Учeник: Добар дан, учитељу!
Учитељ: Добар дан, Мајо. Данас ћемо говорити о књижевно-теоријским појмовима.
Учeник: Занимљиво! Које појмове ћемо данас учити?
Учитељ: Многе од њих сте већ учили раније, а неке нове ћете чути данас. Почећемо с једним кључним појмом – структуром.
Учeник: Шта подразумева структура?
Учитељ: Структура је начин на који су делови сложени у целину. Она подразумева односе међу деловима и законитости по којима су они повезани.
Учeник: Да ли се то односи на све књижевне текстове?
Учитељ: Да, посебно на наративне текстове. Сваки наративни текст има своју структуру, састављену од елемената као што су тема и мотив.
Учeник: Можете ли нам објаснити шта је тема?
Учитељ: Тема је основна мисао или идеја дела. То је оно о чему текст говори, прича или пева, и често је садржана у наслову.
Учeник: А шта је мотив?
Учитељ: Мотив је најмања тематска јединица која служи за развијање одређене теме. На пример, мотив може бити статички, који успорава радњу, или динамички, који је покреће.
Учeник: Да ли су сви мотиви једнако важни?
Учитељ: Не, постоје мотиви који се понављају, тзв. лајт мотиви, који привлаче посебну пажњу читаоца.
Учeник: Занимљиво. А како се све то повезује са приповедачем?
Учитељ: Приповедач је онај који прича причу, али важно је напоменути да приповедач није исто што и писац. Постоји разлика између приповедача и наратора, тј. онога коме се прича прича.
Учeник: Како разликујемо ко говори и ко види у тексту?
Учитељ: То је од кључне важности. Глас је онај који говори, а перспектива је тачка гледишта из које се радња посматра.
Учeник: Да ли је приповедање увек исто?
Учитељ: Не, имамо приповедање у првом, другом и трећем лицу. Свака врста приповедања даје посебну динамику тексту.
Учeник: Како се то одражава на фабулу и сиже?
Учитељ: Фабула је хронолошки след догађаја, док је сиже уметнички начин на који су ти догађаји распоређени у тексту.
Учeник: Хвала вам на објашњењима! Видимо се на следећем часу!
Учитељ: Нема на чему, видимо се!
______
Добар дан. Ја сам Маја Секуловић.
Слушате предмет црногорски, српски, босански, хрватски језик и књижевност.
На данашњем часу говорићемо о књижевно-теоријским појмовима. Многе од њих научили сте претходних година, а за неке нове чућете данас.
Шта је важно да напоменемо на почетку? Један од кључних појмова помоћу којег се данас тумачи књижевни текст јесте структура. Структура означава начин на који је нека целина сложена, тј. начин на који делови чине целину.
Она подразумева односе међу деловима и законитости по којима су они сложени у целину. Важно је да кажемо да сваки наративни текст, јер овде говорим управо о тој врсти текста, представља једну врсту структуре, састављену од одређених елемената.
Управо у следећем делу часа говорићемо о тим елементима. Да се присетимо шта је то тема. Тема је оно о чему се у тексту говори, прича или пева. Под темом се у књижевности подразумева основни предмет, идеја или мисао која повезује значења различитих елемената дела у јединствену целину.
Често је тема дела садржана у наслову или је с њим најдиректније повезана. Дакле, у тексту најчешће имамо доминантан један тематски план, мада можемо, наравно, пратити и више тематских планова у зависности од саме сложености неког наративног текста.
Мотив. Мотив је најмања тематска јединица која у комбинацији са другим мотивима служи за развијање одређене теме. Присетићемо се већ оног што смо научили на првој години да правимо разлику између статичких и динамичких мотива.
Статички мотив су они који успоравају радњу, док су динамички они који је покрећу. Насупрот њима имамо и лајт мотив, то је семантички рефрен или мотив који се често понавља у неком тексту.
Дакле, сваки пут када приметимо да се неки мотив често јавља дуж неког текста, он скреће додатну пажњу на себе.
Мотивација. Мотивација значи оправдање за увођење неког новог мотива или поступка одређеног јунака. Основни елемент сваке наративне структуре јесте приповедач или наратор.
