Herceg Novi, skaline

Рассказ сербского фотографа

Malo je verovatno da nekoga uzbuđuje pentranje po stepenicama, zidinama i tvrđavama, po nesnosnoj letnjoj žegi, dok podnevno sunce „bije“ po sveže obrijanoj glavi, a znoj sa čela se sliva u oči i iritira loše postavljena kontaktna sočiva u njima. I pored činjenice da sam zaboravio da ponesem kačket i flašu sa vodom, ne napušta me uzbuđenje pri pomisli da ću za nešto malo vremena osvojiti dva Hercegnovska „vrha“: Forte Mare i Kanli Kulu a možda i još koju manju fortifikaciju.

Herceg-Novi---gradska-luka

Dok još sedim na pesku jedne od plaža duž rive „Pet Danica“ i dok mi penušavi morski talasi udaraju u stopala a ja čekam da se namlađi deo moje „ekipe“ odomaći na plaži kako bih ja mogao da otrčim gore, uz skaline, prisećam se peha i razočarenja kada sam krajem februara, iz Beograda doleteo ovamo iz sa istim ciljem a potom naleteo na zamandaljene kapije obe ove tvrđave. Jednostavno, one su za javnost otvorene samo tokom sezone. Uz sve to, nad Herceg Novim su se tih dana nadvili neki teški oblaci a kiša je lila skoro bez prestanka, potpuno kontra izveštajima meteorologa.

skaline-herceg-novi

Zamislite samo očaj jednog fotografa (upravo sam se prvi put u životu tako nazvao), koji je ovamo došao da snimi fotografije najsunčanijeg grada Jadrana. Mnogi, logikom vođeni umovi će se sada zapitati „pa gde si našao baš u februaru da tražiš sunce!?!“ Istina, ali to ne važi za Herceg Novi! Ovo je grad sa više od 200 sunčanih dana u godini. Znači, šanse da ovde „uhvatite“ sunce su pre-velike čak i u februaru kada je ovaj grad inače „okupan“ žutom bojom što sunca što cveta Mimoze. Tada se ovde održava i nešto nalik kominaciji festivala i karnevala pod imenom „Praznik Mimoze“ koga, osim sunca i cveta, krase i čuvene Hercegnovske mažoretkinje, duvački orkestri gradske muzike, trombonjeri, maškare i druge atrakcije.

Baš tada, kada su sve „zgode“ trebale da budu tu, ispred mog objektiva, malo šta je išlo kako treba. Kiša je „rasterala“ i ljude i sunce a ja sam očajan i pokisao stajao na skalinama čekajući da mi bar nešto interesantno uleti u kadar. Dobro, tu i tamo, sunce je na koji minut ipak uspevalo da se probije kroz oblake a ja sam u svakom tom trenutku bio u pripravnosti da „škljocnem“ i napravim relativno dobru fotku koju sam kasnije retuširao tako da je malo ko posumnjao da sam imao ovako loše uslove za rad.

trg-nikole-djurkovica

Sada, gledajući u nebo, plašim se da sunce nije prejako i preoštro. Kada neko ima već dva loša iskustva u istom okruženju, plaši se i onog „trećeg zla“ koje se sujevernima obavezno događa.

A prvi „promašaj“ sa fotografisanjem Herceg Novog dogodio se još pre desetak godina kada sam poslednji put (ne računajući februarsko iskustvo) boravio u ovom gradu. Isto kao i sada, bio sam preponosan na svoj (tadašnji) novi fotoaparat sa kojim još nisam bio na „ti“ (i sada sam u istoj situaciji i proganja me isti strah) tako da sam u podešavanjima postavio opciju „S“ – superfine a ustvari je „S“ značilo small. Obzirom da je vreme prenosnih računara došlo tek kasnije, vrativši se kući, imao sam šta i da vidim: thumbnail-ove umesto slika visoke rezolucije.

OK, shvatam da su se stvorili uslovi da krenem u avanturu. Uzbuđenje se pojačava a adrenalin mi skače na kritični maksimum. U sebi mislim TREĆA SREĆA – NAJVEĆA… Trčim sve do Škvera odakle započinjem svoju foto turu po Herceg Novom.

