Fahrenheit 451, 1 Ognjište idaždevnjak, Ray Bradbury

1. 
   

Voleo je da spaljuje.

Posebno je voleo da gleda kako stvari bivaju prožderane, kako stvari crne i menjaju se. Držao je mesingani mlaznik, čeljust velikog pitona zanetog pljuvanjem svog otrovnog kerozina na svet, krv mu je bubnjala u glavi, a sopstvene šake podsetile su ga na ruke nekog zadivljujućeg dirigenta koji izvodi sve simfonije buktanja i paljevine da bi uništio dronjke i ugljenisane ruševine istorije. Neosetljivog temena pokrivenog šlemom, simbolično numerisanim 451, očiju punih narandžastog plamena od pomisli na ono što sledi, kresnuo je upaljač, a kuća skoči u halapljivoj vatri koja je večernje nebo raspalila u crveno i žuto i crno.

Prošetao se kroz roj žiški. Više od svega želeo je da u oganj, kao u staroj šali, gurne koren belog sleza na štapiću dok uzlepetale, golubolike knjige umiru na tremu i travnjaku ispred kuće. Dok knjige lete u svetlucavim kovitima i plove na vetru potamnelom od plamena. Montag se nacerio okrutno, onako kako se cere svi koje vatra oprlji i odbaci.

Znao je da će po povratku u požarnu stanicu možda u ogledalu namignuti sebi, putujućem zabavljaču našminkanom u crnca, čoveku obojenom nagorelom plutom.

Kasnije, kad bude legao, u mraku će osetiti da mu je vreli osmeh i dalje prikovan za mišiće. Nikad mu nije silazio s lica taj osmeh, nikad, ni za tren, otkako zna za sebe.

Okačio je svoj šlem boje crnog tvrdokrilca i uglancao ga; uredno je obesio nezapaljivu jaknu; s uživanjem se istuširao, a onda, zviždućući i s rukama u džepovima, prešao preko gornjeg sprata požarne stanice i pao kroz rupu. U poslednjem trenutku, kad je katastrofa već izgledala neizbežna, izvukao je ruke iz džepova i prekinuo pad uhvativši se za zlatnu šipku. Uz cijukavu škripu zaustavio se na prst iznad betonskog poda u prizemlju.

Izašao je iz stanice i gluvom ponoćnom ulicom stigao do stanice metroa, odakle je tihi voz na vazdušni pogon bešumno otklizio duž svog podmazanog kanala u zemlji i zatim ga izbacio, glasno othuknuvši topao vazduh, ispred žućkasto popločanog lifta što se penjao ka predgrađu.

Zanet zviždukanjem, nošen povetarcem iz lifta, ulebdeo je u miran noćni vazduh. Krenuo je ka uglu, razmišljajući jedva određeno o nečemu sasvim neodređenom. Međutim, pre nego što je stigao do ugla, usporio je kao da je vetar dunuo niotkud, kao da ga je neko pozvao po imenu.

U poslednjih nekoliko noći spopadale su ga izuzetno nejasne slutnje tačno iza tog ugla, odakle se pod svetlošću zvezda pločnik protezao nadalje ka njegovoj kući. Stalno je osećao da je neko, trenutak pre nego što će on skrenuti, već bio tu. Vazduh je zračio posebnim mirom, kao da je neko stajao za uglom, ćutke, a onda neposredno pre njegovog dolaska prosto zašao u senu i pustio ga da prođe. Možda je njegov nos registrovao dašak parfema, možda mu je koža nadlanice ili lica osetila porast temperature na toj tački, gde bi telo neke osobe moglo nakratko da ugreje vazduh za deset stepeni. Potpuno nerazumljivo. Kad god bi skrenuo, video bi samo beo, nepohaban, ispupčen pločnik, a jedne noći je nešto hitro možebiti i nestalo preko travnjaka, pre nego što je stigao da usredsredi pogled ili da progovori.

Međutim, večeras je usporio, gotovo stao. Njegov unutrašnji um, koji je zašao za ugao umesto njega, začu najtiši mogući šapat. Disanje? Ili je vazduh sabijen prosto zato što neko tu vrlo mirno stoji i čeka?

Skrenuo je.

Opalo jesenje lišće po pločniku okupanom mesečinom kovitlalo se tako da je devojka koja je tuda hodala izgledala skoro kao da ukočeno klizi, kao da je vetar i lišće nose napred. Glavu je napola sagnula da bi posmatrala svoje cipele kako komešaju virove lišća. Lice joj beše usko i

mlečnobelo, stanište za svojevrsnu glad koja je sve dodirivala s neumornom radoznalošću. Pogled gotovo bezbojno iznenađen; crne oči toliko čvrsto uperene na svet da im nijedan pokret nije promicao. Haljina bela, puna šapata.

Gotovo da je čuo pokrete njenih ruku dok je hodala, kao i beskrajno tih zvuk bele pometenosti na njenom licu kad je otkrila da je tek trenutak deli od čoveka koji stoji nasred pločnika i čeka.

Drveće je iz krošnji glasno pustilo svoju suvu kišu. Devojka stade i činilo se da će najednom ustuknuti, ali je samo posmatrala Montaga očima toliko tamnim i sjajnim i živim da se Montag osetio kao da je rekao nešto divno.

Međutim, znao je da su mu se usne pokrenule tek toliko da izgovore „zdravo“, a kad mu se učinilo da su nju hipnotisali njegov daždevnjak na ruci i disk s feniksom na grudima, progovorio je ponovo:

„Naravno“, rekao je, „ti si naša nova susetka, zar ne?“

„A vi mora da ste“ – podigla je pogled sa simbolâ njegove profesije – „požarni brigadir.“ Glas joj je jenjavao.

„Čudno je što to kažeš.“

„Ja… znala bih to i žmureći“, polako je rekla.

„Šta – miris kerozina? Moja žena se stalno žali“, nasmejao se. „Ne može potpuno da se ispere.“

„Ne, ne može“, rekla je sa strahopoštovanjem.

Osetio je da ga ona obilazi, da ga okreće naglavačke, tiho ga trese i prazni mu džepove, a pritom se i ne pomera s mesta.

„Kerozin je“, reče Montag jer se tišina otegla, „za mene čisti parfem.“

„Da li stvarno tako miriše?“

„Naravno. Zašto da ne?“

Malo je promislila o tome. „Ne znam.“ Okrenula se u pravcu njihovih kuća. „Smeta li vam da se vratim s vama?

Ja sam Klaris Meklelan.“

„Klaris. Gaj Montag. Hajdemo. Zašto ovako kasno lutaš napolju? Koliko ti je godina?“

Šetali su duž posrebrenog pločnika kroz toplo-hladnu noć ispunjenu povetarcem. U vazduhu se osetio dašak svežih kajsija i jagoda, a on se osvrnu i shvati da je to sasvim nemoguće u ovo kasno doba godine.

Postojala je samo devojka koja je hodala pored njega, lica blistavog poput snega na mesečini, i znao je da ona sad pažljivo razmišlja o njegovim pitanjima i traži najbolje moguće odgovore.

„Pa“, rekla je, „imam sedamnaest godina i luda sam. Moj stric kaže da to uvek ide jedno s drugim. Kad te ljudi pitaju za godine, reče mi, uvek kaži da ti je sedamnaest i da si umobolna. Zar ovo nije divno doba noći za šetnju? Volim svašta da mirišem i svašta da gledam, a ponekad probdim celu noć šetajući se i onda posmatram izlazak

sunca.“

Nastavili su da hodaju u tišini i ona napokon zamišljeno reče: „Znate, uopšte vas se ne plašim.“

Iznenadio se. „Zašto bi se plašila?“

„Mnogi se plaše. Požarnih brigadira, naime. Ali vi ste samo čovek, na kraju krajeva…“

U njenim očima video je sebe, uronjenog u dve svetlucave kapi bistre vode, tamnog i sićušnog i detaljnog – tu su i bore iznad njegovih usta, sve je tu – kao da su joj oči dva čudesna grumenčića ljubičastog ćilibara koji bi mogli da ga zarobe i zauvek očuvaju. Njeno lice, sada izloženo njegovom pogledu, beše krhak mlečni kristal osvetljen iznutra, blago i postojano. Nije to bila histerija električne lampe nego – šta? Nego začuđujuće ugodan i redak i pomalo laskav zrak sveće.

Jednom, dok je bio mali, nestalo je struje, pa je njegova majka našla i upalila poslednju sveću; nakratko se oduvala prašina sa zaborava,

nakratko je svetlost prostoru srubila ogromne dimenzije i udobno ga ušuškala oko njih, majke i sina, samih u kući, preobraženih nadom da struja neće doći baš tako skoro…

A onda je Klaris Meklelan rekla:

„Smem li da vas pitam? Kada ste postali brigadir?“

„U dvadesetoj, pre deset godina.“

„Da li ikada čitate knjige koje spaljujete?“

Nasmejao se. „To je protivzakonito!“

„Oh! Naravno.“

„Dobar je to posao. Ponedeljkom spali Milejevu, sredom Vitmena, petkom Foknera, spali ih u pepeo, a onda spali i pepeo. To je naša zvanična krilatica.“

Još su malo odmakli, kad je devojka rekla: „Je li tačno da su u davna vremena požarni brigadiri gasili vatru umesto da je pale?“

„Ne. Kuće nikad nisu bile zapaljive, veruj mi na reč.“

„Čudno. Jednom sam čula da su nekada davno u kućama nesrećnim slučajem izbijali požari i da su brigadiri bili dužni da zaustavljaju vatru.“

Nasmejao se.

Brzo ga je pogledala. „Zašto se smejete?“

„Ne znam.“ Ponovo se zasmejao, pa prestao. „Zašto?“

„Smejete se kad se ne šalim i odgovarate istog časa. Nikad ne promislite o onome što vas pitam.“

Montag stade. „Stvarno si čudna“, reče posmatrajući je.

„Zar nemaš nimalo poštovanja?“

„Ne želim da vas vređam. Samo mnogo volim da posmatram ljude, valjda.“

„Pa zar ti ovo ništa ne znači?“ Lupnuo se po broju 451 zašivenom za rukav boje ćumura.

„Da“, šapnu devojka. Ubrzala je korak. „Jeste li ikad posmatrali mlazne automobile kako tamo dole jure bulevarima?“

„Menjaš temu!“

„Ponekad mi se čini da vozači ne znaju šta je trava, šta je cveće, zato što ih nikad ne odgledaju polako“, rekla je.

„Ako vozaču pokažete zelenu mrlju: O, da!, rekao bi, to je trava! Ružičasta mrlja! To je ružičnjak! Bele mrlje su kuće. Smeđe mrlje su krave. Moj stric je jednom sporo vozio auto-putem. Vozio je šezdeset kilometara na sat i odležao u zatvoru dva dana. Zar to nije smešno, a i tužno?“

„Suviše razmišljaš“, uznemireno reče Montag.

„Retko gledam ’sobne zidove’, retko idem na trke ili u Zabavne parkove. Valjda zato i imam mnogo vremena za lude misli. Jeste li na periferiji grada videli reklamne panoe od šezdeset metara? Jeste li znali da su reklamni panoi nekad bili dugački samo šest metara? Međutim, kola su počela da jure strašno brzo, pa su reklame morale da se produže kako bi ljudi stigli da ih odgledaju.“

„Nisam to znao!“ Montag se naglo zasmeja.

„Kladim se da znam još ponešto što vi ne znate. Ujutru na travi ima rose.“

U trenutku nije mogao da se seti da li to zna ili ne zna, i prilično se uzrujao.

„A ako pogledate gore“ – klimnula je glavom prema nebu – „videćete čoveka na Mesecu.“

Odavno nije pogledao u nebo.

Ostatak puta prešli su u svako u svojoj tišini, ona u zamišljenoj, on u nekakvoj stegnutoj i neugodnoj, iz koje ju je streljao optužujućim pogledima. Kad su stigli do njene kuće, sva su svetla bila popaljena.

„Šta se dešava?“ Montag je retko imao prilike da vidi toliko osvetljenu kuću.

„Oh, to samo moja majka, otac i stric sede i razgovaraju. To vam je isto kao da su pešaci, samo ređe. Mog strica su još jednom hapsili – jesam li vam rekla? – zato što je bio pešak. Oh, mi smo potpuno čudni.“

„Ali o čemu razgovarate?“

Sad se ona nasmejala. „Laku noć!“ Krenula je stazom do vrata. Onda kao da se nečega setila, pa se vratila da ga pogleda začuđeno i radoznalo. „Jeste li srećni?“, reče.

„Jesam li šta?“, viknuo je.

Međutim, otišla je – otrčala u mesečinu. Za sobom je tiho zatvorila vrata.

„Srećan! Kakva besmislica.“

Prestao je da se smeje.

Zavukao je ruku u prorez na vratima svoje kuće i dopustio im da prepoznaju njegov dodir. Kliznula su u stranu.

Naravno da sam srećan. Šta joj samo bi? Nisam?, upitao je tihe sobe. Zastavši, osmotrio je rešetku ventilacionog otvora u predvorju i najednom se setio da se nešto krilo iza te rešetke, nešto što je sada, po svoj prilici, virilo odatle.

Brzo je skrenuo pogled.

Kakav čudan susret u čudnoj noći. Nikad nije doživeo ništa slično, osim jednog popodneva pre godinu dana, kad je sreo jednog starca u parku i porazgovarao s njim…

2.

Montag odmahnu glavom i pogleda prazan zid. Na njemu zateče devojčino lice, zaista jako lepo u sećanju: u stvari, zapanjujuće. Imala je vrlo usko lice nalik brojčaniku malog časovnika, jedva vidljivom u mračnoj sobi kad se u gluvo doba probudite da vidite koliko je sati, a on vam pokaže sate, minute i sekunde, beličasto ćutljiv i sjajan, sav uveren i siguran u ono što mora da saopšti o noći koja hitro juri ka još gušćoj tami, ali i ka novom jutru.

„Šta?“, upita se Montag o tom svom drugom ja, o podsvesnom idiotu koji je s vremena na vreme brbljao unaokolo, potpuno nepodređen volji, navici i savesti.

Ponovo je pogledao zid. Kako joj samo lice podseća na ogledalo. Nemoguće; jer koliko ljudi znate koji odražavaju vašu sopstvenu svetlost? Ljudi su češće – potražio je poređenje, našao ga u svojoj profesiji – baklje, samo bukte dok ne zgasnu. Koliko su retko ljudska lica otimala i bacala vam natrag vaš sopstveni izraz, vašu najdublju uzdrhtalu misao?

Kakvu je samo neverovatnu moć poistovećivanja devojka imala; poput vatrenog gledaoca neke marionetske predstave, predviđala je svaki treptaj kapka, svaki pokret ruke, svaki trzaj prsta časak pre nego što će se odigrati. Koliko su se dugo šetali? Tri minuta? Pet? A sada to izgleda veoma dugo. Kako je samo ogromna bila njena pojava na sceni pred njegovim očima; koliku je senku samo bacila na zid svojim vitkim telom! Osećao je da bi, kad bi ga zasvrbelo oko, ona trepnula. Kad bi mu se mišići vilice neosetno istegnuli, ona bi zevnula znatno pre njega. Pa stvarno, prođe mu kroz glavu, kad bolje razmislim, skoro kao da me je čekala tamo na ulici, u ovo đavolski kasno doba noći…

Otvorio je vrata spavaće sobe.