Шта је то приповедач? Приповедач је глас у тексту, онај који приповеда. Важно је напоменути да он није исто што и писац. Насупрот приповедачу имамо наратора. Наратор је онај коме се приповедач обраћа и према коме уређује своју причу.
Врло важно питање јесте ко говори и ко види. Да раздвојимо глас и перспективу.
Када поставимо питање ко види, значи да се бавимо перспективом или тачком гледишта. Када поставимо питање ко говори, интересује нас који је то глас који чујемо без обзира на то можемо ли га идентификовати у тексту.
Шта је то тачка гледишта? Тачка гледишта је место са којег се нешто, предмет, збивање, лик, простор посматра, слуша или на неки други начин опажа и доживљава у оквиру фиктивне стварности. Разликујемо тачку гледишта на просторном, временском, идеолошком, фразеолошком, психолошком нивоу.
Када је реч о приповедању, традиционалне форме приповедања су га поделиле на приповедање у првом лицу или и-форм, приповедање у другом лицу или ду-форм, и приповедање у трећем лицу или ер-форм.
Сада ћемо рећи нешто више о овим врстама приповедања.
Приповедање у првом лицу. Овде је значајно то да приповедач мора са властите тачке гледишта да излаже оно што види, осећа, претпоставља, зна. Он је ограничен својом тачком гледишта. Његова тачка гледишта је ограничена његовим идентитетом и мора бити примерена. Он може да види, да осећа, да чује, да зна само онолико колико је јунаку кога он представља то примерено.
А различитим јунацима примерена су различита виђења у зависности од њиховог социјалног положаја, образовања, идејне оријентације. Мимо тих граница, јунак приповедач не би био убедљив.
Приповедање у другом лицу ретко се користи. Некада се користило у епистоларној форми. Шта се постиже помоћу овог приповедања? Најчешће је то нека врста присутности са читаоцем.
И приповедање у трећем лицу, то је оно што зовемо такозваним свезнајућим приповедањем или свезнајућим приповедачем у трећем лицу. То је онај приповедач који поседује најшире, наjsveобухватније знање.
То је приповедач који може да уђе у перспективе других ликова, да нам осветли њихов унутрашњи свет.
Вратићемо се мало на оно што смо научили на првој години, а реч је о фабули и сижеу. Да видимо шта је то фабула.
Фабула или грађа представља хронолошки и узрочно-последични низ догађаја. Дакле, догађаји се нижу онако како су се у хронолошком следу десили. Први, други, трећи, четврти и пети догађај.
Дакле, имамо једну хронологију.
Важно је напоменути да не морају сва књижевна дела имати фабулу. Ако се у тексту не описују никакви догађаји, ако се мотиви повезују асоцијативно или по начелима логичког мишљења, онда текст припада нефабуларним књижевним врстама.
Ако је фабула била грађа, сиже представља обраду грађе или редослед који затичемо у тексту, па се ти догађаји могу низати овим редоследом, да се прво десио други, па трећи, па први, пети или четврти.
Сиже је особен и јединствен начин организације постојања одређеног књижевног текста.
Фабулу читалац сазнаје преко сижеа као уметнички организованог распореда догађаја. Када је реч о организацији сижеа, руски формалисти, међу њима Виктор Шкловски, предложили су овакву поделу на степенасто, паралелно и прстенасто уређен сиже.
Примери за ову поделу, за степенасто уређен сиже, на пример, роман "Незнани јунак". За паралелно уређен сиже, "Ана Карењина". За прстенасто уређен сиже, "Проклета авлија".
Још један веома значајан елемент наративне структуре јесте композиција.
Композиција представља неку врсту шеме или обрасца по којем се текст саставља. Појединачни елементи текста, тј. њихови делови, морају се повезати у целину, при чему се између њих успоставља одређени однос.
Делови у оквиру целине могу бити чвршће или слабије повезани, па разликујемо два основна типа композиције: лабаву и чврсту.
Такође можемо направити поделу на унутрашњу и спољашњу композицију.
