Adel Abusara
Bezmalo svaka od poslednjih petnaestak godina doživljavana je i opisivana u Srbiji kao „godina raspleta“, u kojoj će se, na ovaj ili onaj način, razrešiti Gordijev čvor svih njenih problema, od najkrupnijih do najsitnijih, počev od pitanja opstanka na svetskoj mapi, pa do problema njenih mikrosredina. Međutim, tek se u poslednjih nekoliko godina nešto više čuje glas onih koji smatraju da je ključ za izlazak iz tog, istorijski kratkog, ali za
nas koji smo ga proživeli beskonačnog perioda – suočavanje sa samim sobom, tj. sa svime što se desilo. „Suočimo se sa svojom prošlošću da bismo pošli u budućnost“ – naizgled jednostavna i prijemćiva krilatica nosi u sebi ideju o dubokoj, korenitoj promeni društva, buđenju iz sna, iz košmara nacionalističkih urlika, štektanja oružja, krvi, besmislenih smrti, lica izobličenih patnjom… Kako „probuditi“ Srbiju? Bez pretenzija na ekskluzivitet svojih ideja, smatram da su dve ključne i njima ću posvetiti najveću pažnju: s jedne strane to je shvatanje da se sve što se desilo ne sme zaboraviti, a s druge da treba znati ko će to što se desilo najbolje prihvatiti i vremenom postati nosilac „osvešćivanja“ zemlje i, sledstveno, njenog „preporoda“.
„Teret ćutanja“ (Janja Beć) odnosno „sakrivanje prašine ispod tepiha“ je ponašanje karakteristično za svaku zajednicu koja je prošla kroz slično nesrečno iskustvo u svojoj istoriji, s tim što je srpski primer u tom smislu komplikovaniji jer je u sebi sublimirao i period poricanja da su bilo kakva nedela uopšte činjena sa njegove strane. Taj period se završio relativno skoro, iznošenjem nepobitnih dokaza da „su sve strane u sukobu činile zločine“, da iskoristim eufemistički izraz koji neki koriste kao priznanje.
Trenutni politički trenutak, smrt i poslednjeg kreatora krvavih balkanskih ratova s kraja 20. veka, pogoduje onima čija je želja stavljanje svega u ad acta, ali je odličan i za započinjanje bolne, ali preko potrebne priče o razlozima učešća Srbije u njima, pogrešnim ciljevima, izvrnutim kategorijama nacionalnog interesa, pogubnom stavljanju znaka jednakosti između državnih i nacionalnih interesa, i pre svega, zločinima činjenim u ime toga.
Dakle, ne slažem se sa tezom da je potrebno sačekati da se može bez emocija sagledati krizni period odnosno da ne postoji dovoljan otklon od njega, jer to pogoduje onome o čemu je pisao Timoti Garton Eš – zaboravljanju, umiranju svedoka, nepostojanju satisfakcije žrtava njihovih porodica, mogućnosti kasnije politizacije tragedije… Ne smemo zato i zbog drugih, ali pre svega zbog nas samih dozvoliti da zaboravimo.
Ipak, malobrojni srpski „krstaši“ u pronošenju istine nisu dovoljni, a samim tim, ni dovoljno ubedljivi. Potrebno je „izgraditi“ čitavu generaciju onih koji će biti sposobni prvo da shvate sami, a potom i da objasne drugima uzroke i posledice moralnog pada devedesetih.
