Emocije, okidači, obrasci ponašanja, upoznaj sebe, sada i ovde. Sada i ovde.
Dobar dan. Sada i ovde razgovaraćemo o zelenim zastavicama. Da, da, o onim dobrim znacima, kada nekoga upoznamo ili kada smo sa nekim već u nekom odnosu i zbog čega treba u tom odnosu i da ostanemo, jer ono o čemu se najčešće priča su znaci upozorenja, zvani crvene zastavice.
U stvari, na ideju da nam baš to bude krovna tema ovog današnjeg podcasta, došla sam u razgovoru sa Dušanom Blagojevićem. Dobrodošao, Dušane.
Bolje našao i hvala ti na pozivu.
Blago za Dušu, doktor pravnih nauka i kouč i psihoterapeut na edukaciji, i čovek koji govori iz zdravog razuma, ja bih tako rekla, zbog čega si i toliko omiljen među svojim pratiocima na društvenim mrežama.
Hvala ti na lepim željama. Biću doktor pravnih nauka, ako Bog da.
A, nisi još. Baš je sledeće godine da će to biti to. Ali treće godine disertacija je skoro gotova, tako da su ostale administrativne stvari samo.
A, dobro, divno, divno. Ja zato što sam mislila da si već bio dva puta kod mene u emisiji, nekako sam mislila da je to bilo davno završeno, doktorat je već gotov.
Pa ti si upravo, i hvala ti na ovome, ovo će mi još više motivicije dati da završim brzo.
Ne, ne, nisam htela da ti stavljam primedbe uopšte, nego nekako, i meni je ostalo u sećanju, znam da si pravnik i da se stalno nešto usavršavaš, s obzirom na to mislim da si još uvek i mlad čovek, to nije ni tako neobično, ali i ja se usavršavam i dan-danas, iako sam starija od tebe jedno 20 godina.
To mi se mnogo dopada kod tebe, što si stvarno u tom smislu jednostavno mladenački duh, što se kaže, imaš takvo stanje svesti, ja to izuzetno poštujem.
E, hvala puno. E, pa sada da ovako krenemo odmah od partnerskih odnosa koji su evidentno zapali u neki ćorsokak kod najvećeg broja parova i da te pitam šta su to u stvari dobri znaci da je neko prava osoba za nas ili da, ako se dvoumimo u nekom braku jer svuda ima uspona i padova, zamora, da znamo zašto za tu osobu da se borimo.
Baš mi je drago što pričamo o ovome jer mislim da nekako danas na društvenim mrežama u prvi mah i u prvi plan dolaze te crvene zastavice, kao šta izbegavati i kako prepoznati narcisa ili manipulatora. To je dobro, ali mislim da to nije savršeno rešenje.
Zašto? Zato što čak i ako prepoznaš nekoga ko nije dobar za tebe, to ne znači da je automatski pravi za tebe. I meni nekako pada na pamet da kada posmatraš ljude koji se bave falsifikovanjem novčanica, da bi prepoznali falsifikat, interesantno je da oni većinu svog vremena provode proučavajući kako prava novčanica treba da izgleda, a ne falsifikat. Hoće da osete kakvu teksturu ima, pod prstima, koji su to detalji, zašto?
Što bolje proučiš ono što je pravo, lakše ćeš prepoznati ono što je lažno. Zašto je to još dobro? E, pazi, na samom početku veze, složićeš se, jako je teško prepoznati ko je manipulator, ko je narcis, zato što je taj početak često previše dobar, jel’ tako? Obično je tih prvih od 2 do 6 meseci sjajno i bajno.
03:24
Zanos, ovdje projekcija, mi ga vidimo u najlepšem svetlu. Zatim, on ili ona se prikazuju u najlepšem svetlu. Zatim ti lepi trenci provociraju onog drugog, ne u najlepšem svetlu.
Apsolutno. Iz tog razloga, upravo zato što u tih prvih par meseci nema ni mnogo prostora za crvene zastavice, mi se prepustimo i jednostavno onda uđemo u dublju vezu i onda je kasno. Znači, to je taj glavni razlog zašto ja više volim da naučimo kako prava ljubav treba da izgleda, da se osećamo mirno u toj vezi. I glavno pitanje, ako sve zaboravite iz našeg podcasta, zapamtite da je najvažnije – da li osećate sigurnost u tom emotivnom odnosu? Da li možete emocionalno da se nekome poverite i da budete ranjivi? Zašto?
