Danas sam imala jedan od onih dana koji ostaju u pamćenju. Ušla sam u ordinaciju nešto ranije nego obično, jer sam znala da me očekuje nekoliko složenih slučajeva. Ali jedan pacijent je bio poseban. Zvali su ga „Đuro“, lokalni stanovnik iz malog sela u blizini Budve. Imao je sedamdeset godina, a izraz lica mu je govorio više od bilo kog izveštaja koji sam pročitala pre njegovog dolaska.
Kada je ušao, lagano, ali sa čvrstim korakom, osetila sam da me čeka nešto više od običnog pregleda. Nosio je tradicionalnu crnogorsku kapu i u njegovim očima se videla kombinacija mudrosti i umora. Odmah sam primetila da je čovek koji je prošao mnogo toga.
"Doktorke," rekao je tihim glasom, "imam problem sa srcem. Nekad mi ne da da dišem kako treba."
Dok je pričao, posmatrala sam ga pažljivo. Njegov dosije je ukazivao na istoriju hipertenzije, ali ništa previše specifično nije nagoveštavalo zašto bi danas bio ovako slab. Ispitala sam ga, slušala njegov srčani ritam i odmah primetila nepravilnost koja mi je privukla pažnju. Stanje je bilo ozbiljno, ali uz pravi pristup, ne bi trebalo da bude nerešivo.
"Moramo odmah da uradimo neke analize," rekla sam mu, i on je klimnuo glavom, prihvatajući sve bez puno pitanja. Crnogorci su po prirodi čvrsti ljudi, ali sam osetila da me gleda sa nekom vrstom poverenja, kao da je već znao da sam ovde da mu pomognem, bez obzira na to što sam stranac.
Nakon nekoliko testova, dijagnoza je bila jasna: akutna srčana insuficijencija, stanje koje zahteva hitnu intervenciju. Objasnila sam mu situaciju, a on me je mirno posmatrao. "Dobro je, doktorke," rekao je, "ako je do sad izdržalo, izdržaće još malo."
Nasmejala sam se njegovom optimizmu, ali sam znala da moramo brzo da reagujemo. Dogovorili smo se oko terapije i odmah sam mu obezbedila sve što je bilo potrebno. Đuro je bio čovek koji nije puno pričao, ali je svaka njegova reč imala težinu. Na kraju smo se oprostili sa rukovanjem, uz obećanje da će se vratiti na kontrolu sledeće nedelje.
Tog dana sam osetila nešto posebno — možda je to bila zahvalnost koju sam videla u njegovim očima ili možda svest da sam, kao strani lekar u ovoj zemlji, uspela da se povežem sa nekim na dubljem nivou. Vratila sam se kući umorna, ali zadovoljna. Ovaj mali kutak sveta, sa svojim ljudima i njihovim životnim pričama, postao je deo mene, i svakim danom učim nešto novo, ne samo o medicini, već i o životu u ovoj divnoj zemlji.
Đuro je ušao u ordinaciju laganim korakom, dok sam ga pozdravila osmehom. Bio je stariji čovek, ali nosio je neku mirnu snagu u svom stavu. Seo je na stolicu ispred mene i počeo razgovor.
„Doktorke, došao sam jer osećam da mi srce nešto ne valja...“ – rekao je Đuro tiho, ali odlučno.
„Kada ste primetili da nešto nije u redu?“ – upitala sam ga pažljivo, ne želeći da ga uplašim.
„Već neko vreme. Možda mesec dana, možda više. Ponekad me srce zaboli, ne mogu da dišem kako treba, a noge mi oteknu. Ali nisam hteo da dolazim ranije, mislio sam da će proći.“
„Đuro, nije dobro čekati da takvi simptomi prođu sami od sebe. Vaše srce šalje signale da nešto nije u redu, a sada je važno da ih ozbiljno shvatimo. Jeste li imali bol u grudima ili osećaj da vam srce preskače?“ – nastavila sam, beležeći simptome.
„Nekad, doktorke, kao da mi srce preskoči, pa krene brže. A bol… ne znam, nije to običan bol, nego neki pritisak, težina u grudima, posebno kad hodam po selu ili kad radim oko kuće.“
Osetila sam ozbiljnost situacije. Ovi simptomi su mogli ukazivati na nešto ozbiljno, možda čak i srčanu insuficijenciju.
„Đuro, da li vam se nekada dešava da se zadišete tokom normalnih aktivnosti, kao što su penjanje uz stepenice ili šetnja?“ – nastavila sam ispitivanje.
„Jeste, jeste, doktorke, to mi se dešava često. Pre par meseci mogao sam da odem do njive bez problema, a sada… Jedva dišem kad malo uzbrdo idem.“
„Razumem. Hajde da vam izmerimo pritisak i uradimo EKG, pa ćemo videti šta kaže srce. Ali moram da vam kažem da nije vreme da se ovaj problem zanemari. Srčana insuficijencija je nešto što može da se pogorša brzo ako se ne leči.“
On je klimnuo glavom, a ja sam nastavila s pregledom. Njegov EKG je pokazao ozbiljne nepravilnosti.
„Đuro, moram biti iskrena s vama. Imate znake srčane insuficijencije. To znači da vaše srce ne pumpa krv kako bi trebalo, i to je razlog zbog kojeg osećate otežano disanje i oticanje nogu. Moramo početi s lečenjem odmah.“
Gledao me je pažljivo, ne pokazujući strah, već neku vrstu smirenosti.
„Ako moram, doktorke, slušam vas. Šta treba da radim?“ – rekao je mirno, kao da je već bio spreman na sve.
„Pre svega, moraćemo da vam damo lekove koji će pomoći da srce lakše pumpa krv i da smanjimo oticanje. Takođe, biće važno da promenimo neke životne navike, kao što su ishrana i fizička aktivnost, ali umereno. I biće potrebno redovno da dolazite na kontrole.“
„Dobro, doktorke. Ako je to ono što treba, radiću kako kažete. Samo da srce izdrži još koju godinu… Moram unucima još pomoći oko kuće.“
Nasmejala sam se njegovom jednostavnom, ali dirljivom odgovoru.
„Samo polako, Đuro. Ako se budete pridržavali terapije i saveta, imaćete vremena da uživate sa unucima i budete tu za njih. Ali moramo odmah da počnemo.“
„Važi, doktorke. Verujem vam. Samo vi radite svoj posao, a ja ću se potruditi da slušam.“
Njegove reči su mi dale snagu da znam da, iako sam daleko od svog doma, ovde, u ovoj zemlji, mogu pomoći ljudima na načine koji prevazilaze samo medicinu.
Comments