Оно што је посебно важно када говоримо о композицији јесу оквири текста. Да видимо због чега су значајни оквири текста и шта то подразумевају оквири текста.
Оквири текста су места са посебним значењем и то су почетак и крај. Дакле, почетак или пролог, и крај или епилог.
Они одвајају свет фикције од света стварности. Оквири представљају најистакнутија места, тзв. композициона чворишта сваког књижевног текста. Оквири текста могу бити уређени на два принципа: по аналогији и по опонирању или контрастирању.
Због чега нам је важан почетак или пролог?
На почетку се успоставља систем по којем се текст кодира и чита, као и основни елементи наративне структуре. Он је посебно важан и значењски оптерећен. Насупрот њему ту је крај.
На крају се моделује слика света романа, њиме се затвара роман и оставља се питање отворености или универзалности.
Сада ћемо да видимо шта то каже Лотман када је реч о самом крају.
У уметничком делу тог догађаја зауставља се у оном тренутку када се приповедање прекида. Касније се ништа више не дешава и подразумева се да је јунак који је у том тренутку жив више никада неће умрети. Онај који је придобио љубав више је неће изгубити. Победник касније неће бити побеђен јер се искључује свако даље збивање.
Тиме се обелодањује двојака природа уметничког модела.
Одражавајући поједини догађај, он истовремено одражава и целокупну слику света.
Приповедајући о трагичној судбини јунакиње, он приповеда о трагичности света у целини. Зато је за нас толико значајан добар или лош крај. Он не сведочи само о завршетку сижеа него и о конструкцији света у целини.
Хронотоп чини пресек просторних и временских низова.
Хронос плус топос или време плус место.
Какво може бити време у неком наративном тексту?
Време, према првој подели, делимо на субјективно и објективно.
Субјективно време се моделира у складу са приповедањем, када је реч о приповедању у првом лицу или о персоналном приповедању.
Подразумева задржавање једног тренутка у свести јунака и ширење путем асоцијација. Насупрот субјективном, имамо објективно време.
Под објективним временом подразумевамо колико објективно траје радња у неком роману.
Ретроспекција је наративна техника помоћу које се приказују прошла збивања, односно град и наративна прошлост.
Антиципација представља скок у будућност.
Када је реч о другом делу, односно о простору, можемо правити поделу на отворен и затворен простор, на простор туђине, завичаја, дома, антидома, док Јуриј Лотман предлаже троделну просторну структуру која подразумева поделу на небо, земљу, подземље.
Оваква подела повлачи за собом и вредносне карактеристике, па ће просторна структура која је горе или небо најчешће бити позитивно вреднована и носити вредносну карактеристику добра.
Насупрот њој имамо подземље које је доле и у њему се најчешће дешавају неке радње које подразумевају нешто што је зло и што је негативно вредновано.
Још један елемент наративне структуре је веома значајан, а то је књижевни лик. Књижевни лик је носилац радње, учесник у догађајима које показује књижевно дело, а који често изражава неке идеје.
Карактеризација представља поступке помоћу којих су изграђени и представљени ликови, односно карактери у књижевном делу.
Да видимо које све врсте карактеризација можемо разликовати.
За почетак, директна карактеризација. Она подразумева поступак у којем аутор или неки други лик у делу непосредно објашњава лик.
Индиректна, откривање карактера кроз поступке.
Самокарактеризација, када лик сам себе коментарише и описује.
Спољашња карактеризација, то је опис изгледа лика.
Унутрашња карактеризација, давање његовог психолошког портрета.
Статичка карактеризација, јунак је одређен једном особином или идејом која га прати и одређује током целог дела.
Динамичка карактеризација, јунак се током дела развија и мења, те његова карактеризација прати промене кроз које он пролази.
Црно-бела карактеризација, када се ликови дефинишу, односно одвајају на позитивне и негативне.
Карактеризација путем специфичног именовања јунака.
Неки аутори ће се определити за тај поступак, па ће путем специфичног именовања јунака определити његове или истакнути неке његове посебне особине.
Поступак укидања карактеризације, заступљен у књижевности апсурда.
Јунаци се свесно лишавају индивидуалних карактеристика.