Zato što narcisi to jako teško mogu da odglume. Oni jako teško mogu da odglume ranjivost i slabost i da pričaju o svojim strahovima. I to je vrlo dobar znak odmah na početku da vidiš ako ti se neko iskreno otvara, ako neko iskreno hoće da ti pokaže ko i šta je, da znaš da je to jedna od dobrih, da kažemo, zelenih zastavica. Šta je još zelena zastavica? Komunikacija.
Na početku nas nekako privuče izgled, je l' tako? Ali zapravo kvalitet komunikacije i to da li je ta komunikacija jednostrana ili druga strana pokušava pitanjima i radoznalošću, je l' tako, da zapravo sazna nešto više o tebi, ti je vrlo dobar znak da li hoćeš da ostaneš u toj vezi.
Da, drugim rečima, to je sumnjivo, jel?
Pa nije sumnjivo, čak bi trebalo da te propituje, ali da ta komunikacija ne bude jednostrano usmerena, u kom smislu? U smislu da ti nešto kažeš, a ja odmah prebacim to na sebe. To nije dobro.
Da, u smislu, ti nešto kažeš, čekaš, ali čeka i znaš kako je... to planirano. Pa znaš kako je meni bilo... pa znaš ti... i... ne dovršiš.
Da, i onda ćeš ti polako postati sve više zapostavljen u toj vezi. Dakle, tu hoćemo da obratimo pažnju na dvosmernost. Ne bi trebalo da samo tebe propitujem zašto, jer možda hoću da te mapiram, da znam tvoje slabosti kako bih ih kasnije iskoristio. Nego jednostavno, trebalo bi da bude dvosmerna ulica. Koji je to još jedan dobar trik?
Humor. Da li neko ima dobar smisao za humor? U kom smislu? Da li može da se šali sa tobom bez da te povredi, bez da bude bezobrazan ili zlonamernan? Mnogi ljudi mogu da zadaju udarac, ali ne mogu da ga prime.
Da li sme da se šali i može li da se šali na svoj račun, ili tako? Ili su sve te šale samo okrenute tako da budi tvoje nesigurnosti, da pokušava da te na neki način spusti. Šta je još to što treba da tražimo?
Te stvari se vrlo brzo primete. Ljudi to vrlo brzo ispolje. Samo je pitanje da li smo mi otvoreni da to i prepoznamo. Ili kažemo nema veze, dobro, i nadamo se da će biti bolje. Kako da kažem, svi mi imamo projekciju da će to biti fenomenalno.
I mi želimo da je baš ta osoba ona prava konačno. Znači, i mirisi, ukusi, oči, i glava, i telo, i zanimanje. Sve se nešto tu poklopilo, ali zarez da vidimo kakva je ličnost.
Jeste, pa to je kada dozvolimo da ta naša ideja, ili tako, ta neka naša ideja o vezi, ideja o nekome, zapravo zaljubljenost, stane ispred nas. Kao neka projekcija. To je opasno, zato volim da razlikujemo zaljubljenost od prave ljubavi. To su dve potpuno različite stvari. I upravo u ovom smislu...
Ali evo, da se vratimo još malo, pričaćemo o ljubavi, nego još da – prekinula sam te oko zelenih zastava, odnosno zeleno svetlo znači prođi dalje.
06:56
Zeleno svetlo, prođi dalje, ovo o čemu smo počeli da pričamo. Hoćeš da obratiš pažnju na to kako on komunicira sa drugim ljudima o temama koje su njemu ili njoj važne. Sada pričamo i o muškarcima i o ženama koji mogu biti potencijalni partneri ili slično. U kom smislu? Kako reaguje kada se neko ne slaže s nečim što je njemu važno. To može da bude religija, politika, nešto drugo, zar ne?
Da li je u stanju da s nekim razgovara, a da zadrži poštovanje prema toj osobi koja nije u vezi s njim, nego neko sa strane? Kako se ponaša prema ljudima od kojih mu ništa ne zavisi? To je jako važan faktor. I kako se ponaša prema njemu najvažnijim ljudima, najbližim ljudima – majci, sestri, bratu, ocu, baki, deki. Zašto? Jer ti ljudi koji su mu danas važni, ako njih poštuje, poštovaće i tebe sutra kada mu budeš važna osoba.
Da, ali šta je to pravilan odnos koji ta osoba treba da ima prema bližnjima, da bismo rekli: "E, ovaj je dobar, biće prema meni dobar?" Poštovanje.