Kao da je ušao u hladnu mermernu sobu mauzoleja nakon zalaska meseca. Potpuna tama, nikakav nagoveštaj srebrnog spoljnog sveta, prozori čvrsto zatvoreni, odaja slična grobu u koji nijedan zvuk velikog grada ne može da prodre. Soba nije bila prazna. Oslušnuo je.

Tihi plesni napev, nežan poput zujanja komarca, električni mrmor ose skrivene u osobenom ružičastom toplom gnezdu. Muzika dovoljno glasna da se melodija gotovo tačno razabere.

Osetio je da mu osmeh klizi s lica, da se topi, savija sam preko sebe kao koža puna sala, kao sirovina fantastične sveće što je gorela predugo, pa sad zanemoćava i gasi se. Tama.

Nije bio srećan. Nije bio srećan. Izgovorio je te reči sebi u bradu. Shvatio je da je to pravo stanje stvari. Sreću je nosio kao masku, koju mu je devojka otela i otrčala preko travnjaka, a da pokuca na njena vrata i traži je nazad – ne može.

Ne paleći svetlo, zamišljao je kako izgleda ova soba. Njegova žena protegnuta na krevetu, otkrivena i hladna kao leš izložen u otvorenom kovčegu, očiju nepokretnih, prikovanih za tavanicu nevidljivim čeličnim nitima. U ušima joj male Školjke, duboko ugurani sićušni radio-čepići, i elektronski okean zvuka, muzike i govora i muzike i govora, koji zapljuskuje obale njenog besanog uma.

Soba je zaista bila prazna. Svake noći talasi su dolazili i odnosili je na velikim plimama zvuka, odvlačili prema jutru nju i njene širom otvorene oči. Nije prošla nijedna noć u poslednje dve godine da Mildred nije zaplivala tim morem, da nije radosno zaranjala u njega i po tri puta.

U sobi je bilo hladno, ali je uprkos tome osetio da ne može da diše. Nije hteo da razmakne zavese i otvori zastakljena vrata, jer nije želeo da mesečina uđe u sobu. Zato je, osećajući se kao čovek koji će u narednih sat vremena umreti zbog nedostatka vazduha, napipao put do svog otvorenog, odvojenog i stoga hladnog kreveta.

Neposredno pre nego što je stopalom udario predmet na podu, znao je da će ga udariti. Prilično je to ličilo na osećaj koji je iskusio kad je skrenuo za ugao i zamalo oborio devojku. Njegova stopala slala su vibracije u prostor i primila odjek od male prepreke koja im se našla na putu u samom trenutku zamaha. Stopalo je udarilo. Predmet tupo odzvoni i skliznu u pomrčinu.

Stao je sasvim pravo i oslušnuo osobu na zamračenom krevetu u potpuno bezobličnoj noći. Dah se iz nozdrva krao toliko slabašno da je prizivao samo najudaljenije okrajke života: listić, crno pero, usamljenu vlas.

Nije još želeo spoljnu svetlost. Izvukao je upaljač, dodirnuo daždevnjaka izgraviranog na srebrnom disku, kresnuo…

Dva mesečeva kamena pogledala su ga u svetlosti njegove male priručne vatre; dva bleda mesečeva kamena zaronjena na dno bistrog potoka, preko kojih je život tekao ne dotičući ih.

„Mildred!“

Lice joj beše snežno ostrvo koje, čak i da kiša padne na njega, ne bi osetilo kapi; čak i da ga oblaci pomaze svojim prolaznim senkama, ne bi osetilo koprenu. Nije bilo ničega osim pevušenja majušnih osa u čvrsto zapušenim ušima, ničega osim staklenih očiju, udisanja i izdisanja, tihog, klonulog, osim udisanja i izdisanja kroz nozdrve, nezainteresovane da li im se vazduh primiče ili otima, otima ili primiče.

Oboreni predmet zasjao je pod ivicom njegovog kreveta. Kristalna bočica sredstva za spavanje, u kojoj je tog dana bilo trideset tableta, sada je otvorena i prazna ležala na podu, osvetljena bledim plamičkom.

Dok je stajao, nad kućom je nebo zavrištalo. Čulo se zaglušujuće paranje, kao da su dve divovske ruke pokidale petnaest hiljada kilometara crnog konca duž šava. Montag se raspolutio. Grudi su mu se zdrobile i raspale. Mlazni bombarderi preleću, preleću, preleću, jedan dva, jedan dva, jedan dva, šest aviona, devet aviona, dvanaest aviona, jedan i jedan i jedan i još jedan i još jedan i još jedan, izurlali su sve njegove krike. Otvorio je usta i pustio letelice da mu vrište kroz ogoljene zube. Kuća se zatresla. Vatra mu se ugasila u ruci. Mesečevo kamenje je nestalo. Naslutio je da mu ruka grabi telefon.

Mlaznjaci su otišli. Osetio je da mu se usne kreću, da krzaju mikrofon slušalice. „Hitnu pomoć.“ Užasan šapat.

Stekao je utisak da su se zvezde smrvile od zvuka crnih bombardera i da će ujutru zemlja osvanuti pokrivena njihovim prahom nalik čudnom snegu. Upravo je to bila njegova idiotska misao dok je drhteći stajao u mraku i puštao svoje usne da se beskrajno kreću.

Imali su tu mašinu. Zapravo, imali su dve mašine. Jedna vam je uklizavala u stomak kao crna kobra niz akustičan bunar, u potrazi za starom vodom i starim vremenima nakupljenim na dnu. Ispijala je zelenu materiju, sporo uzavrelu, i ispuštala je na vrhu. Je li pila i tamu? Je li isisavala sve otrove nagomilane s godinama? Hranila se ćutke, uz povremen zvuk unutrašnjeg gušenja i slepe potrage. Imala je Oko. Bezlični rukovalac mašinom mogao je, pomoću posebnog optičkog šlema, da se zagleda u dušu osobe kojoj je pumpao stomak.

Šta je Oko videlo? Nije rekao. Gledao je, ali nije video šta Oko vidi. Cela operacija prilično je ličila na kopanje jarka u dvorištu. Žena na krevetu bila je tek čvrsta naslaga mermera na koju su naleteli. Nema veze, idi dalje, nabij burgiju, zamalteriši prazninu, ako praznina uopšte može da se izvuče pulsom zmijolike sisaljke. Rukovalac je stajao i pušio cigaretu. I druga mašina je radila.

Drugom mašinom rukovao je podjednako bezličan tip u crvenkastosmeđem zaštitnom odelu otpornom na mrlje. Ta mašina ispumpavala je svu krv iz tela i nadomeštala je svežom krvlju i serumom.

„Moramo da ih očistimo s obe strane“, rekao je rukovalac, stojeći nad nemom ženom. „Nema svrhe da se sređuje stomak ako se ne očisti krv. Ako ostavite sve to u krvi, krv onda izudara mozak kao malj, zviz, nekoliko hiljada puta i mozak se prosto preda, prosto otkaže.“

„Prekinite!“, reče Montag.

„Samo kažem“, reče rukovalac.

„Jeste li gotovi?“, reče Montag.

Isključili su mašine. „Gotovi smo.“ Njegov bes nije ih čak ni dotakao. Dim im se komešao oko nosa i ulazio im u oči, a nisu ni treptali ni škiljili. „Pedeset dolara.“

„Prvo, zašto mi ne kažete da li će joj biti dobro?“

„Naravno, biće joj dobro. Sve loše stvari spakovali smo u ovaj naš kofer, tako da više ne mogu da joj naude. Kao što rekoh, izvadi se staro, stavi se novo i sve u redu.“

„Nijedan od vas nije lekar. Zašto iz Hitne nisu poslali lekara?“

„Dođavola!“ Cigareta se mrdnula na rukovaočevoj usni.

„Ovakvih slučajeva imamo devet ili deset svake noći. Učestali su od pre nekoliko godina, a tada su i napravljene posebne mašine. Naravno, optičko sočivo je novo; ostalo je prastaro. Ne treba vam lekar za ovakav slučaj; samo vam trebaju dva majstora da počiste problem za pola sata.

Čujte“ – krenuo je ka vratima – „moramo da idemo. Upravo smo dobili novi poziv kroz stari dobri radio-čepić. Deset ulica odavde. Još je neko skočio s bočice s pilulama. Javite nam se ako bude potrebe. Pružite joj mira. Dali smo joj kontrasedativ. Probudiće se gladna. Pozdrav.“

I tada ljudi s cigaretama među ravnim usnama, ljudi s očima pustinjske otrovnice, uzeše svoj tovar uređajâ i crevâ, svoj sanduk tečne melanholije i guste, tamne, bezimene sluzi, i odoše.

Montag se skljokao u fotelju i pogledao ženu. Oči joj sad behu zatvorene, nežno sklopljene, i on pruži ruku da oseti toplinu daha na dlanu.

„Mildred“, najzad je rekao.

Ima nas previše, pomislio je. Ima nas milijarde, a to je previše. Niko ne poznaje nikoga. Neznanci te obeščašćuju. Neznanci ti kidaju srce iz grudi. Neznanci ti uzimaju krv. Blagi bože, ko su ovi ljudi? Nisam ih video nikad u životu!

Prošlo je pola sata.

Novi krvotok ove žene je, izgleda, obnovio i nju. Obrazi su joj sada bili vrlo rumeni, usne veoma sveže i jarko obojene, meke, opuštene. U njoj je nečija tuđa krv. Kamo sreće da je i nečije tuđe meso i mozak i sećanje. Kamo sreće da su mogli i njen um da odnesu na hemijsko čišćenje i isprazne mu džepove i napare ga i očiste ga i ponovo srede

i vrate sutra ujutru. Kamo sreće…

Ustao je, razmaknuo zavese i širom otvorio vrata, da pusti noćni vazduh u sobu. Bilo je dva sata ujutru. Je li se sve odigralo samo pre sat vremena, Klaris Meklelan na ulici, njegov dolazak, udarac nogom u kristalnu bočicu? Svega jedan sat, ali je svet uspeo da se istopi i da se ponovo rodi u novom i bezbojnom obliku.

Preko travnjaka boje mesečine, iz kuće, dopirao je smeh: Klaris, njen otac, njena majka i stric, koji se uvek smešio tako tiho i ozbiljno. Smejali su se iznad svega opušteno i srdačno i nimalo usiljeno, u kući još uvek osvetljenoj u ovo kasno doba, dok su se sve ostale držale u tami. Montag je čuo glasove kako razgovaraju, razgovaraju, razgovaraju, daju, uzimaju, tkaju, pretkivaju svoju hipnotičku paučinu.

Montag izađe kroz zastakljena vrata i pređe preko travnjaka potpuno nehotično. Stao je u tamu ispred pričljive kuće i pomislio da bi možda čak mogao i da kucne na vrata i šapne: „Pustite me da uđem. Neću govoriti ništa. Samo želim da slušam. Šta vi to govorite?“

Međutim, samo je stajao tu, na zimi, lica sleđenog u masku, i slušao kako muški glas (stričev?) korača bez žurbe:

„Pa, na kraju krajeva, ovo je era papirnih maramica. Izduvaj nos u osobu, zgužvaj je, baci je u šolju, uzmi drugu, duni, zgužvaj, baci. Svako kusa svačiji tuđ kolač. Kako i možeš da navijaš za domaći tim kad nemaš čak ni program niti znaš imena igrača? Kad smo kod toga, koje su im boje dresovi kad izađu na teren?“

Montag se vratio u svoju kuću, ostavio vrata širom otvorena, pogledao kako je Mildred, pažljivo je ušuškao, a onda legao s mesecom na obrazima i namrštenom brazdom na čelu, očiju punih srebrne mrene od prečišćene mesečine.

3.

Jedna kišna kap. Klaris. Još jedna kap. Mildred. Treća. Stric. Četvrta. Večerašnji požar. Jedan, Klaris. Dva, Mildred. Tri, stric. Četiri, vatra. Jedan, Mildred, dva, Klaris. Jedan, dva, tri, četiri, pet, Klaris, Mildred, stric, vatra, tablete za spavanje, ljudi papirne maramice, tuđ kolač, duni, zgužvaj, baci, Klaris, Mildred, stric, vatra, tablete, maramice, duni, zgužvaj, baci. Jedan, dva, tri, jedan, dva, tri! Kiša. Oluja. Stric se smeje. Grom se prolama. Ceo svet je potopljen. Vatra kulja iz vulkana. Sve se u tečnom urliku i nabujaloj matici sliva prema jutru.

„Ništa više ne znam“, rekao je i pustio da mu se romboidna tableta za spavanje otopi na jeziku.

U devet ujutru Mildredin krevet bio je prazan. Montag hitro ustade uzbunjenog srca, otrča niz predvorje i stade pred kuhinjskim vratima.

Dvopek iskoči iz srebrnog tostera. Zgrabila ga je paukolika metalna ruka i umočila u istopljen maslac.

Mildred je posmatrala kako joj dvopek stiže na tanjir. U oba uha uvukle su joj se elektronske pčele, koje su zujale od jutra do sutra. Iznenada je podigla pogled, ugledala ga i klimnula glavom.

„Jesi li dobro?“, upita je.

Ona je bila stručnjak za čitanje s usana, nakon desetogodišnjeg rada u fabrici radio-čepića Školjka. Ponovo je klimnula. Namestila je toster da škljocka oko novog komada hleba.

Montag sede.

Njegova žena reče: „Ne znam zašto sam ovoliko gladna.“

„Ti…“

„Gladna sam.“

„Sinoć“, zaustio je.

„Nisam dobro spavala. Grozno se osećam“, rekla je.

„Bože, kako sam gladna. Ne shvatam.“

„Sinoć…“, ponovo je rekao.

Letimično je osmotrila njegove usne. „Šta sinoć?“

„Zar se ne sećaš?“

„Čega? Jesmo li priredili raspusnu zabavu, možda? Kao da sam mamurna. Bože, gladna sam. Ko je bio ovde?“

„Nekoliko ljudi“, rekao je.

„To sam i mislila.“ Žvakala je svoj dvopek. „Boli me stomak, ali sam gladna kao nikad. Nadam se da nisam napravila neku glupost na zabavi.“

„Nisi“, tiho je rekao.

Paukoliki toster prineo mu je komad zamašćenog hleba.

Uhvatio ga je u ruku i osetio se primoran.

„Ti baš i ne izgledaš nešto posebno“, rekla je njegova žena.

Kasnije po podne padala je kiša, a ceo svet je postao tamnosiv. Stajao je u predvorju svoje kuće i stavljao značku s plamenim narandžastim daždevnjakom. Dugo je zurio u otvor za klimatizaciju vazduha. Njegova žena je u TV sobi prestala da čita svoj scenario tek toliko da podigne pogled.

„Hej“, rekla je. „Ovaj čovek razmišlja!“

„Da“, rekao je. „Hteo sam da razgovaram s tobom.“

Zastao je. „Sinoć si popila sve pilule iz bočice.“

„Oh, ne bih ja to uradila“, rekla je iznenađena.

