Sunce je polako zalazilo, bacajući tople, zlatne zrake na beli kamen Hrama Vaskrsenja Hristovog u Podgorici. Elena i Dejan sedeli su za malim, okruglim stolom, ispijajući crnu kafu. Tišina je bila prijatna, ispunjena samo tihim žamorom grada u daljini i ponekim cvrkutom ptica koje su se spremale za noć.
Elena, pogledom prati linije kupola Hrama: Znaš, Dejane, razmišljala sam o našem jeziku, o srpskom. On u sebi ima neku logiku predviđanja. Kao da su stari znali da svaka reč, svaki padež nosi potencijalnu posledicu.
Dejan, nasmeši se blago: Pa, nisi daleko od istine, Elena. Jezik je ogledalo misli, a naše misli su, na kraju krajeva, akcije u povoju. Kao kada gradiš kuću, moraš znati gde ide temelj, zidovi, krov... Svaki deo ima svoje mesto.
Elena: Tačno tako! Padeži su kao algoritam. Kada imenujemo stvar, jezik nam pokazuje njenu moguću ulogu, njen odnos prema drugim stvarima, njen ishod. Kao da nam šapuće: "Ako se ovo desi, onda će se desiti i ono." Recimo, reči poput "put" ili "urediti" ukazuju na red, na sled događaja koji vode do nekog rezultata. Čak i prefiksi i sufiksi... "po-" i "-ov" ukazuju na proces, na korake koji vode do cilja. Ili uzmi na primer reči "um", "ime", pa "ima" i "imovina", "pojam" - pojava iz uma, "poimenovanje"... ili "određivanje"... pa"mobile", "immobile". Čini mi se da su stari jezici, poput srpskog, imali taj cilj: predvideti ishod. Iste reči vidimo na italijanskom preko etrurskog - "mobile" i na engleskom preko keltskog - "move".
Dejan: Zanimljivo razmišljanje. Nikada nisam na to gledao na taj način, ali ima smisla. Kada čovek imenuje nešto, on mu zapravo daje formu, definiše ga, pa time i predviđa njegovu ulogu. Kao da je svaka reč mala odluka koja ima svoje posledice.
Elena: Upravo to! I mislim da je ta svest o uzroku i posledici sačuvana u starim jezicima. To nas uči da je jezik više od samog sredstva komunikacije. On je alat za razumevanje sveta, za sagledavanje budućnosti. Kada čovek govori, on zapravo programira svoje buduće akcije. Ako iskrivljuje jezik, iskrivljuje i stvarnost. Zato, recimo, u ruskoj ili rimskoj istoriji, kada su reči iskrivljivane i manipulisane, intuitivna logika i životna energija nestaju, ostaju samo mrtva pravila i racionalna ograničenja. Znaš, kod muškaraca je često problem što ne veruju ženskoj intuiciji, jer je smatraju nekom vrstom manipulacije, umesto da je prihvate kao dopunu.
Dejan, zamišljeno: Dobro si rekla to o jeziku i posledicama. Lako je prepoznati kako se u modernom svetu jezik često zloupotrebljava da bi se sakrila istina, zamutili pojmovi, izmanipulisalo... A što se tiče muškaraca i intuicije... Pa, ima istine u tome. Kao da muškarci imaju tu neku čudnu borbu sa intuicijom, kao da je vide kao slabost, a ne kao snagu. Možda je to vezano za tu neku mušku želju za kontrolom. A istina je da kada muškarac ne sluša svoje srce i intuiciju, on gubi put. Mislim da su kod nas na Balkanu ljudi više slušali srce i intuiciju... Seti se samo Njegoša, njegov jezik je jezik srca. To je taj način razmišljanja, koji su ljudi ovde negovali vekovima, boreći se protiv te neodgovorne, drske, surove fizičke sile.
