje su došle s njima, nije nam promaklo koliko se ljudi prilagodilo novom ritmu života. Crnogorci su postali otvoreniji prema svetu, a turisti su zavoleli njihovu zemlju.
„A priroda je i dalje predivna,“ dodala sam. „More, planine, sve je ostalo kao što je bilo – divlje, a opet tako blizu.“
Razgovarale smo o mnogim stvarima, o našim životima, uspomenama, i budućim planovima, dok smo se polako vraćale prema izlazu iz parka. Crna Gora se možda promenila, ali u tom trenutku, sa starom prijateljicom pored sebe, osećala sam se kao da se ništa zapravo nije promenilo.
Milica: „Vera, draga, dugo se nismo videle! Kako su tvoji? Kako su se snašli sada kad su odrasli?“
Vera: „Ma, dobro su, hvala Bogu. Andrej je sad stalno zauzet poslom, jedva ga vidim! Ali znaš kako je, radi u IT sektoru, sve mu je u kompjuterima. Uvek je negde između sastanaka i projekata. A Katarina... e, ona je prava avanturistkinja. Nedavno su s mužem otišli u Kotor na vikend.“
Milica: „Kotor? Divno! Jesi li bila tamo skoro? Grad je prelep, posebno stari deo.“
Vera: „Jesam, jesam, pre nekoliko meseci. Ali oni su se sada zaljubili u to mesto. Rekla mi je da su se šetali po starim ulicama, uživali u pogledu sa zidina i čak obišli Perast brodom.“
Milica: „Lepo, baš su uživali! A moji su bili prošlog vikenda u Žabljaku. Zamisli, prvi put su išli na Durmitor! Dušan je hteo da deca vide nešto drugačije, pa su planinarili i vozili bicikle. Kažu da je priroda tamo nevjerovatna.“
Vera: „Uh, Durmitor! To mora da je bilo prelepo! Zavidim im. Znam da je tamo sve netaknuto, pravi raj za one koji vole prirodu.“
Milica: „Da, baš tako. Deca su uživala u planinarenju, a najmlađi je čak uhvatio ribu u Crnom jezeru. Smejao se ceo dan, kao da je uhvatio zmaja! A Dušan je sve vreme govorio kako bi mogli češće ići tamo, da se odmore od gradske gužve.“
Vera: „Verujem, tamo se čovek zaista opusti. I ja bih volela da odem s porodicom na tako nešto. Ali znaš kakvi su moji – stalno u pokretu, nemaju vremena ni da sednu.“
Milica: „Eh, deca i posao... Tako je danas. Ali važno je da su srećni i da imaju te divne vikende. A možda sledeći put svi zajedno organizujemo nešto. Mogli bismo obići i Skadarsko jezero ili proći kroz Crnogorsko primorje!“
Vera: „Sjajna ideja! Trebalo bi stvarno, toliko lepih mesta imamo, a uvek nas posao negde vuče. Dogovoreno, sledeći put idemo svi zajedno!“
Comments