„Bočica je bila prazna.“

„Ne bih uradila tako nešto. Zašto bih to uradila?“, rekla je.

„Možda si uzela dve pilule, pa zaboravila, pa uzela još dve, pa ponovo zaboravila, pa uzela opet dve, a onda si se toliko omamila da nisi stala dok nisi popila trideset ili četrdeset komada.“

„Hajde“, rekla je, „zbog čega bih uradila takvu budalaštinu?“

„Ne znam“, rekao je.

Očigledno je sve vreme čekala da on ode. „Nisam to uradila“, rekla je. „Ni govora.“

„U redu, ako tako kažeš“, rekao je.

„To je rekla i ona gospođa.“ Vratila se scenariju.

„Šta ima danas po podne?“, umorno je zapitao.

Više nije dizala pogled sa scenarija. „Pa, ovaj komad počinje na međuzidnoj mreži za deset minuta. Ulogu sam jutros dobila poštom. Bila sam poslala neke kupone. Sad pišu scenarija u kojima nedostaje jedna uloga. To je nova ideja. Ovde nedostaje domaćica, a to sam ja. Kad dođe vreme za izostavljene replike, svi me pogledaju sa tri zida, a ja izgovorim tekst. Evo, na primer, čovek kaže: ’Šta misliš o ovoj ideji, Helen?’ I onda me pogleda dok sedim ovde, nasred scene, vidiš? A ja kažem, ja kažem…“ Zastala je i prstom prevukla preko scenarija. „’Mislim da je dobra!’

Onda oni nastavljaju s predstavom, sve dok on ne kaže: ’Slažeš li se s ovim, Helen?’, a ja kažem: ’Naravno!’ Zar to nije zabavno, Gaju?“

Stajao je u predvorju i gledao je.

„Baš je zabavno“, rekla je.

„O čemu komad govori?“

„Upravo sam ti rekla. Likovi se zovu Bob i Rut i Helen.“

„Oh.“

„Zaista je zabavno. Biće još zabavnije kad budemo imali novca i za četvrti zid. Šta misliš, kad ćemo prištedeti i skloniti četvrti zid da bismo stavili i četvrti TV zid? Košta samo dve hiljade dolara.“

„To je trećina moje godišnje plate.“

„Samo dve hiljade dolara“, odvratila je. „A ja mislim da me ti ponekad ne shvataš ozbiljno. Da imamo četvrti zid – pa, izgledalo bi da ova soba uopšte ne pripada nama, nego svakojakim egzotičnim ljudima. Možemo da se odreknemo koječega.“

„Već se odričemo koječega da bismo otplatili treći zid. Stavili smo ga pre samo dva meseca, sećaš li se?“

„I to je sve?“ Netremice se zagledala u njega. „Pa, doviđenja, dragi.“

„Doviđenja“, reče. Zatim stade i okrete se. „Je li kraj srećan?“

„Nisam još dotle stigla.“

Prišao je, pročitao poslednju stranicu, klimnuo glavom, savio scenario i vratio joj ga. Izašao je iz kuće na kišu.

4.

Kiša je slabila, a posred pločnika hodala je devojka, uspravljene glave, lica poškropljenog s nekoliko kapi. Nasmešila se Montagu kad ga je videla.

„Zdravo!“

Otpozdravio je, a potom rekao: „Šta sad smeraš?“

„I dalje sam luda. Kiša je prijatna. Volim da se šetam po kiši.“

„Mislim da mi se to ne bi svidelo“, rekao je.

„Možda i bi, ako probate.“

„Nikad nisam.“

Olizala je usne. „Kiša je čak i ukusna.“

„I šta, ideš tako unaokolo i sve probaš po jedanput?“, upitao je.

„Ponekad i dvaput.“ Spustila je pogled na nešto što je držala u ruci.

„Šta ti je to?“, upitao je.

„To je, rekla bih, jedan od poslednjih maslačaka ove godine. Nisam ni očekivala da ću ga ovako kasno naći na travnjaku. Jeste li ikad čuli da se podbradak trlja maslačkom? Pogledajte.“ Dodirnula se cvetom po bradi, kroz smeh.

„Čemu to?“

„Ako se boja skine, znači da sam zaljubljena. Je li se skinula?“

Nije mogao da uradi ništa drugo sem da pogleda.

„Pa?“, rekla je.

„Žuta si pod bradom.“

„Lepo! Sad da vidimo vas.“

„Neće uspeti.“

„Evo.“ Pre nego što je stigao da se pomeri, stavila mu je maslačak pod bradu. Ustuknuo je, a ona se nasmejala.

„Budite mirni!“

Virnula mu je pod bradu i namrštila se.

„Dakle?“, rekao je.

„Kakva sramota“, rekla je. „Niste zaljubljeni ni u koga.“

„Da, jesam!“

„Ne vidi se.“

„Jesam, veoma sam zaljubljen!“ Pokušao je da se seti lica uz koje bi vezao te reči, ali lice nije postojalo. „Jesam!“

„Oh, molim vas, ne gledajte tako.“

„U pitanju je maslačak“, rekao je. „Sve si potrošila na sebe. Zato kod mene ne uspeva.“

„Naravno, sigurno je to. Oh, sad sam vas uznemirila, vidim da jesam; žao mi je, zaista mi je žao.“ Dodirnula ga je po laktu.

„Ne, ne“, brzo je rekao, „dobro sam.“

„Moram da pođem, zato odmah recite da mi opraštate. Ne želim da se ljutite na mene.“

„Nisam ljut. Ali uznemiren jesam.“

„Sad moram da pođem kod svog psihijatra. Teraju me. Stalno izmišljam šta ću da mu kažem. Ne znam šta on misli o meni. Kaže da imam normalnu tikvu! A ja mu dajem da se zabavlja ljuštenjem kore s nje.“

„Sklon sam da verujem da ti treba psihijatar“, reče Montag.

„Ne mislite tako.“

Duboko je udahnuo, pa izdahnuo, i na kraju rekao:

„Ne, ne mislim tako.“

„Psihijatar hoće da zna zašto izlazim i šetam se po šumi i posmatram ptice i skupljam leptire. Pokazaću vam svoju zbirku jednog dana.“

„Dobro.“

„Žele da znaju kako trošim vreme. Kažem im da ponekad samo sedim i razmišljam. Ali neću da im kažem o čemu. Hoće da iskoče iz kože zbog mene. A ponekad im kažem da volim da zabacim glavu, evo ovako, i da puštam kišu da mi pada u usta. Ima ukus baš kao vino. Jeste li je ikad probali?“

„Ne, ja…“

„Oprostili ste mi, zar ne?“

„Da.“ Promislio je o tome. „Da, jesam. Boga pitaj zašto. Čudna si, izazivaš nervozu, a ipak ti je lako oprostiti. Kažeš da imaš sedamnaest godina?“

„Pa – sledećeg meseca.“

„Baš čudno. Baš neobično. Moja žena ima trideset, a ipak, ti ponekad izgledaš mnogo starija. Ne mogu na to da se naviknem.“

„I vi ste čudni, gospodine Montaže. Ponekad čak i zaboravim da ste požarni brigadir. E sada, smem li ponovo da vas naljutim?“

„Hajde.“

„Kako je počelo? Kako ste tu dospeli? Kako ste odabrali svoj posao i kako vam je on uopšte i pao na pamet? Vi niste kao ostali. Videla sam ih nekoliko; znam da niste. Vi me gledate kad govorim. Kad sam sinoć rekla nešto o Mesecu, pogledali ste u Mesec. Ostali to nikad ne bi uradili. Ostali bi otišli i ostavili me da govorim. Ili bi mi zapretili. Niko više nema vremena ni za koga drugog. Vi ste jedan od malobrojnih koji me trpe. Zato i mislim da je vrlo čudno što ste brigadir. Nekako vam to ne pristaje.“

Osetio je da mu se telo deli na vrelo i hladno, na meko i tvrdo, na uzdrhtalo i mirno, i da se dve polovine taru jedna o drugu.

„Bolje požuri na sastanak“, rekao je.

I tako je otrčala, ostavivši ga da stoji na kiši. Pokrenuo se tek znatno kasnije.

A onda je vrlo polako, u hodu, zabacio glavu pod kišom, samo na nekoliko časaka, i otvorio usta…

5.

Mehanički Ker besano je snio i beživotno živeo okružen nežnim zujanjem, nežnim vibriranjem, blagim osvetljenjem svoje kućice u mračnom uglu požarne stanice. Prigušena svetlost prvog sata po ponoći, mesečina sa širokog neba, opsečena velikim prozorom, tu i tamo je dodirivala mesing i bakar i čelik jedva primetno uzdrhtale zveri.

Svetlost je palacala po komadićima rubinskog stakla i po osetljivim kapilarnim dlakama na najlonskoj oblozi nozdrva treperavog stvorenja, a pod njim se osam paukolikih nogu raširilo na gumiranim šapama.

Montag skliznu niz mesinganu šipku. Izašao je napolje da pogleda grad. Oblaci su se potpuno razišli, pa je zapalio cigaretu, ušao unutra i pognuo se da pogleda Kera. Ovaj je ličio na veliku bubu koja je na nekom polju gde je med pun otrovne mahnitosti i ludila i košmara prekrcala telo tim prejakim nektarom, a sada snom izbacuje zlo iz sebe.

„Zdravo“, šapnuo je Montag, iznova opčinjen mrtvom zveri, živom zveri.

U noćima punim dosade, što će reći u svim noćima, ljudi bi sišli niz mesinganu šipku, namestili kombinaciju u Kerovom mirisnom čulnom sistemu i u suteren stanice pustili pacove, ponekad i piliće, ponekad i mačke koje su ionako morali da udave, pa bi se kladili na to koju će mačku ili pile ili pacova Ker uhvatiti pre drugih. Tri sekunde nakon što se životinje puste igra bi bila gotova: pacov, mačka ili pile bili bi uhvaćeni na pola suterena i nežno stegnuti umirujućim šapama, a onda bi se šuplja čelična igla od deset centimetara zarila iz Kerove njuške i ubrizgala velike doze morfijuma ili prokaina. Pion bi potom bio bačen u peć za smeće. I počinjala bi nova partija.

Montag je tokom igara uglavnom ostajao na spratu. Pre dve godine se bio kladio s najboljima, izgubio nedeljnu platu i istrpeo Mildredin ludački bes, otelotvoren u venama i čirevima. Međutim, sada je noću ležao na svom krevetu, licem okrenut ka zidu, slušao salve smeha u suterenu, klavirski trk pacovskih nogu, violinsko cijukanje miševa i moćnu, senovitu, pokretljivu tišinu Kera dok kao noćni leptir iskače na neumereno svetlo, nalazi i hvata svoju žrtvu, zabada iglu i vraća se u svoju kućicu da umre kao da mu je pritisnut prekidač.

Montag mu dodirnu njušku.

Ker zareža.

Montag odskoči.

Ker se napola podigao u kućici i pogledao ga plavozelenim neonskim trepetom u iznenada aktiviranim očnim jabučicama. Opet je sumnjičavo zarežao čudnom grebućom kombinacijom električnog pištanja, cvrčanja ulja, struganja metala, okretanja zarđalih i prastarih zupčanika.

„Ne, ne, mali“, reče Montag, a srce mu je udaralo. Video je dva centimetra srebrne igle kako se protežu u vazduh, vraćaju, protežu, vraćaju. Režanje je ključalo u zveri dok ga je posmatrala.

Montag se odmače. Ker je iskoračio iz kućice. Montag jednom rukom dograbi mesinganu šipku. Reagovala je, kliznula naviše i tiho ga provela kroz tavanicu. Spustio je noge na poluosvetljeni pod gornjeg sprata. Drhtao je, lice mu je bilo zelenobelo. Dole je Ker ponovo legao na svojih osam neverovatnih nogu insekta i počeo da zuji u sebi, a u složene oči vratio mu se mir.

Montag je stajao pored rupe, puštajući strahove da nestanu. Četiri čoveka za kartaškim stolom u uglu iza njega brzo ga pogledaše, ali ne rekoše ništa. Konačno je samo čovek s kapetanskom kapom i znakom feniksa na njoj, s

kartama u koščatoj ruci, radoznalo dobacio s drugog kraja dugačke sobe.

„Montaže…?“

„Ne sviđam mu se“, rekao je Montag.

„Kome, Keru?“ Kapetan se zagledao u svoje karte.

„Pričaš svašta. Nema kod njega sviđanja niti nesviđanja. On samo ’funkcioniše’. Baš kao na času balistike. Njegovu putanju planiramo mi. On je samo prati. Sam cilja, sam se vraća u kućicu, sam se gasi. Čista gomila bakarnih žica, akumulatora i struje.“

Montag proguta knedlu. „Njegovi računari mogu da se nameste na svaku kombinaciju: toliko i toliko aminokiselina, toliko i toliko sumpora, toliko i toliko mlečne masti i hidroksida. Je li tako?“

„Svi to znamo.“

„A hemijski odnosi i postoci svih zaposlenih u ovoj stanici čuvaju se u glavnom dosijeu u prizemlju. Neko s lakoćom može da upiše delimičnu kombinaciju u Kerovo ’pamćenje’, recimo samo udeo aminokiselina. To bi objasnilo njegovo malopređašnje ponašanje. Reakciju prema meni.“

„Hajde“, rekao je kapetan.

„Razdražio se, ali nije potpuno pobesneo. Taman toliko ’pamćenja’ da zareži kad ga dodirnem.“

„Ko bi uradio tako nešto?“, upita kapetan. „Ovde nemaš neprijatelja, Gaju.“

„Nijednog otvorenog.“

„Sutra će naši tehničari pogledati Kera.“

„Nije ovo prvi put da mi preti“, reče Montag. „Prošlog meseca se to desilo dvaput.“

„Sredićemo ga. Ne brini.“

Međutim, Montag se nije pomerio, nego je samo stajao i razmišljao o ventilacionoj rešetki kod kuće i onome što se krilo iza nje. Ako je neko u stanici znao za ventilator, zar ne bi onda „rekao“ Keru…?

Kapetan priđe rupi i upitno pogleda Montaga.

„Samo se pitam“, reče Montag, „o čemu Ker misli noćima, tamo dole. Da li zaista postaje živ? Od toga me hvata jeza.“

„On ne misli ništa što ne želimo da misli.“

„To je tužno“, tiho reče Montag, „jer u njega trpamo samo lov i potragu i ubijanje. Kakva grehota što ne poznaje ništa drugo.“

Biti tiho frknu. „Hajde! To je vrlo stručno napravljen uređaj, dobra puška koja ume da donese sopstvenu metu i da garantovano pogodi svaki put.“

„Upravo zato“, reče Montag, „ne želim da postanem njegova sledeća žrtva.“

„Zašto? Zbog nečega ti savest nije čista?“

Montag hitro podiže pogled.

Biti je stajao ispred njega i prodorno ga gledao, a onda je otvorio usta i zasmejao se, veoma tiho.

***

6.