Već sam na kraju Mula (lukobrana) odakle „puca“ fantastičan pogled na grad sa „krunom a vrhu“ – tvrđavom Španjola – jedinom koju sam zimus uspeo da „osvojim“. Konačno je iznad nje vedro plavo nebo i neću morati da „isecam“ sive oblake i umesto nih ubacujem neko „drugo“ nebo snimljene na drugom mestu. Fotomontaža mi jeste strast ali ne i u ovakvim prilikama.

grad-sa-krunom-na-vrhu3

Sada, pošto sam snimio sve te jarbole i živopisne scene gradske luke, trčeći se penjem tvrđavu Forte Mare da snimim luku i Škver „odozgo“. Baš ti kadrovi su mi zimus toliko nedostajali. Sećam se kako sam, sav u očaju, dok napolju rominja neka dosadna kiša, sedeo u apartmanu u pretraživao stock portale – tražio gde mogu da kupim takve fotke plašeći se da će poslodavac biti nezadovoljan. Na svu sreću, „kompezovao“ sam „Forte Mare“ vidikovcem kod Gradske kafane a „Kanli Kulu“ vidikovcem sa parkinga nekog zapuštenog restorana gore na magistrali.

grad-sa-krunom-na-vrhu

I tako, sva u čudu, dočekuje me devojka koja naplaćuje ulaz na tvrđavu. Nije joj baš najjasnije čemu tolika žurba, ostavljajući joj dva evra koliko košta ulaznica, „bežim“ dalje. Kada sam konačno “izbio“ na vrh tvrđave osećao sam kao da mogu da poletim odande (samo kad bih imao nekog velikog zmaja ili paraglajder). Taj osećaj osvojenog terena je teško opisati. Na trenutak zaboravljam sve te objektive i razmišljam na koji način (osim selfijem) mogu da ovekovečim ovaj trenutak. To je ona potreba kakvu ima pas koje mora da zapiša ćoškove kako bi „zavladao“ teritorijom. Sad baš… kapiram…, ova tvrđava je već ionako dovoljno zapišana (na žalost ali baš tako deluje), a moj posao je da je predstavim u punom sjaju, kako blista…

bioskop

Prisećam se sada trenutka kada sam pre par godina „osvojio“ čuvenu Solunsku Belu Kulu i na njoj razapeo svoju tj. ViaBalkans-ovu zastavu umesto grčke državne koja se tamo inače viori. Nije baš da sam rušio grčki suverenitet (skidao grčku zastavu sa jarbola) ali sam „hvatao“ ugao iz kog moja zastava biva dominantnija. Ali, sada ne slikam za ViaBalkans.com već za budući hotel u Herceg Novom: „JB apart & lounge“ a nemam ni zastavu, ni svoju ni njihovu :)

Neću dalje opisivati taj „čudnovati osjećaj“ koji opseda čoveka kada se popne na Forte Mare – baš namerno, „u inat“ onima koji neće da daju ta dva evra misleći da je „to grožđe zasigurno ionako kiselo“ tj. da tamo verovatno nema ništa spektakularno. Iskreno i nema ništa što čovek već negde nije video (bioskopsko platno i stotine tirkiznih stolica) ali je ipak prelepo sedeti sam u takvom bioskopu pod vedrim nebom i gledati u to prazno platno (i iza njega), zumirati, izoštravati, menjati objektive, smirivati ruku koja se trese od uzbuđenja (a ako ruka nije mirna, fotka nije dobra)…

herceg-novog

Shvatih da je dovoljno, zacrtavam novi pravac – Kanli Kulu. Istrčavam sa tvrđave kao da sam štogod ukrao sa nje (npr. kamen sa Akropolja) uz jednako začuđen pogled one đevojke što naplaćuje ulaznice. Usput, u polu-trku, hvatam neke interesantne scene i ponavljam zimus odrađene kadrove (što je dobro kad već unapred znaš odakle je šta najbolje snimiti i kakvim objektivom) i u neko doba, opet sav zadihan prolazim kroz kapiju Kanli Kule – istu onu koju sam zimus nogom šutnuo besan što je zaključana. I tamo plaćam ista ona dva evra momku koji htede da bude ljubazan i da mi kaže nešto o tvrđavi zauzvrat za plaćenu ulaznicu ali ja, umišljen kako ionako o Kanli Kuli znam više i bolje nego o on, odlazim i sve što čujem je „budite pažljivi uz stepenice“… Da, pomislih, to svakome govoriš, čuo sam „Be careful“ koje si rekao onima ispred mene…