Na prvom mestu, poštovanje. Mislim da je poštovanje nešto što danas vrlo često ne cenimo dovoljno u odnosima.
A šta to tačno znači? Poštuje njihovo mišljenje, njihove potrebe ili načine ophođenja?
Poštuje činjenicu da su, ako pričamo o roditeljima, ti ljudi njega odgajili. Poštuje činjenicu da ga je majka nosila devet meseci. Na koji način to pokazuje? Može da kaže: "Ja to poštujem, naravno, ona me je odgajila." Ali se ophodi na neki ponižavajući način ili...
Baš to što si rekla. Obrati samo pažnju koliko ti i ja poštujemo jedno drugo u ovom razgovoru. Nema omalovažavanja, nema prevratanja očima, nema vređanja, nema povišavanja tona. To su sve stvari koje osoba, kada posmatra svog partnera, treba da vidi da li postoje. Poštovanje je kao kiseonik, kao vazduh. Kada je tu, ne primećujemo ga, ali svako od nas primećuje odsustvo poštovanja.
Kada nema vazduha, teško dišeš. E, poštovanje je otprilike tako. I ako dobro posmatramo partnera, potrebno je da se odvojimo od svojih projekcija, od svojih želja. Da gledamo osobu preko puta sebe. Treba da budemo budni i oprezni.
A to je jako teško ako smo zaljubljeni, ako smo opijeni emocijama.
Da, da, da. Dobro, znači, hajde da sad kažemo, ja sve vreme pijuckam našu Kimbo kafu. I tebe smo poslužili.
Da, ako smo opijeni emocijama.
Da, da, da.
Dobro, znači, hajde da sada kažemo, dok ja sve vreme pijuckam našu Kimbo kafu. I tebe smo poslužili.
Dakle, šta je to, kako ta osoba treba zapravo da se ponaša da bismo shvatili da gaji poštovanje i da će nas poštovati.
Pa, to poštovanje treba da prenosi, znači da zrači iz njega, kako u ophođenju verbalno, tako i u ponašanju. I u delima i u rečima. To je nešto što me vrlo često podseti na Marka Aurelija koji ima jedan citat koji sam zapamtio. Kaže, iskren čovek je kao čovek koji miriše na znoj. On ne mora da ti kaže da miriše.
09:42
Ti kad pređeš, ti osetiš tu auru ili tako nešto kod njega. Slično je sa našom iskrenošću i sa našim poštovanjem. To se jednostavno oseti i zapazi, ukoliko mi hoćemo to da primetimo, ukoliko smo budni. Ukoliko nećemo da zažmurimo na jedno oko i kažemo "dobro, bio je nervozan, dobro, ajde." Znaš?
Ali znaš, ako to odmah primetiš, prvih, da kažem, dana i meseci, takvo ponašanje, to mora biti crvena zastavica.
Tu bi trebalo da bude crvena zastavica, jer ako se neko prema tebi, pogotovo prema tebi, ali i prema svojim bitnim ljudima ponaša tako na samom početku, kada bi svi mi na početku veze trebalo da budemo najbolji i da predstavimo svoje najbolje lice partneru, šta će onda biti kasnije? I to je jako važno. Evo, sada sam prešla na tu crvenu zastavicu, ali zelena zastavica je poštovanje. To poštovanje bi trebalo da postoji.
Da, da, da. Pomenula si ranije, i ja sam spomenuo da razgovaramo i o ranjivosti, pre svega kod muškaraca, i o tome zašto oni od nje beže. Jer kada beže od toga da budu ranjivi, da budu otvoreni i možda potencijalno povređeni, oni u stvari beže i od bliskosti i od jednog pravog ljubavnog odnosa. Kako da prihvatimo ranjivost?
Mislim da smo svi ranjivi, hteli to ili ne. Samim tim što smo ljudi, što smo emocionalna bića, mi smo ranjivi. Problem je što ako tu ranjivost označimo kao slabost, onda samima sebi onemogućujemo da se s nekim povežemo. Tu ranjivost pokušavamo da zamaskiramo nekim drugim ponašanjem ili osećajem, i to predstavlja zid između mene i tebe. Kod nas muškaraca je to možda malo izraženije, jer nismo naučeni da treba da pokazujemo tu ranjivost. Kada smo bili mali, pogotovo ovde na Balkanu, rečeno nam je da ako plačemo ili pokazujemo slabost, da smo samim tim slabi ili da smo kao devojčice.