Jedan dva tri četiri pet šest sedam dana. Kad god bi izašao iz kuće, Klaris je bila tu negde napolju. Jednom ju je video kako otresa orahe, jednom je sedela na travnjaku i plela plavi džemper, tri ili četiri puta je na svom tremu zatekao buket poznog cveća, ili šačicu kestenova u vrećici, ili jesenje lišće uredno pribodeno za beli papir i čiodom zakačeno na njegova vrata.

Svaki dan se Klaris šetala s njim do ugla.

Jednom je padala kiša, sutradan je bilo vedro, narednog dana je duvao jak vetar, dan nakon toga bio je blag i miran, a sledeći je ličio na letnju pećnicu, pa je Klaris do kraja popodneva sasvim izgorela.

„Zašto mi se čini“, rekao je jednom na ulazu u metro, „da te poznajem već godinama?“

„Zato što mi se sviđate“, rekla je, „i zato što ne želim ništa od vas. I zato što se poznajemo.“

„Zbog tebe se osećam kao vrlo star čovek i kao otac.“

„Sad mi objasnite“, rekla je, „zašto nemate kćeri poput mene kad već toliko volite decu?“

„Ne znam.“

„Šalite se!“

„Hoću da kažem…“ Zaćutao je i odmahnuo glavom.

„Dakle, moja žena, ona… ona uopšte ne želi decu.“

Devojci osmeh nestade s lica. „Žao mi je. Zaista sam pomislila da se šalite na moj račun. Budala sam.“

„Ne, ne“, reče on. „Dobro je to pitanje. Odavno već više nikom nije stalo da ga postavi. Dobro pitanje.“

„Hajde da pričamo o nečem drugom. Jeste li ikad mirisali staro lišće? Zar ne miriše na cimet? Evo. Pomirišite.“

„Pa da, stvarno pomalo podseća na cimet.“

Pogledala ga je bistrim crnim očima. „Svaki put izgledate šokirani.“

„Samo nisam imao vremena da…“

„Da li ste pogledali produžene reklamne panoe, kao što sam vam i rekla?“

„Čini mi se. Jesam.“ Morao je da se nasmeje.

„Smeh vam je mnogo milozvučniji nego pre.“

„Zaista?“

„Mnogo opušteniji.“

Osetio se rasterećeno i udobno. „Zašto nisi u školi? Svaki dan te gledam kako lutaš unaokolo.“

„Oh, nimalo im ne nedostajem tamo“, rekla je. „Kažu da sam nedruštvena. Ne mešam se s drugima. To je vrlo čudno. U stvari sam vrlo društvena. Sve zapravo zavisi od toga šta smatrate društvenošću, zar ne? Za mene društvenost znači razgovor s vama o ovakvim stvarima.“ U ruci je začegrtala kestenjem što je otpalo s drveta u prednjem dvorištu. „Ili razgovor o tome koliko je svet čudan. Druženje s ljudima je lepo. Ali ja mislim da nije društveno kad skupite gomilu ljudi i ne date im da govore, a vi? Sat televizije, sat košarke ili bejzbola ili trčanja, još jedan sat istorije emitovanja ili sat slikanja, pa još sporta, ali znate, mi nikad ne postavljamo pitanja, ili ih bar većina ne postavlja; samo vam serviraju odgovore, bing, bing, bing, a mi samo sedimo i još četiri sata gledamo filmskog nastavnika. To za mene uopšte nije društvenost. Nego samo gomila levaka i mnogo vode koja se sipa odozgo i curi odozdo, a oni nam pričaju da je ta voda vino. Do kraja časova toliko smo iznureni da možemo samo da odemo ili na spavanje ili pravo u Zabavni park da udaramo ljude, da lomimo stakla u Razbijačnici prozora ili da kršimo kola velikom čeličnom kuglom u Kršionici kola. Ili da sednemo u automobile i jurimo ulicama, trudeći se da priđemo što bliže banderama u igrama ’kukavice’ ili ’čukni haubu’. Verovatno jesam sve ono što tvrde da jesam, u redu. Nemam nijednog prijatelja. To valjda dokazuje da sam nenormalna. Ali svi koje poznajem ili urlaju kao mahniti ili plešu kao mahniti ili se tuku. Da li ste primetili koliko ljudi danas povređuju jedni druge?“

„Zvučiš strašno stara.“

„Ponekad sam drevna. Bojim se svojih vršnjaka. Međusobno se ubijaju. Je li uvek bilo tako? Moj stric kaže da nije. Samo prošle godine upucano je šest mojih prijatelja. Deset ih je poginulo u saobraćajnim nesrećama. Bojim ih se, a oni me ne vole zato što se bojim. Moj stric kaže da je njegov deda pamtio vreme kad se deca nisu ubijala. Međutim, to je bilo davno, kad je sve bilo drugačije. Tada su verovali u odgovornost, kaže moj stric. Znate, ja sam odgovorna. Pre mnogo godina dobijala sam po turu kad je trebalo. A svu kupovinu i spremanje kuće obavljam ručno. Ali više od svega“, rekla je, „volim da posmatram ljude. Ponekad se vozim metroom čitav dan, pa ih gledam i slušam. Samo želim da shvatim ko su i šta žele i kuda idu. Ponekad čak odem i u Zabavni park i vozim se u mlaznim automobilima kad se trkaju na obodu grada u ponoć, za šta policiju nije briga dokle god su vozači osigurani. Samo svima dajte osiguranje od deset hiljada i svi će biti srećni. Ponekad se šunjam metroom i prisluškujem. Ili zastanem kod fontana sa sodom, i znate šta?“

„Šta?“

„Ljudi ne razgovaraju ni o čemu.“

„Oh, sigurno grešiš!“

„Ne, baš ni o čemu. Uglavnom navode mnoga imena kola i odeće i bazena i kažu: baš super! Međutim, svi oni govore isto i niko ne govori drugačije ni od koga drugog. A u klubovima se uglavnom drže automati za šale s jednim te istim šalama, ili muzički zidovi osvetljeni šarenim dezenima koji trče uzbrdo i nizbrdo, ali sve je to samo boja i apstrakcija. A u muzejima!, jeste li ikad zašli u muzej? Sve je apstraktno. Više nema ničeg drugog. Moj stric kaže da je nekada bilo drugačije. U davno vreme slike su štošta govorile, čak su prikazivale i ljude.“

„Tvoj stric je rekao, tvoj stric je rekao. Tvoj stric mora da je izuzetan čovek.“

„Jeste. Svakako jeste. Pa, moram da pođem. Doviđenja, gospodine Montaže.“

„Doviđenja.“

„Doviđenja…“

Jedan dva tri četiri pet šest sedam dana: požarna stanica.

„Montaže, vereš se uz tu šipku kao ptica po drvetu.“

Treći dan.

„Montaže, primetio sam da si danas ušao na zadnja vrata. Ker te muči?“

„Ne, ne.“

Četvrti dan.

„Čudna stvar, Montaže. Jutros sam čuo. Brigadir u Sijetlu namerno je namestio Mehaničkog Kera na svoj hemijski sastav i pustio ga. Kako bi nazvao takvu vrstu samoubistva?

________

Pet, šest, sedam dana.

A onda je Clarisse nestala. Nije znao po čemu je čudno to popodne, ali znakovito je bilo to što je nigdje nije vidio. Travnjak je bio pust, drveće pusto, ulica pusta, i premda isprva nije niti znao da mu nedostaje, niti ju je pak tražio, činjenica je da je u trenutku kad je stigao do podzemne željeznice osjetio nekakvu nejasnu nelagodu. Nešto se desilo, njegove su navike poremećene.

Jednostavna navika, doduše, uspostavljena u nekoliko kratkih dana, no ipak...Gotovo se okrenuo da ponovi šetnju, da joj dade vremena da se pojavi. Bio je siguran da će, prođe li istom rutom, sve ispasti kako valja. No bilo je kasno i dolazak vlaka okončao je njegovu nakanu.

7.

Lepršanje karata, pokreti ruku, vjeda, jednoličan glas točnoga vremena sa stropa vatrogasne stanice "...jedan trideset pet. Četvrtak, 4. studenog... jedan trideset šest...jedan trideset sedam..." Udaranje igraćim kartama po zamašćenom stolnjaku, svi su ti zvuči dopirali do Montaga iza njegovih zatvorenih očiju, iza ograde koju je na tren podigao. Osjećao je vatrogasnu stanicu punu sjaja, blještavila i tišine, mjedenih boja novčića, zlata, srebra. Nevidljivi ljudi s druge strane stola uzdisali su nad kartama, iščekivali. - ...jedan četrdeset pet...

- Glas-sat oplakivao je hladnu uru hladnoga jutra još hladnije godine.

- Što ne valja, Montag? Montag je otvorio oči.

Negdje je brojao radio: - ...svakog sata može biti objavljen rat. Ova zemlja stoji spremna na braniku svoje -

Vatrogasni je dom zadrhtao kad je velika eskadra mlažnjaka jednu jedinu notu odzviždala crnim, noćnim nebom.

Montag je žmirnuo. Beatty ga je gledao kao da je muzejski kip. U svakom trenutku Beatty se mogao dići i prići, dodirnuti ga da istraži njegovu krivnju i zbunjenost. Krivnju? Kakvu krivnju?

- Ti si na redu, Montag.

Montag je gledao ove ljude čija su lica bila opaljena s tisuću stvarnih i deset tisuća zamišljenih vatri, ljude kojima je njihov poziv zarumenio lica i užagrio oči, ljude koji su netremice zurili u plamenove svojih platinastih upaljača dok su pripaljivali svoje vječno goruće crne lule. Oni i te njihove kose crne poput ugljena i čDđava čela te plavkasto-pepeljasto umrljani a

opet izbrijani obrazi; no njihova se tradicija razaznavala.

Montag se prenuo otvorenih usta. Je li ikad vidio vatrogasca koji nije imao crnu kosu, crno čelo, usplamtjelo lice i plavičasto-čelično izbrijan a ipak neobrijan izgled? Svi su ovi ljudi bili zrcalni odraz njega samoga. Jesu li pak sve vatrogasce odabirali i po izgledu baš kao i prema njihovim sklonostima? Kod njih su prevladavale boje žeravice i pepela te neprekidan vonj gorenja iz njihovih lula. Eno ondje kapetana Beattyja kako se uzdiže iz sivila duhanskog dima, Beattyja koji otvara novi paketić

duhana i gužvajući celofan stvara zvuk sličan pucketanju plamena.

Montag je pogledao karte koje su mu bile u ruci.

- Ovaj... razmišljao sam malo. O paljevini prošlog tjedna. O čovjeku čiju smo knjižnicu sredili. Što se s njim zbilo?

Uz silnu je dernjavu aziliran.

Nije bio lud.

Beatty je mirno poredao karte.

- Lud je svatko tko misli da može nasamariti vladu i nas.

- Pokušao sam zamisliti - rekao je Montag - kako bi to izgledalo. Hoću reći, kad bi vatrogasci palili naše domove i naše knjige.

- Mi nemamo nikakvih knjiga.

- Ali da ih imamo.

- Imaš li ti koju?

Beatty je polagano trepnuo.

- Ne. - Montag se zagledao preko njih u zid s odštampanim popisima milijuna zabranjenih knjiga. Njihova su imena frcala u vatru, godinama plamsajući pod njegovom sjekirom i cijevi iz koje nije štrcala voda nego petrolej.

- Ne. - Ali u njegovoj je svijesti puhnuo studen vjetar, začet iz rešetke ventilacije njegova doma, blago, blago mu rashlađujući lice. I opet je vidio sama sebe u zelenom perivoju u razgovoru s nekim starcem, s nekim vrlo starim starcem, a vjetar iz toga parka također je bio hladan.

Montag je okolišao.

- Je li, je li oduvijek bilo ovako? Mislim, vatrogasci, naš posao? Hoću

reći, no, jednom davno...

- Jednom davno! - rekao je Beatty. - Kakav je to uopće razgovor?

Budalo, rekao je Montag samom sebi, odat ćeš se. Pri posljednjoj paljevini u nekoj je knjizi bajki krišom pročitao jedan jedini redak.

- Hoću reći - kazao je - jednom davno, prije nego što su domovi postali posve vatrostalni.

- Odjednom mu se učinilo kao da umjesto njega govori neki mnogo mladi glas. Otvorio je usta, a Clarisse McClellan je govorila: - Nisu li vatrogasci gasili vatru umjesto da je potiču?

- Komično! - Stoneman i Black izvukli su svoje pravilnike, u kojima se nalazila i kratka povijest Američkih vatrogasaca, te ih položili pred Montaga tako da je, iako odavno upoznat s njima, mogao pročitati:

"Utemeljeni 1790. radi paljenja proengleskih knjiga u Kolonijama. Prvi vatrogasac: Benjamin Franklin."

PRAVILA:

1. Brzo odgovoriti na uzbunu

2. Brzo potpaliti vatru

3. Spaliti sve

4. Smjesta se vratiti u vatrogasnu postaju

5. Biti spreman za nove uzbune

Svi su promatrali Montaga. Nije se pomaknuo. Oglašena je uzbuna.

Zvono na stropu odjeknulo je dvjesto puta. Odjednom su četiri stolca ostala prazna. Karte su popadale poput meüave. Mjedena se motka tresla. Ljudi su nestali.

Montag je kliznuo niz motku kao u snu.

Mehanički je Pas skoþio u svojoj kućici; oči su mu plamtjele zelenim ognjem.

- Montag, zaboravio si šljem!

Strgnuo ga je sa zida pa potrčao, skočio, i već su odjurili, a noćni je vjetar tutnjao urlikom njihove sirene i njihovom moćnom metalnom grmljavinom.

Bila je to neka trošna trokatnica u starom dijelu grada, stara barem stotinjak godina, no poput svih ostalih zgrada i ova je prije mnogo godina bila presvučena tankom plastičnom vatrostalnom oblogom. Sada se činilo kao da je ova zaštitna ljuska ujedno i jedino što ovu zgradu održava uspravnom.

- Tu smo!

Stroj se s treskom zaustavio. Beatty, Stoneman i Black potrčali su pločnikom, odjednom odvratni i debeli u svojim širokim vatrogasnim ogrtačima. Montag ih je slijedio.

Smrskali su ulazna vrata i ščepali neku ženu, premda nije trčala, premda nije pokušavala umaknuti. Samo je stajala, klateći se sad na jednu sad na drugu stranu, očiju uprtih u ništavilo zida, kao da su je strašnim udarcem pogodili u glavu. Jezik joj se pleo po ustima, a oči kao da su se nastojale prisjetiti nečega pa su se onda sjetile i njezin se jezik ponovno pokrenuo.

- Budite čovjek, gospodine Ridley; danas ćemo po milosti Božjoj upaliti u Engleskoj takvu svijeću koja se, ufam se, nikad neće utrnuti.

- Dosta toga! - rekao je Beatty. - Gdje su?

Sa začuđuju ćom ju je ravnodušnošću pljusnuo i ponovio pitanje. Staričine su se oči usredotočile na Beattyja.

- Znate gdje su. Inače ne biste bili ovdje - rekla je.

Stoneman je izvadio karticu telefonskog alarma s potpisanom pritužbom na telefonskoj kopiji.

"Utemeljeno sumnjam na potkrovlje; broj 11, Elm. Grad. E. B."