kanli-kula-herceg-novi

Kasnije sam se pokajao što sam u startu izignorisao ovog predusretljivog momka. Žao mi je što ga nisam pitao kako se zove da ga sada ovde spomenem i što nisam imao više vremena da razmenimo znanja o Kanli Kuli. Moć prvog utiska je nešto što čoveku često ne daje drugu priliku. Tako je, pre desetak godina, kada me je pusta znatiželja prvi put odvela na Kanli Kulu, pred mene nenadano iskočio neki dripac i dreknuo „KUDA!“ – „Dva evra!“. Sav zbunjen, htedoh da ga oteram u tri lepe ali nekako nisam…

karta

Bilo je to jednog „ranog“ jutra kada sam se, samo sa fotoaparatom u ruci, iskrao iz apartmana na Belavisi (trg ispod tvrđave), dok je moja draga još spavala… nisam imao ta dva evra niti sam znao da se ulaz plaća. Čak nisam ni znao da tu gore ima tvrđava već sam samo lutao bajkovitim i slikovitim uličicama okolo Belaviste tražeći inspiraciju za fotkanje. Rekoh mu, nemam dva evra ali OK, vraćam se. Krenuh nazad a Dripac mi reče da sam napravio prekršaj, da je video da sam slikao i da je slikanje (zarđale kapije tvrđave) dozvoljeno samo onome ko plati! I tako sam, evocirajući to ružno iskustvo, nekako očekivao tog istog Dripca da mu nabijem ta dva evra gde već… Zato sam onoliko izignorisao ovog ustvari cool tipa koji zasigurno nije onaj isti od pre deset godina.

Na Kanli Kuli sam snimio verovatno najlepše panorame Herceg Novog. To su iste one kompozicije koje možete da vidite na razglednicama i u zaglavljima brošura turoperatora kada opisuju Herceg Novi. Uvek je to ili pogled na stari grad sa Kanli Kule ili pak, čuvena Sahat Kula (simbol Herceg Novoga), sikana sa glavnog gradskog trga.

panorama-herceg-novi

Dugo pre puta u Herceg Novi sam razmišljao odakle ja da snimim tu Sahat Kulu a da to ne bude samo još jedna od ko zna koliko hiljada razglednica i fotografija na Guglu koje sve liče kao jaje jajetu.

Skapiram, gledajući u mapu, da je pogled na Sahat Kulu zasigurno najmoćniji i najimpresivniji sa vrha Zapadne Kule – kule koja se nekako nalazi prekoputa tj. dijagonalno od Tore (tako se još naziva Sahat Kula). Istina, nije mi bilo jasno kako niko ranije nije došao na ovako genijalnu ideju. Odlučio sam – biću prvi! Sada shvatate moje uzbuđenje i ushićenost dok lutam po Kanli Kuli tražeći prolaz do Zapadne kule. Nigde ga nema! Nema druge, moraću da potražim onog tipa da ga pitam. Pokaza mi gde je prolaz do tog bedema kojim se ide ka Zapadnoj kuli ali reče da je zaključan i neprohodan. Baš se vidi da je i njemu krivo zbog toga. Poče on priču kako je pokušavao, ali bezuspešno, da se i sam probije do Zapadne Kule sekući trnje pred sobom jer, reče, obožava tvrđave (kako je strava kad čovek radi posao koji voli).

Iskreno, ja se trnja i nebih plašio toliko koliko guštera, zmija i ostalih gmižućih reptila kojima je kamen obrastao u korov idealno stanište. Bilo kako bilo, strahota je da usred civilizacije i turističkog centra kakav je Herceg Novi, postoji nešto ovako zapušteno! Oni Dubrovčani bi sve to sredili i uzeli mi još dva evra za ulazak na još jednu tvrđavu. „Ko umije – njemu dvije“, reče lepo Vuk!