To je onda kod nas vremenom proizvelo suprotno ponašanje. Hoćemo da prođemo kroz ta neka neprijatna osećanja, stisnemo zube i pokažemo samo agresiju i bes.
Da, da, kao da su to dve jedine emocije koje su dečacima bile dozvoljene. Zbog toga vidimo kod muškaraca toliko agresije, besa i ljutnje.
Jeste, zapravo to je jedna slabost.
A u stvari, šta sve oni kamufliraju? Da, sa tim. Kamufliraju tugu, povređenost. Psiholozi kažu da je bes telohranitelj tuge. Znači da su bes i agresija ono što se pojavi kada duboko u sebi osećamo odbačenost, bol ili tugu.
Prenikli su to psiholozi, da je bes telohranitelj tuge. Znači da su bes i agresija ono što se pojavi kad duboko u sebi osećamo odbačenost ili tugu. I zapravo, to je ono što moramo da shvatimo kada je ranjivost u pitanju. Hoćemo da prođemo kroz te emocije, ali kad je ranjivost u pitanju, ne treba je dati svakome uvek i odmah.
To je takođe jako važno spomenuti, jer idemo u dve krajnosti – ili se potpuno zatvorimo, a kad se potpuno zatvorimo, ne samo da nećemo osećati neprijatne emocije poput bola, besa, tuge, anksioznosti ili osećaja odbačenosti, nego onesposobljavamo sebe da osećamo i pozitivne emocije, prijatne emocije.
Kada se potpuno zatvorimo, onda ne samo da nećemo osećati neprijatne emocije poput bola, besa, tuge, anksioznosti, odbačenosti, nego onesposobljavamo sebe da osećamo prijatne emocije. I onda nekako živimo u vakuumu. To je problem.
Jer bez ranjivosti ne možemo da osećamo sve to. A ne možemo ni da se povežemo.
I onda bukvalno ispadne situacija da muškarac pored svoje voljene žene, koju bi trebalo da voli, oseća se kao da odlazi na masažu u skafanderu. Ne oseća. Kao da pokušava sa pancirima da se grli, nema tog pravog dodira. I rešenje je da jednostavno probamo polako, da kažemo, investiramo pa testiramo. Malo se otvoriš i čekaš reakciju.
Ovdje pričamo o samom početku veze. Znači, ne na prvom ili drugom sastanku da sve svoje traume i detinjstvo izneseš na sto, već polako, malo se otvoriš pa čekaš i vidiš kako će reakcija biti. Da li na tvoje otvaranje i pokazivanje slabosti druga strana reaguje podržavajuće i sa razumevanjem ili pokušava da te povredi i šali se na račun onoga što te boli. Ako primetiš da je ovo druga reakcija, sigurno nećeš nastaviti da se otvaraš.
I sigurno da ta osoba baš i nije za tebe.
Apsolutno si u pravu.
Šta će ti neko kome trebaju tvoje slabosti da bi lečio svoj kompleks?
14:04
Apsolutno si u pravu.
Dobro, da se malo vratimo na tu ranjivost. Naime, kako jedan muškarac, naročito oni alfa muškarci koji hoće da budu glava kuće, hoće da budu jaki i snažni, zatvaraju se za emocije, zatvaraju se za ranjivost, i kako u stvari oni mogu da se otvore? Jer vidi, možda ja i primećujem kao partnerka da je taj neko u oklopu, i ti tačno vidiš kada je ta druga strana zatvorena. I kada se poljubiš s tom drugom stranom, kada si intiman, ti tačno osetiš kada nema razmene. Kada se ljubiš s drvetom.
Znači, to se tačno oseti. Kako onda taj neko da se otvori? Da li mogu ja nešto da uradim da ga otvorim kao druga strana? Ja znam da on mora prvo sam da želi da se otvori, kao što sam treba da želi da se promeni, kao što sam treba da primeti šta mu se dešava, ali hajde ti kao kouč i budući psihoterapeut.
Taj neko, hajde da uzmemo muškarce za primer. On prvo sam treba da shvati neke stvari. Da shvati koliko je sebe zarobio u taj svoj oklop. Da je samog sebe stavio u jedan zatvor i da on pati i vene u svemu tome. To naravno povređuje i nekoga s kim je.
Ali njemu se čini da je njemu dobro, jer je hladan.
Pa jeste.
On može bez tebe, on može da ti se ne javi. Njegovo objašnjenje je da mu je tako dobro. Što bi se otvarao da bi bio ranjiv, da bi mu bilo tužno? Razumeš?