- To će biti gospoda Blake, moja susjeda - rekla je žena čitajuüi inicijale.

- U redu, ljudi, pokupimo ih!

Trenutak potom penjali su se zagušljivim mrakom, mlateći srebrnim sjekirama po vratima koja su ionako bila otključana, srljajući poput dječaka obijesno i bučno.

- Hej! - Slap knjiga survao se na Montaga dok se, zgražajući se, penjao strmim stubama. Baš neugodno! Dosad je ovo uvijek bivalo kao da trneš svijeću. Prvo je dolazila policija te bi ljepljivom trakom čepila žrtvi usta, a zatim ju je odvozila svojim blistavim kornjačastim kolima, pa kad bi stigli vatrogasci, ulazili bi u praznu kuću. Nisu nikoga vrijeđali, vrijeđali su samo stvari! A kako se stvari zapravo ne mogu vrijeđati, kako stvari ništa ne osjećaju te niti jauču niti cvile, kao što bi ova žena mogla početi zapomagati i kričati, ništa ti kasnije nije žuljalo savjest. Jednostavno si raščišćavao.

Kućepaziteljski posao, zapravo. Sve na svoje mjesto. Brzo petrolej! Tko ima šibicu?

No sada, noćas, netko je skiksao. Ova je žena remetila obred. Ljudi su bili prebučni, smijali su se, šalili, kako bi zatomili njezin užasan optužujući muk. Ona je dovela do toga da prazne sobe grme od optužaba i stresaju finu prašinu krivnje koja im sada, dok haraju stanom, prodire u nosnice. Nije bilo ni pošteno ni po propisu. Montag se silno živcirao. Prije svega, nije smjela biti ovdje!

Knjige su ga bombardirale po ramenima, rukama, uzdignutu licu. Neka je knjiga, gotovo poslušno, sletjela poput bijela goluba u njegove ruke, lepršajući krilima. U mutnom, treperavom svjetlu jedna je stranica ostala otvorena poput nekakva snježnog pera na koje su pažljivo upisane riječi. U čitavoj toj gužvi i strci Montagu je preostao samo časak da pročita jedan redak, no taj mu se sljedeće minute urezao u pamet kao da je utisnut usijanim željezom. "Vrijeme je usnulo na popodnevnom suncu." Ispustio je knjigu. Odmah mu je druga pala u naručaj.

- Montag, ovamo gore!

Montagova se ruka sklopila kao nekakva usta i pritisnula knjigu s divljom požrtvovnošću, ludošću bezumlja, na prsa. Ljudi iznad njega hitali su lopatama časopise u zrak pun prašine.

Listovi su padali kao pobijene ptice, a ona je žena stajala dolje poput djevojčice medu truplima.

Montag nije učinio ništa. Njegova je ruka učinila sve: da, njegova ruka, s nekim svojim vlastitim mozgom, s nekom savješću i sa znatiželjom u svakom uzdrhtalom prstu preobrazila se u lopova. Sada je gurnula knjigu duboko pod mišicu, stisnula je čvrsto u znojno pazuho, jurnula van prazna, čarobnjački vješto. Pogledajte ovamo! Nevina! Pogledajte!

Zabuljio se, potresen, u tu bijelu ruku. Ispružio ju je malo, kao da je dalekovidan.

_______

Približio ju je kao da je slijep.

- Montag! Trgnuo se.

- Ne stoj tamo, idiote!

Knjige su ležale poput velikih hrpa riba ostavljenih da se suše. Ljudi su po njima plesali, posrtali i rušili se. Naslovi su iskrili svojim zlatnim očima, padajući, odlazeći.

- Petrolej!

Pumpali su hladnu tekućinu iz spremnika označenih brojkom 451 koji su im bili o ramenima. Poprskali su svaku knjigu, dobrano natopili prostorije.

8.

Pohrlili su u prizemlje. Montag je kroz petrolejske pare posrtao za njima.

- Hajde, ženo!

Žena je kleknula među knjige, dodirujući natopljenu kožu i karton, čitajući pozlaćene naslove prstima, dok je očima optuživala Montaga.

- Nikad se nećete domoći mojih knjiga - rekla je.

- Znate zakon - rekao je Beatty. - Gdje vam je pamet! Nijedna od ovih knjiga ne slaže se s nekom drugom. Godinama ste bili ovdje zaključani u pravoj pravcatoj prokletoj Kuli babilonskoj. Tornjajte se van! Ljudi iz ovih knjiga nikada nisu živjeli. Hajde sad!

Odmahnula je glavom.

- Čitava će kuća u zrak - rekao je Beatty.

Ljudi su nezgrapno otišli prema vratima. Osvrnuli su se prema Montagu, koji je stajao blizu žene.

- Nećete je valjda ostaviti ovdje? - prosvjedovao je.

- Neće ići.

- Onda je primorajte.

Beatty je podigao ruku u kojoj je bio sakriven upaljač.

- Moramo se vratiti kući. Osim toga, ovi fanatici uvijek su skloni samoubojstvu; poznate stvari.

Montag je položio ruku na ženin lakat.

- Možete poći sa mnom.

- Ne - kazala je. - Ipak, hvala vam.

- Brojim do deset - rekao je Beatty. - Jedan. Dva.

- Molim vas - rekao je Montag.

- Nastavite - rekla je žena.

- Tri. Četiri.

- Ovamo. - Montag je povukao ženu.

Žena je mirno odvratila: - Želim ostati ovdje.

- Pet. Šest.

- Možete prestati brojiti - rekla je. Rastvorila je malo prste jedne ruke, a na dlanu se ukazao jedan jedini maleni predmet.

Obična kuhinjska šibica.

Pri pogledu na nju ljudi su žurno nahrupili van iz kuće. Kapetan Beatty, čuvajući svoje dostojanstvo, polako je uzmaknuo kroz ulazna vrata, a njegovo ružičasto lice gorjelo je i sjalo od tisuća plamenova i noćnih uzbuđenja. Bože, pomislio je Montag, istina je! Uzbuna je uvijek noću. Nikad danju. Je li to stoga što je vatra noću ljepša? Spektakl veći, predstava bolja? Na ružičastom Beattyjevom licu, sada pri vratima, ocrtavao se tračak panike. Ženina je ruka grčevito stiskala tu jednu jedinu šibicu. Petrolejske su se pare vijale oko nje. Montag je osjetio kako mu u prsima poput srca tuče skrivena knjiga.

- Odlazite - rekla je žena, a Montag se povlačio unatraške kroz vrata za Beattyjem, niza stube, preko travnjaka, po petrolejskom putiću koji se pružao poput traga nekog opakog puža.

Na verandi, na koju je izašla da ih spokojno odmjeri svojim očima, a njezina je mirnoća značila osudu, žena je stajala nepomično. Beatty je kvrcnuo prstima da upali petrolej. Zakasnio je. Montag je zinuo.

Žena na verandi, prepuna prezira prema svima njima, ispružila je ruku i kresnula šibicom po ogradi. Ljudi iz kuća potrčali su niz ulicu.

Putem prema vatrogasnoj postaji nisu ništa govorili. Nitko nikog nije gledao. Montag je sjeo na prednje sjedalo s Beattyjem i Blackom. Nisu čak ni pušili lule. Sjedili su i zurili preda se iz velikog daždevnjaka dok su zamicali za ugao i tiho se udaljavali.

- Gospodar Ridley - rekao je naposljetku Montag.

- Što? - upitao je Beatty.

- Rekla je "Gospodaru Ridley." Kazala je nešto ludo kad smo joj došli na vrata. "Budite čovjek", kazala je, "gospodaru Ridley." Nešto tako, tako nekako.

- "Danas ćemo, po milosti Božjoj, upaliti u Engleskoj takvu svijeću koja se, nadam se, nikad neće utrnuti" - rekao je Beatty. Stoneman je pogledao kapetana, kao i zatečeni Montag.

Beatty je protrljao bradu. - Jedan čovjek po imenu Latimer rekao je to jednom drugom čovjeku koji se zvao Nicholas Ridley, dok su ih žive spaljivali zbog krivovjerja u Oxfordu 16. listopada 1555. godine.

Montag i Stoneman ponovno su se zapiljili u ulicu koja je promicala pod točkovima.

- Prepun sam kojekakvih citata - rekao je Beatty. - Kao i većina vatrogasnih kapetana. Katkada iznenadim sam sebe. Pazite, Stoneman!

Stoneman je zakočio.

- K vragu! - rekao je Beatty. - Upravo si prošao ugao na kojem zaokrećemo za stanicu.

9.

- Tko je to?

- Tko bi bio? - rekao je Montag naslanjajući se na zatvorena vrata u mraku.

Njegova je žena napokon rekla: - Dobro, upali svjetlo.

- Ne želim svjetlo.

- Dođi u krevet.

Čuo je kako se nestrpljivo okreće; opruge su zaškripale.

- Jesi li pijan? - upitala je.

Dakle, sve je to otpočela ruka. Osjetio je kako jedna pa onda druga ruka otkapča kaput i pušta ga da spuzne na pod. Gurnuo je hlače nad ponor i pustio ih da padnu u tminu. Šake su mu bile okužene, a doskora će se to dogoditi i s rukama. Mogao je osjetiti kako mu otrov obuzima zglavke, pa laktove i ramena, pa onda skače s lopatice na lopaticu poput iskre koja preskakuje prazninu. Ruke su mu bile pohlepne. I njegove su oči počinjale osječati glad, kao da baš moraju gledati nešto, bilo što, svašta.

Žena je rekla:

- Što ti to radiš?

Balansirao je u prostoru s knjigom u znojnim hladnim prstima.

Trenutak kasnije rekla je:

- Pa, nemoj tako stajati nasred sobe.

Oglasio se jedva čujno.

- Što? - upitala je.

Proizveo je još nekoliko tihih glasova. Od teturao je prema postelji i nespretno tutnuo knjigu pod hladan jastuk. Srušio se u krevet, a njegova je žena zaprepašteno kriknula. Ležao je s druge strane sobe daleko od nje, na zimskom otoku odvojen pustim morem. Govorila mu je, kako mu se činilo, dugo, a pričala je čas o ovome pa o onome, a to su bile puke riječi, poput onih riječi koje je jednom čuo u dječjoj sobi u domu nekog prijatelja, riječi dvogodišnjeg djeteta koje gradi sklopove riječi, koje govori svojim jezikom, proizvodeči lijepe zvuke u zraku. No Montag nije govorio ništa, pa je, nakon dugog vremena, kad se glasao isključivo tihim zvucima, osjetio kako ona prelazi sobu i prilazi njegovu krevetu te staje nad njega i pruža ruku da mu opipa obraz. Znao je da če ruka kad je odmakne s njegova lica biti mokra.

Kasno noču pogledao je prema Mildred. Bila je budna. U zraku se čuo tih ples melodije, njezina je Morska školjka opet bila u uhu; slušala je daleke ljude u dalekim krajevima, a oči su joj bile širom otvorene i piljile su u crne dubine iznad nje na stropu.

Nije li neki stari vic govorio o supruzi koja je toliko telefonirala da je njezin očajni muž odjurio do najbliže govornice kako bi je upitao što je za večeru? Dobro, pa zašto si onda nije kupio radiostanicu pa razgovarao sa ženom kasno noču, mrmljao, šaptao, vikao, kričao, urlao? Ali što da joj šapče, što da urla? Što bi mogao reči?

Odjednom mu je bila toliko strana da nije mogao vjerovati da je uopče pozna. Bio je u kuči neke druge osobe, baš kao u onim starim vicevima u kojima gospodin, pijan, kasno dolazi kuči, otključava pogrešna vrata, ulazi u pogrešnu sobu i liježe u krevet k nepoznatoj osobi, pa se ujutro rano diže i odlazi na posao a da ni jedno ni drugo to ne primijete.

- Millie...? - šapnuo je.

- Što?

- Nisam te želio prestrašiti. Htio bih samo znati

- Što?

- Kad smo se našli. I gdje?

- Kad smo se našli za što? - upitala je.

- Mislim, prvi put.

Znao je da se ona sada u mraku mršti. Objasnio je. - Prvi put kad smo se uopće našli, gdje je to bilo i kada?

- Pa, bilo je to kod - Ušutjela je.

- Ne znam - rekla je.

Osjetio je studen.

- Ne možeš se sjetiti?

- Bilo je to tako davno.

- Prije samo deset godina, to je sve, prije samo deset godina.

- Ne uzbuđuj se, nastojim se sjetiti.

- Nasmijala se čudnim smijehom koji se dizao i dizao.

- Smiješno, baš smiješno da se ne možeš sjetiti gdje si srela svoga muža ili ženu.

Ležao je i polako trljao oči, čelo i zatiljak. Držao je obje ruke povrh očiju i postojano pritiskao kao da želi utisnuti sjećanje na pravo mjesto. Odjednom je važnije od ičega drugog u životu bilo to da se sjeti gdje je upoznao Mildred.

- Nije važno. - Sada je bila u kupaonici i čuo je kako voda teče i kako je ona guta.

- Ne, stvarno nije - rekao je.

10.

Pokušao je izbrojiti koliko je puta gutnula, pa se sjetio posjeta one dvojice muškaraca čija su lica bila poput cinkova oksida i koji su u svojim ravnim usnama imali cigarete te zmije elektronskog oka koja se spuštala jedan sloj za drugim, sloj noći, kamena i nepokretne izvorske vode, pa je poželio da joj dovikne: koliko si ih noćas uzela? Kapsula! Koliko ćeš ih još uzeti a da niti ne znaš? I tako dalje svakoga sata, ili možda ne noćas nego sutra. A ja neću večeras spavati, ni sutra neću, ni bilo koje noći još zadugo, otkako je ovo počelo. I pomislio je na to kako ona leži na krevetu a dva operatora stoje nad njom, ne pognuti od brige nego onako uspravno, prekriženih ruku. I sjetio se da je tada razmišljao da on, ako ona umre, sigurno neće plakati. Jer to bi bilo umiranje nepoznatog, neke face s ulice, novinskog lika, i to je sve odjednom bilo tako ružno da je bio počeo plakati, ne zbog smrti nego zbog neplakanja zbog smrti, glupi prazni muškarac pored glupe prazne žene koju gladna zmija čini još praznijom.

Odakle tolika ispražnjenost, upitao se. Tko vas to prazni? I onaj grozni cvijet prije neki dan, onaj maslačak! On je sve rezimirao, zar ne? "Sram vas budi! Niste ni u koga zaljubljeni!" A zašto ne?

Dobro, kad smo već kod toga, nije li između njega i Mildred zid? Doslovce, ne jedan nego tri, zasad! I to skupa zida! I svi oni stričevi, strine, bratići, nećakinje, nećaci što žive u tim zidovima, to blebetavo krdo čovjekolikih majmuna samo isprazno priča, priča i priča, i to glasno, glasno, glasno. Otprve ih je prozvao rođacima. "Kako je danas stric Louis?" "Tko?" "A strina Mande?"

Najkarakterističnija Mildredina slika koje se sjećao bila je zapravo slika curice u šumi bez drveća (čudno, doista) ili, bolje, djevojčice izgubljene na nekoj visoravni gdje je nekoć raslo drveće (njihovi su se obrisi mogli naslutiti), a koja sjedi nasred "dnevne sobe". Dnevna soba - kako li je dobro pogođen taj naziv! Kad god bi ušao, zidovi su uvijek nešto pričali Mildred.