Антијунак. Антијунак је негативни лик који се јавља као антипод јунаку и он је носилац обележја супротних онима које јунака чине оличењем врлина и морала.
И на крају можемо говорити о типу.
Тип је књижевни лик чији карактер сажима особине одређене групе људи, средине или њихових нарави, односно књижевни јунаци који имају заједничке одлике.
Оно што је посебно важно када је реч о самој структури јесу и интроспективне технике.
Да видимо шта подразумевамо под интроспективним техникама и које су то технике.
Интроспекција у психологији подразумева процес посматрања сопствених мисли и осећања.
У књижевности се јавља као поступак који оставља утисак да се изнутра посматрају мисли и осећања јунака.
Остварује се техникама као што су унутрашњи монолог, солилоквиј и доживљени говор.
Сада ћемо видети шта подразумева свака од ових техника и навести одређене примере.
Прва интроспективна техника јесте унутрашњи монолог.
Унутрашњи монолог је уметнички поступак изражавања процеса људске свести у којем мисли и осећања немају логичку, хронолошку и граматичку сређеност.
Мисли, дакле, нису рационално артикулисане и логички повезане, већ се ређају у слободним асоцијацијама.
Казивање у првом лицу настоји да постигне потпуну истоветност приповедача и карактера.
Дакле, наводимо пример за унутрашњи монолог, одломак из дела „Талас“ Вирџиније Вулф.
„Колико је боља тишина, чаша за кафу, сто, колико је боље да седим сам као усамљена морска птица која отвара крила на ветру.
Пусти да седим овде заувек са голим стварима, чашом за кафу, овим ножем, овом виљушком, стварима самима по себи.
Ја сам сам.
Не долазите и не брините ме својим наговештајима да је време.
Не затварајте радњу и одлазите.
Волео бих да дам сам свој новац, да ме не узнемиравате, али дозволите ми, седите и даље, тихо, сами."
Следећа интроспективна техника јесте солилоквиј.
Солилоквиј представља говор са самим собом и он је врста монолога који подразумева одсуство других лица и представља исказивање скривених мисли и осећања.
Од унутрашњег монолога разликује се логичком и граматичком сређеношћу мисли и осећања.
Као пример, наводимо одломак из романа „Зло прољеће“ Михајла Лалића.
„Буђење је.
Као да се извлачим из јаме мрачне и уске, да бих упао у празнину, од које стрепим већ унапред затварам очи.
Кад би могло да се остане у помрчини како било и да се не зна ништа, ништа, као камен под водом што не зна, то бих изабрао.
Али ту је свест и сећање и навика да се дише и бесмислена потреба да се зна где је шта.
Патетарам кроз полу таму, док ми све јасније бива да ме нешто тера и избацује одатле и да ћу свакако опет да се сретнем с искеженим лицем дана.
Опирем се, још само мало, само тренутак још да не знам, а као слама у коси постали су отквци онога што се у сну видело, па се стресају и губе."
Трећа интроспективна техника јесте доживљени говор.
Доживљени говор представља технику помоћу које се у наративном тексту предочавају мисли или говор јунака.
Искзан је у трећем лицу и представља комбинацију два гласа, јунаковог и приповедачевог.
Као пример наводимо одломак из романа „Повратак Филипа Латиновића“ Мирослава Крлеже.
„Застао је пред страним закључаним вратима и као оног јутра имао је осећај хладног гвозденог додира те тешке масивне кваке у школици свога длана.
Знао је како ће та врата бити тешка под његовом руком и знао је како се лишће мигољи у крошњама кестенова и чује једну ластавицу како је прхнула изнад његове главе.
А било му је оног јутра као да сања.
Био је сав чађав, уморан, неиспаван.
Осећајући како му нешто пузи око оковратника, по свој прилици сенчица, никада неће заборавити оног мрачног свитања и оне пијане последње треће ноћи и оног сивог јутра док је жив."
И за крај, једно задужење за вас да анализирате код куће текст по избору користећи основне књижевно-теоријске појмове.
Толико за данас.
Видимо се на следећем предавању.
Comments