Na trenutak sam se osetio kao onaj hrabri princ čija je misija da se probije kroz zaraslo trnje i žbunje do zamka u kojem će poljubiti Trnovu Ružicu… Ah da, trgnuh se, ovo je Zapadna Hercegnovska kula a ne Ružicin dvorac a moja draga (ona ista koja je onoga jutra pre deset godina „spavala“ dole na Belavisti, sve dok je nisam probudio poljupcem :), dok sam se ja „mačevao“ sa Dripcem na Kanli Kuli), sada me čeka dole na rivi… Definitivno odustajem od namere da snimim Sahat Kulu sa Zapadne Kule. Zahvaljujem se predusretljivom kustosu i odlazim. Trčeći, dakako!

zapadna-kula-herceg-novi

Jurcam niz skaline preko Belaviste pa kroz Sahat Kulu na trg da snimim bar onu „stereotipnu“ fotku kad već ne mogu, kako sam zamislio, sa Zapadne kule i u tom momentu, dok jurcam niz skaline, podno Sahat kule setih se i zapitah: A ova kula!?! – Sigurno mogu da se popnem na nju i da sa nje slikam Zapadnu Kulu kad već ne mogu obrnuto.

Sahat kula je, obzirom da je baš ona simbol grada, restaurirana i „uglancana“. Definitivno se o njoj vodi mnogo brige (za razliku od svih ostalih fortifikacionih objekata u Herceg Novom). Bilo je to naglo kočenje u mestu (dobro da me inercija nije bacila niz stepenice) i okret nazad kroz gradsku (ili kulsku) kapiju. Videvši kuda se penje ka ulazu. Potrčah kad ono – opet ćorak! Opet zakatančena brava! (eh, glupi Hercegnovljani!). Od kombinacije besa, razočarenja i očaja, mahnuh rukom preko čela, kao da obrišem znoj i zakačih naočare za sunce za koje sam zaboravio da ih imam na glavi (u kosi, kad bih imao kosu). Odletešeone skroz dole ispod kule, na stepenice ispred gradskih vrata i razbiše se u param-parčad (bar sam tako mislio). Sračunah na brzinu štetu načinjenu lomljenjem novih naočara – najpre nominalnu a potom i stvarnu obzirom da su mi to omiljene, da mi savršeno „čuče“ i da su baš „brze“, da sam, samo zbog njih na zenice stavio ova dosadna sočiva koja i dalje, još više žuljaju, peku i smetaju… To se jednostavno naziva „duševna bol“!

naocare

Siđoh dole da pokupim stakliće i ostatke kad videh da su cele i da im nije ništa – baš ništa! Čak ni ogrebotina! Da li je to sreća ili kvalitet (zapamtite „Jaguar“), tek, i dalje nosim moje omiljene ’čale ali ne na očima nego na glavi. To je, kao, skroz fensi i odlično stoji ćelavim tipovima a, opet, neće svake da stoje na glatkoj (ćelavoj) glavi a da ne spadaju… Sav srećan zbog svega, reših odlučno, dosta je sa Herceg Novim i sa slikanjem! (za ovaj put).

trg-belavista-herceg-novi

Dosta je i sa dosadnim sočivima! Onako prljavim rukama vadim je*ena sočiva i bacam ih na ina ono isto mesto ispred Sahat Kule gde sam maločas zbacio naočare. (P.S. Šteta od bacanja sočiva je simbolična pošto su to ona za jednokratnu upotrebu. I još, sočiva su mala i skoro nevidljiva tako da ni oni što bi prigovorili da bacam đubre uokolo ne mogu da zinu…).

Dok stavljam naočare (dioptrijske) ugledah i čuh neku klapu četvorice „mornara“ koji pevajući neku skalinadu idu preko trga! TO! Uzviknuh! Baš vas tražim svo vreme! To je onaj isti trenutak kao kad mi (zimus) odjednom i neočekivano u kadar umarširaju mažoretkinje :) BINGO! Potrčah ka njima pa od njih… Stadoše oni u krug kao da otpevaju nešto (valjda je to deo scenarija – ali ne mogoše od mene) provučem se unutra (u kolo), kao neka dosadna muva zunzara. Gde god se mrdnu – ja za njima: škljoc, škljoc, škljoc… očekivao sam da će me onaj najkrupniji od njih zviznuti šakom i da ću pasti „kao muva“ ali se, srećom, suzdržao :)

Eto, to je to! Shvatam da sam upravo napisao prvi ovakav članak u životu. Tekst koji prati tok rasejanih misli jednog foto-puto-pisca. Možda se nekom čitaocu neće naročito dopasti ali ako ste došli do ovde, a niste odustali od čitanja, onda ste definitivno uporni :)

Hvala na strpljenju!