- Nešto se mora učiniti!

- Da, nešto se mora učiniti!

- Pa, nemojmo samo stajati i pričati!

- Učinimo nešto!

- Toliko sam ljut da bih mogao pljunuti!

Što je posrijedi? Mildred nije znala reći. Tko se ljuti na koga? Mildred nije baš znala. Što üe poduzeti? Pa, rekla je Mildred, pričekajmo da vidimo.

Čekao je da vidi.

Silna grmljavina zvuka slila se iz zidova. Glazba ga je bombardirala tolikom jakošću zvuka da su mu se kosti umalo istresle iz tetiva; osjetio je da mu podrhtava čeljust, da mu se oči njišu u glavi. Bio je žrtva trešnje. Kad je sve završilo, osjećao se poput čovjeka kojega su bacili s litice, kovitlali u centrifugi te ispljunuli nad vodopad koji se ruši i ruši u prazno, u prazninu, i - koji - nikad - nije - posve - dodirnuo - dno - nikad - nikad -nije - posve - ne, ne posve - dodirnuo - dno - a opet, padaš tako hitro da ne dodiruješ strane ...nikad...ništa...dodirnuti...ništa.

Grmljavina je jenjala. Glazba je zamrla.

- Eto - rekla je Mildred.

I to je bilo zaista izvanredno. Nešto se bilo dogodilo. Ljudi u zidovima, doduše, jedva da su se i pomaknuli, a ništa se zapravo i nije sredilo, imao si dojam da je netko ukljuþio stroj za pranje rublja ili te pak usisao divovskim vakuumom. Utopio si se u muzici i čistoj kakofoniji.

Izašao je iz sobe znojeći se i na rubu sloma. Mildred je sjela na svoj stolac, a zvuči su se nastavili.

- E pa, sve će biti u redu - rekla je "strina".

- Nemoj biti previše sigurna - kazao je "bratić".

- No, no, nemoj se ljutiti!

- Ti se ljutiš!

- Ja?

- Ti si bijesan!

- Zašto bih ja bio bijesan?

- Zato!

- Sve je to jako dobro - viknuo je Montag - ali zbog čega oni bjesne? Tko su ti ljudi? Tko je taj muškarac i tko je ta žena? Jesu li muž i žena, jesu li rastavljeni, zaručeni, što li? Bože dragi, ništa nije povezano.

- Oni - rekla je Mildred. - No, oni - oni se, vidiš, prepiru. Sigurno se često prepiru. Trebao bi poslušati. Mislim da su u braku. Da, u braku su. Zašto?

I ako nije riječ o trima zidovima koji će uskoro postati četiri a time i san dovršen, onda je posrijedi otvoren auto kojim se Mildred vozika gradom brzinom od stotinu milja; on se dere na nju, a ona pak na njega; oboje nastoje čuti što je izrečeno, ali čuju samo škripu automobila. "Barem skini na minimum!" zaurlao je. "Što?" viknula je. "Spusti ga na pedeset i pet, na minimum!" "Što da spustim?" vrisnula je. "Brzinu!" viknuo je.

A ona je natjerala na sto pet milja na sat, tako da mu je ponestalo daha.

Kad su izašli iz automobila, u ušima su joj bile Morske školjke.

11.

Tišina. Samo lahor.

- Mildred. - Promeškoljio se u krevetu.

Ispružio je ruku i iz njezina uha izvukao jednog od dvaju sićušnih muzičkih kukaca.

- Mildred, Mildred!

- Da. - Glas joj je bio slabašan.

Osjetio je da je on jedan od stvorova elektronički umetnutih između pukotina fonokolornih zidova, da govori ali da taj govor ne probija kristalnu barijeru. Mogao je samo gestikulirati, nadajuüi se da će se Mildred okrenuti prema njemu i spaziti ga. Neće se dodirnuti kroz staklo.

- Mildred, poznaješ li onu djevojku o kojoj sam ti pripovijedao?

- Koju djevojku? - Samo što nije zaspala.

- Djevojku iz susjedstva.

- Koju djevojku iz susjedstva?

- Znaš, onu srednjoškolku. Zove se Clarisse.

- Ah, da - kazala je njegova žena.

- Nisam je vidio već nekoliko dana - da budem precizan, četiri dana. Jesi li je ti vidjela?

- Ne.

- Kanio sam ti pričati o njoj. Čudno.

- Oh, znam na koju misliš.

- I mislio sam da ćeš je znati.

- Nju - kazala je Mildred u mračnoj sobi.

- Što je s njom? - upitao je Montag.

- Mislila sam ti reći. Zaboravila, pa zaboravila.

- Reci mi sada. Što je?

- Mislim da je otišla.

- Otišla?

- Čitava se obitelj nekamo preselila. Ali ona je otišla zauvijek. Mislim da je mrtva.

- Neće biti da govorimo o istoj djevojci.

- Ne. Ista je to djevojka. McClellan. McClellan. Pregazio ju je auto. Prije četiri dana.

Nisam sigurna, no mislim da je mrtva. Bilo kako bilo, obitelj se odselila. Ne znam, ali mislim da je mrtva.

- Nisi u to sigurna?

- Ne, nisam sigurna. Gotovo sigurna.

- Zašto mi to ranije nisi rekla?

- Zaboravila.

- Prije četiri dana!

- Posve sam zaboravila.

- Prije četiri dana - rekao je tiho, ležeći i dalje.

Ležali su tako u mračnoj sobi, nepomični oboje. - Laku noć - kazala je.

Čuo je tiho šušketanje. Pomaknula je ruke. Elektronički naprstak, dotaknut njezinom rukom, pokrenuo se na njezinu jastuku poput bogomoljke. Sad je opet dospio u njezino uho; zujao je. Osluhnuo je: njegova je žena ispod glasa pjevušila.

Pred kućom se pokrenula sjenka, jesenski je vjetar puhnuo pa zamro. No još je nešto čuo u tišini. Bilo je to nešto nalik dahu izdahnutu u prozor. Bilo je to poput slabašnog ćuha zelenkastog svjetlucavog dima, pokret jednog jedinog golemog listopadskog lista što ga vjetar odnosi preko tratine sve dalje.

Pas, pomislio je. On je noćas tamo vani. On je noćas tamo vani. Da otvorim prozor...

Nije otvorio prozor.

Ujutro ga je tresla groznica.

- Ne možeš biti bolestan - kazala je Mildred. Od vrućice je sklopio oči. - Da.

- Ali sinoć ti je bilo dobro.

- Ne, nije. - Čuo je kako "rođaci" viču u salonu. Mildred je začudo stala uz njegovu postelju. Osjetio je da je ondje, vidio ju je ne otvarajući oči: njezinu kosu spaljenu kemikalijama poput lomne slame, oči s nekakvom mrenom, nevidljivom ali naslućenom negdje daleko iza zjenica, narumenjene napućene usne, tijelo od silnih dijeta tanko kao u bogomoljke i put poput bijele slanine. Nije pamtio da je ikad izgledala drukčije.

- Hoćeš li mi donijeti aspirin i vode?

- Moraš ustati - rekla je. - Podne je. Spavao si pet sati duže nego obično.

- Hoćeš li isključiti salon?

- To je moja obitelj.

- Hoćeš li je isključiti bolesnika radi?

- Stišat ću je.

Izašla je iz sobe; ništa nije učinila u salonu. Vratila se. - Je li ovako bolje?

- Hvala.

- To mi je najdraži program - kazala je.

- Što je s aspirinom?

- Nikad prije nisi bio bolestan. - Ponovno se udaljila.

- Eto, sad sam bolestan. Noćas neću na posao. Nazovi mi Beattyja.

- Sinoć si se čudno ponašao. - Vratila se pjevušeći.

- Gdje je aspirin? - Pogledao je čašu s vodom koju mu je dodala.

- Oh. - Ponovno se vratila u kupaonicu. - Je li se što dogodilo?

- Požar, to je sve.

- Ja sam provela lijepu večer - kazala je u kupaonici.

- Kako?

- U salonu.

- Što se davalo?

- Razni programi.

- Kakvi programi?

- Neki od najboljih uopće.

- Čiji?

- Oh, pa znaš, klapa.

- Da, klapa, klapa, klapa. - Pritisnuo je bolne oči, a iznenadni vonj petroleja prisilio ga je da povrati.

Mildred je ušla pjevušeći. Iznenadila se. - Zašto si to učinio? Potišteno je gledao u pod. - Spalili smo jednu staricu zajedno s njezinim knjigama.

- Divno je što se prostirač može prati. - Donijela je partviš i počistila. - Sinoć sam otišla k Helen.

- Nisi li te emisije mogla dobiti u svom salonu?

- Ma jesam, no lijepo je otići u posjete. Izašla je u salon. Čuo ju je kako pjeva.

- Mildred? - zazvao je.

Vratila se pjevušeći, tiho pucketajući prstima.

- Nećeš me ništa pitati o minuloj noći? - upitao je.

- A što?

- Spalili smo tisuću knjiga. Spalili smo i jednu ženu.

- Pa?

Salon je praštao zvukovima.

- Spalili smo primjerke Dantea, Swifta i Marka Aurelija.

- Nije li taj bio Evropljanin?

- Tako nešto.

- Nije li bio radikalan?

- Nikad ga nisam čitao.

- Bio je radikalan. - Mildred je petljala oko telefona. - Ne očekuješ valjda da ću ti ja zvati kapetana Beattyja?

- Moraš!

- Ne viči!

- Nisam vikao. - Odjednom se tresući podigao u postelji, sav razgnjevljen i zajapuren.

Salon je urlao na vrućem zraku. - Ja ga ne mogu nazvati. Ne mogu mu ja reći da sam bolestan.

- Zašto?

Zato što se bojiš, pomislio je. Dijete koje hini bolest; boji se nazvati jer će već za koji časak razgovor poteći ovako:"Da, kapetane, već se osječam bolje. Dolazim večeras u deset."

- Nisi bolestan - rekla je Mildred.

Montag se svalio natrag u postelju. Posegnuo je pod jastuk. Skrivena je knjiga još bila ondje.

- Mildred, što bi ti rekla kad bih možda na neko vrijeme napustio svoj posao?

- Želiš sve napustiti? Nakon svih ovih godina rada, samo zato što su jednu staricu i njezine knjige

- Trebala si je vidjeti, Millie!

- Za me ona ne znači ništa. Nije trebala držati te knjige. Sama si je kriva, trebala je misliti prije. Mrzim je. Nahuškala te, i ti üeš veü sutra biti bez posla, bez kuće, bez ičega.

- Nisi bila ondje, nisi to vidjela - rekao je. - Mora da ima nečega u knjigama, nečega što ne možemo zamisliti, a što može navesti jednu ženu da ostane u zapaljenoj kući; mora u tome nečega biti. Ne ostaje se ni zbog čega.

- Bila je slaboumna.

- Bila je jednako razborita kao i ja, možda i razboritija, a mi smo je spalili.

- To je voda pod mostom.

- Ne, ne voda; vatra. Jesi li ikad vidjela spaljenu kuću? Danima tinja. Pa, ova će me vatra pratiti do kraja života. Bože! Ja sam je u sebi čitave noći nastojao ugasiti, čitave noći. Poludio sam od nastojanja.

- O tome si trebao misliti prije nego što si postao vatrogasac.

- Misliti! - rekao je. - Jesam li imao prilike? Moj djed i otac bili su također vatrogasci. I u snu sam ih slijedio.

Iz salona čula se plesna glazba.

- Danas je dan kada radiš u ranoj smjeni - kazala je Mildred. - Trebao si otići još prije dva sata. Upravo mi je sinulo.

- Nije riječ samo o ženi koja je umrla - rekao je Montag. -Sinoć sam razmišljao o svem onom petroleju što sam ga potrošio u proteklih deset godina. Razmišljao sam i o knjigama. I prvi put sam shvatio da se iza svake od njih nalazi neki čovjek. Neki ih je čovjek morao smisliti. Neki je čovjek morao utrošiti mnogo vremena da ih stavi na papir. A meni takva misao nikad nije pala na pamet.

12.

Digao se iz kreveta.

- Nekom je čovjeku trebao možda i čitav život da zapiše neke od svojih misli koje su mu nadošle dok je promatrao svijet i život, a onda nastupim ja i bum, bum, za dvije minute svemu je kraj.

- Pusti me na miru - rekla je Mildred. - Nisam ništa učinila.

- Da te pustim na miru! Jako lijepo, ali kako da smirim sebe? Nije nam potrebno da nas puste na miru. Potrebno nam je da se s vremena na vrijeme istinski uzrujamo. Koliko je vremena prošlo od tvog zadnjeg istinskog uzrujavanja? Uzrujavanja zbog nečeg važnog, zbog nečeg stvarnog?

A onda je umuknuo jer se sjetio prošlog tjedna i dvaju bijelih kamenova koji su zurili u strop, crpke-zmije s ispitivačkim okom i dvojice ljudi sapunskih lica s cigaretama koje su im se pokretale u ustima kad su govorili. Ali bila je to jedna druga Mildred, ta je Mildred bila toliko duboko ovdje i bila je toliko uzrujana, istinski uzrujana, da se te dvije žene nikad nisu niti srele.

Okrenuo se.

Mildred je rekla: - E pa, eto ti sad. Tamo, vani pred kućom. Pogledaj tko je došao.

- Baš me briga.

Upravo se dovezao Feniksov auto, a jedan muškarac u crnoj košulji s narančastom zmijom prišivenom na rukav dolazi puteljkom.

- Kapetan Beatty? - rekao je.

- Kapetan Beatty.

Montag se nije pomaknuo; ostao je zuriti u hladnu bjelinu zida ispred sebe.

- Hajde, uvedi ga, hoćeš li? Reci mu da sam bolestan.

- Reci mu sam! - Potrčala je nekoliko koraka na jednu pa na drugu stranu te se zaustavila iskolačenih očiju kad se zvučnik s ulaznih vrata tiho, tiho oglasio: gospodo Montag, gospodo Montag, netko je došao, netko je došao, gospodo Montag, gospodo Montag, netko je došao. Glas se gubio.

Montag je provjerio je li knjiga dobro skrivena pod jastukom pa se polako uspentrao natrag u krevet, poravnao pokrivače preko koljena i prsa, napola sjeo, a časak kasnije Mildred se pokrenula i izašla iz sobe, a kapetan Beatty je ušetao držeüi ruke u džepovima.

- Isključite "rodbinu" - kazao je Beatty, ogledajući se uokolo na sve, osim na Montaga i njegovu ženu.

Ovaj put je Mildred potrčala. Blebetavi glasovi prestali su drečai iz salona.

Kapetan Beatty sjeo je u najudobniji naslonjač; njegovo rumeno lice izgledalo je smireno.

- Dao si je vremena da pripremi i zapali mjedenu lulu te da otpuhne oblačinu dima. Baš mi je palo na um da navratim i pogledam kako je bolesniku.

- Kako si pogodio?