Pa kao što narkoman misli da mu je dobro kada uzme drogu. On samo misli da mu je dobro, a duboko u njemu je jedna rana koja nije zalečena.
Ili praznina?
Da, praznina.
Nedovoljna zainteresovanost koja proističe iz toga što se nisi dovoljno otvorio.
Da, ali to dovodi do jednog budućeg povređivanja. Jer mi ljudi, ako mene pitaš, ja verujem da smo društvena bića, ne samo društvena, nego bića stvorena za odnose, za kontakt. Verujem da nema sreće bez Boga i drugoga, da nema sreće bez odnosa.
I da taj čovek koji odluči... sada, ja nikoga ne osuđujem i ne krivim, verovatno su to ljudi koji su u detinjstvu bili povređeni i naučili da nije sigurno da se nekome otvoriš. Ovo govorim bez osuđivanja i bez nametanja krivice, jer krivica nije dobra podloga za rad na sebi i razvoj. To možda nije tvoja krivica, ali je tvoja odgovornost da prepoznaš te povređujuće obrasce ponašanja i da se izlečiš uz profesionalnu pomoć ako ne možeš sam.
I da onda shvatiš da kroz taj proces obogaćuješ i sebe i taj odnos. Jer ne može odnos postojati ako je jedna strana uvek i stalno zatvorena. Kao što ne može odnos postojati bez konflikta. Tu grešimo isto, kažemo: "Nikada se ne svađamo."
Čekaj, onda i jedno i drugo mnogo trpe.
Da, da, da.
Isto je i sa ovim.
Treba da progovoriš o toj zatvorenosti. Mnogi ljudi koji ne žele da budu povređeni povlače se iz komunikacije.
Kod njih ne možeš nikada da dovedeš razgovor do kraja, jer se povuku iz komunikacije, kažu svoje i ne žele više da razgovaraju. To je pasivna agresija. Kako komunicirati sa takvim ljudima?
Videćete mnoge ljude koji su već u ozbiljnim vezama, gde su se emotivno predali, gde imaju porodice, gde žele da izgrade dobre odnose, ali do te druge osobe ne može da se dopre jer stalno diže zid.
17:41
Jeste, jeste. Sećaš se da smo upravo zbog toga stavili komunikaciju kao jednu od prvih zelenih zastavica? Zato što brakovi propadaju upravo zbog onih razgovora koji se nisu desili, a trebalo je da se dese. Zbog stvari koje su prećutane.
U našim zatvaranjima, i to Gotmanovi kažu, četiri jahača apokalipse kraja svakog braka su kriticizam, odbrambenost (tj. počnemo da se branimo od drugog), ćutanje – što znači tišina, i prezir. A sve to možemo reći je obavijeno plaštom komunikacije.
Kažu da u 96% svađa oni mogu da procene, na osnovu početka svađe, da li će ta svađa otići u sukob ili će rešiti problem. Na primer, vrlo često napadamo ličnost druge osobe.
Dakle, govorimo, na primer, kada kažem: "Ti si lenština i nikada nisi sredila kuhinju. Kakav si to čovek?" Ti ćeš reagovati: "Nisam, jesam sredila pre mesec dana, zašto me vređaš?"
Ali zašto? Zato što sam napao tvoju ličnost. A zamisli sada kada bih rekao: "Jako me boli kada vidim da je kuhinja u neredu. Da li bi mogla da mi pomogneš da je središ nekad?" Počeo sam od sebe i od onoga što osećam. To totalno menja ton naše komunikacije, jer se ti ne osećaš napadnuto.
Naprotiv, osećaš se čak motivisano da mi pomogneš kako bi me poštedela neprijatnosti u budućnosti.
Da, ali šta ako ona kaže: "Pa dobro, ako ti smeta, uzmi pa je sredi sam"? Ako je manje pažljiva žena, uzeli smo ironičan primer za koji moram da branim žensku poziciju. Ali primer je dobar, jer mnogi tako reaguju.
Što se toga tiče, ti i ja smo na istoj strani, jer meni se mnogo dopada kada sam čitao o svetim ocima i oduševio se svetim ocem Paisijem. Kada su ga pitali o poslovima u kući, rekao je: "Ko prvi stigne." To je bio stariji čovek, odrastao u ruralnom delu Grčke, i očekivao sam drugačiji odgovor. Ipak, on je rekao: "Ko prvi stigne."