Elena: Baš tako! Zato, možda, ovde nema toliko muzeja sa ukradenim zlatom, kao u Rimu i u Aziji, nema bogatstva izgrađenog na ropskom radu. Ljudi su, nekako, živeli prirodnije, slobodnije. A i primeti da je muškarcima nekad teško da daju slobodu svojoj intuiciji. Kao da je nešto oduzeto. Biološki je dokazano da muškarci imaju trokraku, a žene četvorokraku hromozomu. Kao da je Bog od muškog rebra stvorio ženu, pa je ostavio tu neku prazninu. Možda baš zato da muškarac nauči da sluša ženu, i tako se međusobno dopunjuju.
Dejan klimne glavom: Čini mi se da me razumeš bolje od bilo koga. Pitam se... Da li su muškarac i žena zaista toliko različiti? I da li muškarac zaista programira smrt ako ne sluša srce, ženu, dete koje spontano priča?
Elena: To je pitanje na koje i sama ceo život pokušavam da nađem odgovor. I upravo zato mi je zanimljivo da razgovaram sa tobom. Vidim da se i u tebi bori to muško i ljudsko načelo. Verujem da svako od nas ima sva četiri tipa svesti: intuiciju, etiku, racionalnost i emocije. Savremena psihofiziologija je dokazala da srce ima direktne veze sa prednjim delom mozga, koji je centar intuicije. Ali zbog prirodnih i društvenih uloga, žena je često na poziciji srca, intuitivnog sagledavanja budućnosti. To je prirodno jer razmišlja o budućnosti - o detetu, porodici, domu. Zato što nije fizički jaka kao muškarac, ona koristi intuitivne signale i gradnju odnosa kao svoje oružje da zaštiti sebe i porodicu. A muškarac je na periferiji, na granici sa spoljašnjim svetom, na granici javnosti, pa kod njega preovlađuju racionalnost i emocije. Suština ove razlike je da budemo jedan živi kvant energije, da svi ovi aspekti svesti budu aktivni i obučeni, da se dopunjavamo. Kada muškarac odbija da čuje ženu, njenu intuiciju, on je prosto slep i glup. Kada izdaje srce, ljubav, ženu, intuiciju i proglašava je za "manipulaciju", on postaje mašina za ubistvo i pljačku, kao što je bio Rim. Rim je prvo ubio Rema, zatim izdao Etrurce i opljačkao ih. I Vatikan je pun ukradenih umetničkih dela. Oni su sistematski uništavali intuitivne ljude, spaljivali veštice, a "logika" za njih i danas znači samo rimsku logiku i rimsko pravo. A intuicija je ta koja daje energiju za stvaranje, za kreativnost. Kada se muškarac okrene protiv toga, on postaje igračka u rukama zla, koliko god se nazivao "poštenim" ili "bezpristrasnim". Na kraju vidimo da su posledice takvog stava vrlo konkretne – korupcija, laži, zloupotreba moći... A ako se muškarac i žena dopunjuju, oni postaju živi kvant kreativne energije.
Dejan pogleda je sa divljenjem: Imaš dar, Elena. Da sve složiš i povežeš na tako jasan način. Tvoj intuitivni pristup mi pomaže da sagledam širu sliku, da prepoznam suptilne veze koje mi možda promaknu kada se prepustim racionalnom.
Elena: Možda smo onda dobar tim. Ti si praktičan i umeš da sprovedeš te ideje u delo, a ja sam tu da te podsetim na ono što je istinito i vredno.
Zajedno su ćutali neko vreme, posmatrajući kako se dan gasi. Zlatna svetlost se povukla, ostavljajući za sobom duboko plavetnilo neba posutog zvezdama. Mir i spokoj su ih obavijali, potvrđujući ono što su oboje znali – istina se ne nalazi u buci i strci svakodnevice, već u tihom glasu srca i jasnom sagledavanju sebe i sveta oko sebe.
___
Современные рассказы - диалоги на сербском
Comments