Beatty se nasmiješio onim svojim osmijehom koji je otkrio bombonski ružičaste desni i sićušnu bombonsku bjelinu zuba. -Sve mi je ovo poznato. Kanio si nazvati i zatražiti slobodnu noć.

Montag je sjeo u krevetu.

- Dobro - rekao je Beatty - uzmi slobodnu noć! - Razgledao je svoju vječitu kutiju sa šibicama, na poklopcu koje je pisalo: ZAJAMČJENO - MILIJUN PALJENJA OVIM UPALJAČJEM, pa stao rastreseno kresati kemijsku šibicu, gasiti je, kresati, gasiti, kresati, govoriti nekoliko riječi, gasiti. Promatrao je plamen. Puhnuo je, gledao dim.

- Kad će ti biti dobro?

- Sutra. Možda preksutra. Početkom tjedna.

Beatty je pućnuo lulu. - Svakog vatrogasca, prije ili kasnije, to pogodi. Potrebno im je samo razumijevanja, da znaju kako se kotači okreću. Trebaju doznati povijest naše profesije. Ne predaju je više novacima kao nekoć. Hajde. - Odbio je dim. - Sada je pamte samo još vatrogasni šefovi. - Još jedan dim. - Otkrit ću ti je.

Mildred se uzvrpoljila.

Beattyju je trebala puna minuta da se namjesti i sredi ono što je naumio reći.

- Kako je sve ovo počelo, pitaš, ovaj naš posao, kako je do njega došlo, gdje, kada? Pa, rekao bih, sve je zapravo počelo u vezi s onim što se naziva Građanskim ratom. Mada naši pravilnici tvrde da je služba utemeljena ranije. Činjenica je da nam nije baš išlo sve dok fotografija nije došla do izražaja. Zatim pokretne slike na početku dvadesetog stoljeüa. Radio. Televizija. Stvari su počele dobivati masu.

Montag je nepomično sjedio u krevetu.

- A budući da su dobile masu, postale su jednostavnije - rekao je Beatty. - Nekoć su se knjige obraćale nekolicini ljudi, ovdje, ondje, posvuda. Ovi su si mogli priuštiti da budu različiti. Svijet je bio prostran. No tada je svijet postao prepun očiju, laktova, usta. Pučanstvo se udvostručilo, utrostručilo, učetverostručilo. Filmovi i radio, časopisi, knjige spali su se na vrlo niske grane. Pratiš li me?

- Pratim.

Beatty je sa zanimanjem pratio dimni oblak koji je stvorio u zraku.

- Zamisli, čovjek iz devetnaestog stoljeüa sa svojim konjima, psima, jednoprezima, usporeno gibanje. A onda, u dvadesetom stoljeću, ubrzaj kameru. Knjige se skraćuju. Sažeci. Tabloidi. Sve se svodi na smicalice, nagli rez.

- Nagli rez - kimnula je Mildred.

- Klasika se reže da stane u petnaestominutne radioemisije, a zatim ponovno krati da stane u dvominutnu rubriku o knjigama; potom mora stati u deset ili dvanaest redaka rječničkog rezimea. Pretjerujem, naravno. Rječnici su bili priručnici. No mnogo je bilo onih koji su jedino znanje o Hamletu (ti, Montag, sigurno znaš taj naslov; za vas je, gospoÿo Montag, to vjerojatno tek daleka jeka), koji su, dakle, jedino znanje o Hamletu stekli iz jednostraničnog sažetka u knjizi koja je isticala: sada, napokon, možete pročitati sve klasike; nemojte zaostati za susjedima. Shvaćaš? Iz dječje sobe na sveučilište, pa natrag u dječju sobu, eto ti tvoga intelektualnog uzorka za posljednjih pet stoljeüa ili još više.

Mildred se digla i uzšetala po sobi, podizala pa spuštala stvari. Beatty se na nju nije obazirao nego je nastavio.

- Ubrzaj film, Montag, hitro. Klik? Pik? Vidi, Gle, Sad, Pljus, Ovamo, Onamo, Brzo, Kas, Gore, Dolje, Unutra, Van, Zašto, Kako, Tko, Što, Gdje, Eh, Uh! Bam! Tres! Bljuf, Bing, Beng, Bum! Sažeci sažetaka, sažeci sažetaka sažetka! Politika? Jedan stupac, dvije rečenice, naslov! A Mildred je zagladila posteljinu. Dok je tapšala po jastuku, Montag je osjetio da mu srce snažno tuče, tuče. Baš ovoga časa povlačila ga je za rame ne bi li ga navela da se pomakne kako bi izvukla jastuk, lijepo ga protresla i vratila na krevet. I možda uzviknula, ili pak blenula, ili jednostavno pružila ruku i rekla "Što je ovo", pa s dirljivom nevinošüu podigla skrivenu knjigu.

- Škola je bila skraćena, stega olaba vijena, filozofija, povijest, jezici izostavljeni, engleski i gramatika postupno zapušteni, na kraju gotovo potpuno odbačeni. Život je izravan, posao bitan, ugoda se pruža posvuda nakon rada. čemu učiti i šta osim pritiskanja puceta, prebacivanja sklopki, pritezanja vijaka i matica?

- Daj da ti popravim jastuk - kazala je Mildred.

- Ne! - šapnuo je Montag.

- Smička zamjenjuje puceta; čovjek ostaje tako bez onog vremena za razmišljanje pri oblačenju zorom, onog misaonog pa stoga sjetnog sata.

Mildred je rekla: - Daj!

- Makni se - kazao je Montag.

- Život postaje jedna velika burleska, Montag; sve bum, tras i uf!

- Uf! - rekla je Mildred potežući jastuk.

- Za ime Božje, ostavi me na miru! - uzviknuo je Montag razdraženo.

Beatty je razrogačio oči.

Mildredina se ruka sledila pod jastukom. Prstima je pipala obrise knjige i kad je spoznala što je to, licem joj se prelilo iznenađenje, a zatim i zaprepaštenje. Otvorila je usta da postavi pitanje...

- Isprazni kazališta, osim za klaune, a sobe opremi staklenim zidovima i lijepim bojama koje struje gore-dolje po zidovima poput konfeta, krvi, serija ili finog francuskog bijelog vina.

Voliš baseball, Montag, zar ne?

- Baseball je lijepa igra.

Beatty je sada bio gotovo nevidljiv - tek glas onkraj dimnog zastora.

- Što je ovo? - upitala je Mildred gotovo s nasladom. Montag se pridigao odgurujuüi njezine ruke. - Što je ovo ovdje?

- Sjedni! - viknuo je Montag. Odskočio je praznih ruku. -Razgovaramo!

Beatty je nastavio kao da se ništa nije dogodilo. - Voliš kuglanje, Montag, zar ne?

- Kuglanje, da.

- A golf?

- Golf je lijepa igra.

- Košarku?

- Lijepa igra.

- Bilijar? Nogomet?

- Sve su to lijepe igre.

- Što više sportova za svakoga, grupnog duha, zabave, pa ne moraš razmišljati, ha?

Organiziraj i organiziraj i superorganiziraj super-super sportove. Više crteža u knjigama. Više slika. Um se napaja sve manje i manje. Nestrpljivost. Autoceste prepune rulje koja odlazi nekamo, nekamo, nekamo, nikamo. Benzinsko izbjeglištvo. Gradovi se pretvaraju u motele, ljudi u nomadskim valovima od jednog mjesta do drugoga, prema mjesečevim mijenama, noćići večeras u sobi u kojoj sam ja spavao u podne, a ti noć ranije.

Mildred je izašla iz sobe zalupivši vratima. Salonske su se "strine" počele smijati salonskim "stričevima".

- Pozabavimo se sada manjinama u našoj civilizaciji, hoćeš li? Što veće pučanstvo, to više manjina. Nemoj nagaziti ljubitelje pasa, ljubitelje mačaka, liječnike, odvjetnike, trgovce, šefove, mormone, baptiste, unitarijance, Kineze u drugom naraštaju, Švedane, Talijane, Nijemce, Teksašane, Bruklince, Irce, ljude iz Orcgona ili Meksika. Ljudi u ovoj knjizi, ovoj drami, ovoj TV seriji nisu zamišljeni kao predstavnici bilo kojih i bilo kakvih slikara, kartografa, mehaničara. Što ti je veüe tržište, upamti, Montag, to se manje baviš prepirkama. Sve te sitne, sićušne manjine moraju ostati čiste. Autori, puni zlih misli, zaključajte svoje pisaće strojeve. I zaključali su. časopisi su poprimili ugodan okus vanilije i tapioke. Knjige su, kako su se izrazili prokleti kritičarski snobovi, postale spirine. Nije nikakvo čudo, rekli su, što su se knjige prestale prodavati. Ali publika, znajući što želi, u radosnoj je vrtnji dopustila stripovima da prežive. Naravno, i trodimenzionalni seks revijama. Evo ti, Montag. Nije do ovoga došlo odozgor, od vlade. Nije bilo nikakve naredbe, nikakve obznane, nikakve cenzure isprva, ne! Tehnologija, masovna eksploatacija i pritisak manjina polučili su cilj, Bogu hvala! Danas, zahvaljujući njima, sve vrijeme možeš biti sretan, dopušteno ti je čitati stripove, dobre, stare vjerske knjige ili stručne časopise.

- Da, a čemu onda vatrogasci? - upitao je Montag.

- Ah. - Beatty se nagnuo naprijed kroz izmaglicu dima iz svoje lule. - Što je objašnjivije i prirodnije? Sa školama koje su izbacivale sve više trkača, skakača, natjecatelja, šeprtlja, hvatača, grabljivaca, letača i plivača, umjesto istraživača, kritičara, znalaca i maštovitih stvaralaca, riječ "intelektualac" postala je, naravno, pogrdom, što je i za vrijedila. Uvijek se bojiš nepoznatoga. Sigurno se sjeüaš dečka iz svog razreda koji je bio iznimno "bistar", koji je ponajviše recitirao i odgovarao dok su drugi sjedili kao lipovi sveci i mrzili ga. I niste li baš toga bistrog momka odabrali da ga lemate i muþite nakon nastave? Naravno da jeste. Svi moramo biti jednaki. Ne svi rođeni slobodni i ravnopravni, kako stoji u Ustavu, nego svi načinjeni jednakima. Svaki čovjek prema liku svih ostalih; da prema njima prosuđuju sami sebe. Eto tako! Knjiga je nabijena puška u susjednoj kući. Spali je. Izvadi metak iz oružja. Prodri u čovjekov mozak. Tko zna tko bi mogao biti meta načitana čovjeka? Ja? Ja ih neću podnositi ni časka. I onda kad su kuće konačno postale potpuno vatrostalne, u cijelom je svijetu (tvoja je pretpostavka one noći bila na mjestu) prestala potreba za vatrogascima u onom starom smislu. Dodijeljen im je nov posao čuvara mira našega uma, žarišta našeg razumljivog i zakonitog straha od osjeüaja manje vrijednosti - službenih cenzora, sudaca i izvršitelja. To si ti, Montag, i to sam ja.

Vrata prema salonu su se otvorila i na njima se pokazala Mildred, koja je gledala u Beattyja a zatim u Montaga. Iza nje su zidovi sobe postali zelenim, žutim i narančastim vatrometom ugođenim na neku glazbu, skladanu gotovo isključivo za bubnjeve, tam-tam i činele.

13.

Usta su joj se pomicala, nešto je govorila, no zvuči iz sobe su je zaglušili.

Beatty je kucnuo lulom o dlan svoje ružičaste ruke te proučavao pepeo kao da je to neki simbol što ga valja pregledati pa mu odrediti smisao.

- Moraš znati da je naša civilizacija toliko golema da ne možemo dopustiti da se naše manjine uzrujaju i uskomešaju. Upitaj sama sebe što mi u ovoj zemlji želimo više od svega ostaloga? Ljudi žele biti sretni, nije li tako? Ne slušaš li to čitav život? Želim biti sretan, tako ljudi govore. Pa, zar nisu? Zar im ne omogućujemo da se stalno kreću, ne pružamo li im zabavu? Upravo za to i živimo, zar ne? Za zabavu, za golicanje? A moraš priznati da naša kultura to osigurava u izobilju.

- Da.

Montag je mogao s Mildredinih usnica pročitati što to ona govori s vrata. Nastojao je ne gledati u njezina usta, jer bi se i Beatty mogao okrenuti i pročitati što priča.

- Obojeni ne vole Malog crnog Samba. Spali ga. Bijeli nisu oduševljeni Čiča Tominom kolibom. Spali je. Netko je napisao knjigu o duhanu i raku pluća? Proizvođači cigareta tule? Spali knjigu. Vedrina, Montag. Mir, Montag. Iznesi svoju borbu van. Još bolje, u spalionicu. Pogrebi su neveseli i poganski? Eliminirajmo i njih. Pet minuta nakon što osoba umre, već je na putu za Veliki dimnjak, spalioničari diljem zemlje opremljeni su helikopterima. Deset minuta nakon smrti čovjek je trun crna praha. Ne petljajmo se s nekakvim uspomenama pojedinaca. Zaboravimo ih. Spalimo ih potpuno, spalimo sve. Oganj je jasan, oganj je čist.

U salonu iza Mildred vatromet je zamro. Istodobno je i ona prestala govoriti; čudesne li koincidencije! Montag je suspregnuo dah.

- Tu, u susjedstvu, bila je neka djevojka - rekao je polako. - Nestala je, mislim da je mrtva. Ni lica joj se ne mogu sjetiti. Ali bila je drukčija. Kako, kako se ona desila?

Beatty se nasmiješio. - Ovdje, ondje tako se nešto desi. Clarisse McClellan? Imamo dosje njezine obitelji. Pomno smo ih motrili. Naslijede i okoliš čudnovate su stvari. Ne možeš ih se otarasiti samo u nekoliko godina. Kućna atmosfera može poništiti mnogo od onoga što se nastoji postići u školi. Eto, zato smo iz godine u godinu stalno spuštali dob odlaska u dječji vrtić, tako da make sada grabimo gotovo već iz kolijevke. Na McClellane smo upozoreni još dok su živjeli u Chicagu. Nikad nismo pronašli ni jednu knjigu. Ujakov dosje je šarolik; antisocijalan je.

Djevojka? Tempirana bomba. Prema onom što sam vidio u njezinom školskom dosjeu, obitelj je, siguran sam, utjecala na njezinu podsvijest. Nije željela saznati kako je nešto napravljeno, nego zašto. To može biti nezgodno. Upitaš li za veći broj stvari zašto, na kraju ćeš - ustraješ li - biti zaista nesretan. Za sirotu je djevojku bolje da je mrtva.

- Da, mrtva.