Međutim, pitanje koje se postavlja je, da li su u ovoj zemlji svi spremni da prihvate dijametralno suprotan način poimanja svoje stvarnosti od doskorašnjeg? Mislim da je odgovor odrečan i to iz različitih razloga, u zavisnosti od grupacije o kojoj pričamo. Pre svega, reči tolerancija, krivica, pomirenje najteže su, čini se prijemčive onima koji su direktno izgubili nekoga ili nešto (npr. svu svoju imovinu) u ratovima. Apsolutnost njihove tragedije u najvećem broju slučajeva utiče da kao krivca projektuju drugog, koji je oličen u suprotstavljenoj naciji, ili religiji (a skoro uvek su na Balkanu ta dva bila neraskidivo povezana) i tu je malo mogućnosti za individualizaciju i za bilo kakav pokušaj obesmišljavanja mržnje. S druge strane, teško je sada ubediti one koji su svih ovih godina čvrsto stajali uz politiku koja je u Srbiji vođena da svoja shvatanja treba iz korena da promene. Nebitno je za ovu ideju da li će razlog njihove tvrdoglavosti da bude višegodišnje „ispiranje mozga“, ili su u pitanju duboko ukorenjeni principi, ili možda stid (!). Oni koji će najlakše prihvatiti pomirenje kao krajnji produkt procesa „samooslobađanja“ od balasta prošlosti su zapravo – mladi. Imajući u vidu starosnu i obrazovnu strukturu zemlje, postaje jasno da, poprilično opasna i nesrećno izabrana teza o „dve Srbije“ koja levitira od petooktobarskih promena u političkom diskursu u ovom slučaju i te kako ima smisla. Ona „polovina“ Srbije koju čine ljudi koji su malo, ili nikako učestvovali u kataklizmi biće sposobna da od nje i napravi odlučujući otklon, da shvati na primeru svojih roditelja besmislenost i apsurdnost ratovanja i ubijanja drugog ljudskog bića iz bilo kog razloga.
Ta „polovina“ biće najlakše (i već jeste!) u mogućnosti da premosti sve razlike koje dele Hrvate, Bošnjake i Srbe. U tom kontekstu je umesno poređenie sa Nemaćkom (što je u novijoj literaturi često korišćen i čini se, vrlo kontroverzan koncept) i njenim otklonom od nacizma i strahota
koje je on doneo – tek je generacija „šezdesetosmaša“ u svom zanosu donela pravo mirenje Nemaca sa samim sobom i prihvatanje udela svoje nacije u istoriji! Naravno, nadam se – očekujem da neće biti potrebno dvadeset godina i da sledeća generacija taj preokret učini, odnosno da će sadašnja srpska mladež biti u stanju da shvati značaj svoje uloge i trenutka u kome se nalazi. S jedne strane, njih ne opterećuje neuspela ideja jugoslovenstva, čiji antipod je postao nacionalizam i šovinizam, a s druge, oni su očevici, nemi svedoci pošasti koju je sa sobom taj i takav nacionalizam doneo. Zato će upravo oni biti sposobni da u svom vršnjaku Hrvatu ili Bošnjaku prepoznaju pre svega čoveka, koga more skoro iste brige, isto nemanje novca, isti pokušaji da pronađe svoje mesto pod suncem, i da shvate da ih, u osnovi, više toga spaja nego razdvaja.
Da sve ne bi bilo tako jednostavno, pretpostavka cele koncepcije je da se ta samosvesna generacija mora edukovati, negovati da se kreće u željenom pravcu. Tu je pak neophodna uloga političkih elita i civilnog društva koji bi trebalo da, kao neki svoj trenutni maksimum, pokušaju da ne falsifikuju i dalje istoriju, da prihvate sva dešavanja i ulogu miloševićevske Srbije (pa i svoju), u tome i tako omoguće mladima da razviju onaj nivo kritičke svesti koji je neophodan da bismo se suočili sa samim sobom.
Ako političari to nisu u stanju (a u velikoj meri i nisu zbog balasta prošlosti u svojim redovima), neophodan je pritisak onih koje sam već jednom u radu nazvao „krstašima“. U tom smislu i konkurs povodom kojeg je pisan ovaj esej ima i te kako svrhu.
Relativno brz uspeh ovakve ideje naravno ne zavisi isključivo od determinanti koje promiču kroz rad, već i od mnogo čega drugog na šta mi nemamo uticaj: bitan je način na koji će svet da podrži (ili ne) Srbiju u njenim pokušajima da se oslobodi svog „košmarnog sna“, ne smeju se zanemariti ni slični procesi koji se odigravaju u drugim državama – učesnicama ratova, a možda i najveći značaj imaju politička pitanja koja se moraju rešiti ove godine, a vezana su za budući status i izgled Srbije.
Ipak, mislim da je ono što potiče optimizam (koji nije samo posledica moje mladosti) činjenica da se radi o ireverzibilnom procesu – dakle nije pitanje da li čemo se osloboditi „balasta“ prošlosti. Pitanje je samo kad?
Kommentare