Primeri uspešnog studentskog eseja, Ljubav prema jeziku

Drugačija vrsta ljubavi

Oana Emilija Butnareanu

Kada sam imala četiri godine, zaljubila sam se. Nije to bila prolazna ljubav koja je ostala pored mene u dobrim vremenima i nestala u lošim, već ljubav tako duboka da bi malo ko razumeo. Nije to bila ljubav prema ličnosti, već ljubav prema jeziku. Bila je to ljubav prema španskom.

Pošto sam rođena i odrastala iza gvozdene zavese, u zemlji u kojoj je zapadni uticaj bio ograničen, a zvanični i jedini jezik bio rumunski, bila sam sam. Svi oko mene, a posebno moja porodica, teško su razumeli šta bi me uopšte moglo navući na tako strani i, po njihovom mišljenju, neprivlačan jezik. Ali, kako kažu, ljubav je slepa, a istina je da nisam bila sigurna ni šta je to što me španski jezik čini tako fascinantnim. Jedino što sam znala je da sam apsolutno obožavala da slušam njegove savršeno artikulisane fraze i pokušavam da shvatim njegove slatke i nežne reči: serenade za moje nevino uho.

Španski je ušao na moja vrata 16. juna 1994. godine, kada je čovek iz lokalne kablovske kompanije došao da poveže našu dnevnu sobu sa ostatkom sveta. Tog dana mi je predstavljena „Acasa“, rumunska kablovska mreža posvećena emitovanju telenovela (sapunica) na španskom jeziku rumunskoj publici. Kako sam naučila da čitam, počela sam da povezujem rumunske titlove sa španskim dijalogom, i malo po malo, počela sam da razumem jezik. Za malu devojčicu koja tek treba da otkrije nove aspekte sopstvenog jezika, ovo je bilo prilično dostignuće, ali niko oko mene nije osećao isto. Moj otac, besan zbog moje očigledne „opsednutosti“ jezikom, neprestano me je grdio, izjavljujući: „Imigriramo u Sjedinjene Države, a ne u Meksiko! Trebalo bi da provedeš svoje vreme učeći engleski umesto da gledaš te gluposti!“

Nažalost, primedba moje porodice bila je samo prva od mnogih nevolja sa kojima sam se morala susresti. Kada sam imala devet godina, moja imigracija u SAD me je primorala da se oprostim od onoga što je postalo veliki i neizostavni deo mene. Morala sam da čujem španski, da ga slušam svakodnevno, i iako se Los Anđeles može smatrati rajem za govornike španskog, moje uglavnom rumunsko susedstvo je dozvoljavalo malo interakcije sa jezikom. Šest godina nas je sudbina razdvojila, a osećanja koja je španski u meni izazivao ubrzo su izbledela.

Ali srednja škola je donela novu eru u mom životu, eru u kojoj je moja ljubav prema španskom oživela i uveliko pojačana. Na sat vremena dnevno život je bio stavljen na čekanje, a ja sam mogla da govorim i čitam španski aktivnije nego ikad. Posle dve godine naprednog španskog jezika, ne samo da sam razumela jezik do savršenstva, već sam ga i govorila besprekorno.

Ne postoje reči koje mogu opisati koliko se danas osećam ponosno i uveliko postignuto zbog svoje sposobnosti da govorim španski. Tokom nedavnog putovanja u Meksiko, više puta su me pogrešili sa jednim od domorodaca. Jedan čovek, nakon što je video moje rumunsko prezime, pitao me je da li je to ime mog muža, jer je nesumnjivo, verovao je, da sam Meksikanka. Dato jednoj Rumunki, čiji članovi porodice nisu znali za jezik i koja ga je naučila sama uprkos njihovim primedbama, ovo je bio najveći kompliment od svih. U Sjedinjenim Državama, španski je drugi jezik koji se najviše govori i velika prednost za svakoga ko ga govori. To nije „glupost“, kako ju je moj otac nazvao, a to što sam mogla da mu to dokažem učinilo me je još ponosnijim što volim španski.

Moja ljubav prema španskom uticala je na mnogo onoga što sam danas. Borba koju sam vodila protiv porodičnih prigovora i imigracije u novu zemlju omogućila mi je da razvijem ambiciozan i agresivan duh suočen sa nedaćama. To me je ojačalo i naučilo da se za sve što mi je važno uvek moram da se borim nezaustavljivom istrajnošću. Odlučna sam da iskoristim svoju ljubav i strast prema španskom kako bih izvršila uticaj na svet. Španski je trenutno primarni jezik 21 nacije širom sveta i jedan od šest službenih jezika UN. Želim da budem veza koja povezuje ove nacije sa Sjedinjenim Državama, i sa 40 miliona Amerikanaca čiji je maternji jezik španski. Želim da iskoristim svoju sposobnost da govorim španski kako bih saznala više o ljudima ovih nacija, kako na profesionalnom tako i na ličnom nivou. Gde god da me životni put odvede, želim da španski uvek bude deo mene.

Tokom godina, španski je evoluirao u jedno od mojih najznačajnijih dostignuća. Danas sam ponosnija nego ikada što volim španski – što imam nešto što me razlikuje od ostalih, nešto što me čini jedinstvenom. Nije čest slučaj da rumunsko-američka devojka koja živi u Los Anđelesu pokazuje takvu strast i privrženost jeziku koji je stran i njenoj matičnoj zemlji i zemljama koje su usvojile. Ipak, španski je veliki deo onoga što sam danas, a još veći deo onoga što ću biti u budućnosti.