I potpuno se slažem s tim. Ko prvi stigne, ko vidi da nešto treba da se uradi, treba to da uradi. Zašto? Brak je pre svega tim, timski rad. A tima nema bez komunikacije.
Da, da, da. Dobro, da se vratimo na to šta je dobar partnerski odnos. Odnosno, kada počinjemo s nekim, pazimo na to šta on govori, šta misli, kakvi su mu planovi. Dakle, ako neko kaže: "Da, planiram opet da se ženim i da imam još dece," a ja znam da to nije moj cilj, jasno mi je da ta osoba nije za mene.
Ili ako neko kaže: "Ne želim da imam više dece," a ti si osoba koja želi brak, nemoj se zavaravati, najverovatnije stvarno ne želi više dece. Dakle, na početku je važno pažljivo slušati, ne zanositi se idejom da će se promeniti. Nemoj posle pet godina govoriti kako si izgubila vreme jer on stvarno nije želeo više dece.
A šta je sa situacijom kada smo već u vezi, a ta osoba se stalno povlači i zatvara za komunikaciju? Kada osećaš da ne možeš da dopreš do njegovog mišljenja, ne možeš da pronađeš zajedničko rešenje, zato što se on stalno povlači iz komunikacije. Kako to prevazići?
To je mnogo teža situacija. Sada si lepo napravila razliku između veze koja počinje i veze koja traje ili braka. Moramo da konstatujemo da su brak i veza saglasnost dvaju volja. Kao što se ovaj razgovor ne bi desio da ti nisi želela da razgovaraš sa mnom, ili da ja nisam želeo. Mogla si da me pozoveš, ili ja da tebi pišem.
Ako ti nisi želela da me pozoveš, ne mogu ništa na silu da postignem. Ljubav i sloboda su dve sestre. Ljubav bez slobode je nasilje, a sloboda bez ljubavi je anarhija.
Ljubav i sloboda moraju ići zajedno. Zato želimo da naučimo kako bi prava veza i prava ljubav trebalo da se osećaju. Ti kao deo te ljubavne priče možeš da pozoveš svog partnera, da mu pružiš najbezbedniju moguću bazu kroz ljubav, razumevanje i svojim primerom. Pozoveš ga za sto, kažeš mu: "Hajde da pričamo." Ako on ne želi da dođe, ne možeš ništa tu da uradiš. Ako ga voliš, moraš da ga pustiš i da vidiš koliko ti odgovara da budeš u takvom odnosu, da se prilagodiš ili da se promeniš.
To je pitanje za svaki par i osobu ponaosob, teško je dati generalni savet.
Da, jer neko ko se stalno povlači zapravo insistira na tome da sve bude po njegovom. I onda druga strana ima potrebu da ga stalno pita i nagovara. To se pominje i u knjizi Štefani Štal, "Dete u tebi mora da pronađe dom," koja govori o potrebi za autonomijom kod jednih i vezivanjem kod drugih.
Onda se osoba koja se povlači još više osamostaljuje, dok osoba koja se vezuje sve više prilazi. Na kraju, osoba s većom potrebom za vezivanjem oseća tugu i frustraciju, jer ne može da uspostavi bliskost sa partnerom.
Da li tvoj partner zaista ima potrebu za autonomijom ili se povlači u konfliktima kao pasivna agresija i sredstvo manipulacije? To pitanje zahteva introspekciju. Jer pasivna agresija, kada je stalna, predstavlja oblik psihičkog zlostavljanja.
Bravo, podsetila si me na još jednu zelenu zastavicu – a to je ravnopravnost u vezi. Partneri, muškarac i žena, trebalo bi da budu potpuno ravnopravni. Tamo gde ima dominacije, već imamo problem s neravnopravnošću. I to može biti znak za uzbunu u svakom odnosu.
Pa da ti kažem dobro, broj muškaraca želi da ima dominaciju I da ne bude
ravnopravnost. I to je velika greška nas muškaraca, zato imamo problema sa time što nam žene po znacima navode ili bez znakova navoda nisu poslušne. Zato što muškarac koji ima potrebu da ženu pokori - on ne zaslužuje da mu ona bude poslušna. Muškarac svojim ponašanjem, poštovanjem prema toj ženi, njegovom posvećenušću i predavanjem njoj, on zaslužuje njeno poverenje I ona će mu se sama, ja tvrdim, sama će biti poslušna I biti sigurna pored njega, ali će želiti da on bude njen čovek.
Comments