- Na sreću, čudaci poput nje ne sreću se često. Znamo kako ćemo većinu njih uništiti u samom začetku, rano. Ne možeš graditi kuću bez čavala i drva. Ako ne želiš da se kuća gradi, sakrij þavle i drvo. Ne želiš li da čovjek u političkom pogledu bude nesretan, ne pokazuj mu dvije strane problema koji ga tišti; pokaži mu samo jednu. Još bolje, ne daj mu ni jednu. Neka zaboravi tako nešto kao što je rat. Ako su vlasti nedjelotvorne, neuravnotežene, lude za porezima, bolje je i sve to skupa nego da si time ljudi razbijaju glavu. Mir, Montag. Neka se ljudi natječu tko će upamtiti riječi što većeg broja popularnih pjesama ili imena glavnih gradova država ili pak tko će znati koliko je žita prošle godine požnjela Iowa. Nakljukaj ih nezapaljivim podacima, potpuno zaguši "činjenicama" tako da se osjete ispunjeni, a apsolutno zadovoljni informacijama. Tada će imati osjećaj da misle, dobit üe dojam kretanja bez pomicanja. A bit üe sretni, jer se činjenice takve vrsti ne mijenjaju. Nemoj im davati nikakvu sklisku materiju, kao što su filozofija ili sociologija, kojima se povezuju stvari. Tim se putem ide k sjeti. Svaki čovjek koji zna rastaviti TV zid i ponovno ga sastaviti, a to danas zna najveći broj ljudi, sretniji je od svakog onog tko pokušava logaritamskim računalom izmjeriti ili uskladiti svemir, koji se jednostavno neće izmjeriti ili uskladiti a da se pritom čovjek ne osjeti životinjski i osamljeno. Ja to znam, ja sam to pokušao; k vragu i to. Stoga, amo s vašim klubovima i zabavama, vašim akrobatima i magičarima, vašim odvažnim pustolovima, mlaznim automobilima, motociklističkim helikopterima, vašim seksom i heroinom, sa svim onim što počiva na automatskom refleksu. Ako je drama loša, ako film ne govori ni o čemu, ako je igrokaz šupalj, ubodi me tereminom, i to glasno. Pomislit ću da reagiram na igrokaz, a bit će to tek puka osjetilna reakcija na vibraciju. No nije mi bitno. Ja ionako volim solidnu zabavu.

Beatty je ustao. - Morat ću ići. Nastava je završena. Nadam se da sam ti objasnio stvari. Za tebe je, Montag, važno zapamtiti da smo ti i ja, i ostali, Dečki radosti, Dixie Duo. Mi stojimo nasuprot neznatnom valu onih koji žele sve ostale unesrećiti proturjeþnim teorijama i nazorima. Mi smo se prstima ukopali u nasip. Drži se čvrsto. Ne dopusti da bujica sjete i turobne filozofije preplavi naš svijet. Ovisimo o tebi. Ne znam da li shvaüaš koliko si nam baš ti važan za naš radosni svijet kakav je sada.

Beatty je potresao Montagovu mlohavu ruku. Montag je i dalje sjedio, kao da se kuüa oko njega ruši, a on se u postelji ne može maknuti. Mildred je iščeznula kroz vrata.

- I na kraju još nešto - rekao je Beatty. - Bar jednom u karijeri, svakog vatrogasca nešto zagolica. Što piše u knjigama, pita se. Oh, kako utoliti tu znatiželju? Pa, Montag, vjeruj mi na riječ, u svoje sam ih vrijeme nekoliko morao pročitati da doznam o  čemu je riječ, a u njima ne piše ništa! Ništo što bi poučilo ili  čemu bih povjerovao. U njima se piše o nepostojeüim ljudima, izmišljotinama mašte, ako je riječ o fikciji. A ako se ne radi o fikciji, onda je još gore: jedan profesor naziva drugoga idiotom, jedan filozof vrišti drugom u uho. Svi pak jure u krug, gaseüi zvijezde i zamra čujuüi sunce. Tu se  čovjek posve izgubi.

- No što ako vatrogasac slučajno, doista bez neke namjere, ponese kući neku knjigu?

Montag se trznuo. Otvorena vrata gledala su ga svojim velikim, praznim okom.

- Prirodna pogreška. Čista radoznalost - kazao je Beatty. - Nezabrinjavamo se previše niti bjesnimo. Dopustimo vatrogascu da knjigu zadrži dvadeset i četiri sata. Ako je u tom roku ne spali, jednostavno dođemo i spalimo je umjesto njega.

- Naravno. - Montagova su usta bila suha.

- Pa, Montag. Hoćeš li doći u drugu, kasniju današnju smjenu? Hoćemo li te večeras ipak vidjeti?

- Ne znam - rekao je Montag.

- Što? - Beatty kao da se malko iznenadio.

Montag je zažmirio. - Doći ću kasnije. Možda.

- Svakako ćeš nam nedostajati ako se ne pojaviš - rekao je Beatty, zamišljeno spremajuüi lulu u džep.

Nikad više neću doći, pomislio je Montag.

- Oporavi se i budi zdrav - kazao je Beatty.

Okrenuo se i izišao kroz otvorena vrata.

Montag je kroz prozor promatrao kako se Beatty odvozi svojim blještavim vozilom boje žutog plamena s gumama crnim poput ugljena.

S druge strane ulice i svuda niz cestu dizale su se kuće sploštenih pročelja. Što je ono jednog popodneva rekla Clarisse? -Nema verandi pred kućama. Moj ujo veli da su nekad postojale verande. I ljudi su ponekad na njima uveþer sjedili i razgovarali ako im se razgovaralo, ljuljali se i ne razgovarali ako im se tako htjelo. Katkada su pak samo sjedili i razmišljali o raznim stvarima i pretresali ih. Moj ujo kaže da su arhitekti odbacili verande jer ne izgledaju lijepo. No on veli da je to puka obrana; pravi razlog, onaj skriveni, mogao bi biti taj da nisu željeli da ljudi tamo samo sjede, ne radeći ništa, ljuljaju se i pripovijedaju; takav društveni život bio je nepoželjan. Ljudi su previše pričali. I imali su vremena za razmišljanje. Zato su i maknuli verande. A i vrtove. Nema više mnogo vrtova u kojima bi se sjedilo. A pogledajte pokućstvo. Nema više stolaca za njihanje. Preudobni su. Podignite ljude i natjerajte ih da se gibaju. Moj ujo veli...i...moj ujo...i...moj ujo... - Glas joj se izgubio.

Montag se okrenuo i pogledao svoju ženu koja je sjedila nasred salona i razgovarala s najavljivačem koji joj se povremeno obraüao. - Gospođo Montag - govorio je. O koječemu. - Gospođo Montag - Sad je govorio opet nešto drugo i tako dalje. Ukopčani pretvarač, koji ih je stajao sto dolara, automatski je ubacivao njezino ime kad god bi se spiker obratio svojem bezimenom slušateljstvu, ostavljajući prazan prostor u koji bi se umetali odgovarajući slogovi.

Poseban uređaj za preinaku točkica njegovu je televizijsku sliku, u dijelu oko usnica, prilagođivao tako da su suglasnici i samoglasnici bili izgovoreni savršeno. Spiker je, bez ikakve dvojbe, bio prijatelj, pravi prijatelj.

- Gospođo Montag, pogledajte sada ovamo.

Glava joj se okrenula. Premda je bilo posve očito da ga ne sluša.

Montag je rekao: - Samo me korak dijeli od neođlaska na posao danas do neodlaska sutra, do neodlaska u vatrogasnu postaju ikada više.

- Ipak ćeš večeras otići na posao, zar ne? - upitala je Mildred.

- Nisam još odlučio. Ovoga trenutka imam strašnu želju da nešto razbijem i uništim.

- Da odem po kukca?

- Ne, hvala.

- Kukčevi su ključevi na noćnom ormariću. Kad se tako osjećam, uvijek se volim brzo provozati. Natjeraš ga na devedeset i pet i osjetiš se divno. Ponekad se vozim čitavu noć i vratim se kući a da ti to i ne primijetiš. Zabavno je vani, izvan grada. Gaziš zečeve, katkad poneko pseto.

Hajde po kukca!

- Ne, ovaj put ga ne želim. Želim se zadržati na ovoj čudnoj stvari. Bože, baš me obuzela.

Ne znam što je. Tako sam prokleto nesrećan, tako bijesan i ne znam zašto se tako osjećam, ali kao da dobivam na težini. Osjećam se debelim. Osjećam se kao da štitim mnogo toga, ali ne znam što. Mogao bih þak početi čitati knjige.

- Strpali bi te u zatvor, nije li tako? - Gledala ga je kao da je za staklenim zidom.

Počeo se odijevati, krećujući se nemirno po spavaćoj sobi. - Da, i to bi mogla biti dobra zamisao. Prije nego što nekoga ozlijedim. Jesi li čula Beattyja? Jesi li ga slušala? On zna sve odgovore. Ima pravo. Važna je sreća. Zabava je sve. A opet, ja i dalje ovako sjedim i govorim samom sebi: nisam srećan, nisam.

- A ja jesam - Mildredina su se usta nasmiješila. - I ponosim se time.

- Učinit ću nešto - rekao je Montag. - Ne znam još, doduše, što, ali učinit ću nešto veliko.

- Umorila sam se slušajući te gluposti - kazala je Mildred, okrećujući se od njega opet spikeru.

Montag je na zidu dodirnuo puce za jakost i najavljivač je ostao bez glasa.

- Millie? - Zastao je. - Ovo je tvoja kuća koliko i moja. Mislim da je pošteno da ti sada nešto reknem. Trebao sam ti reći ranije, ali nisam to ni sam sebi priznavao. Imam nešto što ti želim pokazati, nešto što sam tu i tamo s vremena na vrijeme sklanjao i skrivao tijekom prošle godine, ni sam ne znajući zašto, ali, eto, učinio sam to i nikad ti za to nisam rekao.

Dohvatio je stolac ravna naslona te ga polako i sigurno odvukao u predsoblje blizu ulaznih vrata. Popeo se na nj i na trenutak stajao poput kipa na pijedestalu. Žena je stajala pod njim i čekala. Ispružio je potom ruke i povukao rešetku uređaja za klimatizaciju pa posegnuo duboko udesno te, maknuvši u stranu još jednu metalnu ploču, izvukao jednu knjigu. Ne gledajući je, ispustio ju je na pod. Ponovno je uvukao ruku te uzeo dvije knjige, spustio ruku pa i njih ispustio na pod. Nastavio je gibati ruku i ispuštati knjige, male, razmjerno velike, žute, crvene, zelene. Kad je završio, pogledao je dvadesetak knjiga koje su ležale do nogu njegove žene.

- Oprosti - kazao je. - Nisam promislio. No sad smo, čini se, oboje umočeni.

Mildred je ustuknula kao da se iznenada našla pred čoporom miševa koji su navrli iz poda. Čuo ju je kako ubrzano diše; lice joj je problijedjelo, a oči se širom otvorile. Izgovorila je njegovo ime, dvaput, triput. Zatim je prostenjala, zgrabila knjigu i potrčala prema kuhinjskom uređaju za spaljivanje.

Uhvatio ju je vrišteći. Ščepao ju je, a ona mu se pokušala oteti, grebući ga.

- Ne, Millie, ne. Čekaj! Stani, daj! Ne znaš ti...prestani! - Pljusnuo ju je po licu, ponovno zgrabio pa je protresao.

Izustila je njegovo ime i zaplakala.

- Millie! - rekao je. - Slušaj! Poslušaj me samo sekundu, molim te! Ništa ne možemo ućiniti. Ne možemo ovo spaliti. Želim ih pogledati, pogledati bar jednom. Onda ćemo ih, ako je tako kao što kapetan veli, spaliti zajedno, vjeruj mi. Spalit ćemo ih zajedno. Moraš mi pomoći. - Zagledao joj se duboko u lice, primio je za bradu i čvrsto stisnuo. Gledao je ne samo nju nego u njezinu licu i sebe, a i to što mora ućiniti.

- Sviđalo nam se ovo ili ne, tu smo gdje smo. Svih ovih godina nikad nisam od tebe tražio mnogo, ali sada tražim, preklinjem te. Moramo početi negdje odavde, otkriti zašto smo dopali takvih neprilika, ti i ljekarije noću, i auto, pa ja i moj posao. Srljamo ravno na rub litice, Millie.

Bože, ne želim se survati. Neće ovo biti lako. Nemamo ništa od čega bismo pošli, ali bismo možda mogli rekonstruirati stvari i složiti ih te tako pomoći jedno drugomu. Ne mogu ti reći koliko te u ovom trenutku trebam. Ako me imalo voliš, otrpjet ćeš ovo dvadeset četiri, četrdeset osam sati, to je sve što tražim, i onda će tome doći kraj. Obećavam ti, prisežem! A ako ovdje nečeg ima, samo neka sitnica u čitavoj ovoj zbrci, možda je možemo dati nekom drugom.

14.

Nije se više otimala, pa ju je stoga pustio. Skljokala se i odmaknula od njega, otpuzala do zida pa sjela na pod i zagledala se u knjige. Nogom je jednu dotaknula. Primijetila je to pa povukla nogu k sebi.

- Ona žena, one noći, Millie, nisi bila tamo. Nisi joj vidjela lice. Pa Clarisse. Nikad s njom nisi razgovarala. Ja jesam. A ljudi poput Beattyja plaše je se. Ne mogu to shvatiti. Zašto bi se toliko bojali osobe poput nje? No ja sam je usporeÿivao s vatrogascima u onoj kući sinoü i odjednom mi je sinulo da mi se nimalo ne sviđaju i da se ja samom sebi više nimalo ne sviđam.

Pa sam pomislio da bi možda bilo najbolje kad bi sami vatrogasci izgorjeli.

- Guy!

Glas s ulaza tiho je zazvao:

- Gospodo Montag, gospodo Montag, netko je stigao, netko je stigao, gospođo Montag, gospodo Montag, netko je stigao.

Tiho.

Okrenuli su se i zablenuli u vrata i razasute knjige, kojih je bilo posvuda.

- Beatty! - kazala je Mildred.

- Ne može biti.

- Vratio se! - šapnula je.

Glas s ulaza ponovno je tiho zazvao: - Netko je stigao...

- Nećemo odgovoriti. - Montag se naslonio na zid, a onda polako spustio u čučanj te zbunjeno stao gurkati knjige palcem, kažiprstom. Tresao se i volio bi više od ičega da knjige ponovno gurne gore kroz ventilaciju, no znao je da se ne može ponovno suočiti s Beattyjem.

Čučnuo je, pa sjeo, a glas s ulaza javio se ponovno, upornije. Montag je s poda podigao jednu knjižicu.

- Odakle početi? - Otvorio je knjigu u sredini i zirnuo u nju. - Držim da počinjemo od početka.

- Uđi - rekla je Mildred - će te spaliti i nas i knjige! Glas s ulaznih vrata napokon je umuknuo. Nastala je tišina. Montag je osjetio nečiju prisutnost s one strane vrata; netko je čekao, osluškivao. Zatim koraci što se udaljuju puteljkom i travnjakom.

- Da vidimo što je ovo - rekao je Montag.

Izgovorio je to kolebajući se i s užasnom nelagodom. Pročitao je desetak stranica nasumce te na kraju naišao na ovo:

"Izračunato je da je u nekoliko razdoblja jedanaest tisuća osoba radije izabralo smrt nego da se podčini i tuca jaja na šiljatoj strani."

Mildred je sjedila na drugoj strani predsoblja. - Što to znači? Ne znači baš ništa! Kapetan je imao pravo!

- Samo malo - kazao je Montag. - Krenut ćemo ponovno, od početka.