Ovo je veoma složen izazov i verujem da bi zemlje u razvoju mogle da imaju prednost u ovom prelazu. Svesna sam da je ovo sporna izjava, ali u stvarnosti je mnogo toga pod rizikom u našim zemljama, ukoliko dozvolimo da fosilna goriva ostanu u središtu našeg razvoja. Možemo drugačije. I vreme je, zaista je vreme da razbijemo mit da zemlja mora da bira između razvoja sa jedne strane i zaštite okoline, obnovljivih izvora, kvaliteta života, sa druge strane.
Ja sam iz Kostarike, zemlje u razvoju. Ima nas skoro pet miliona i živimo između dve Amerike, tako da je veoma lako zapamtiti gde živimo. Skoro 100% naše električne energije dolazi iz obnovljivih izvora, i to njih pet.
Snaga vode, geotermalna energija, vetar, solarna energija i biomasa.
Da li ste znali da prošle godine, 299 dana nismo koristili bilo kakva fosilna goriva kako bismo dobili svu našu električnu energiju? To je fantastično dostignuće, a ipak, krije paradoks, a to je da je skoro 70% našeg konzumiranja energije nafta.
Zašto? Zbog našeg sistema transporta, koji potpuno zavisi od fosilnih goriva, kao u većini zemalja. Ako o prelazu energije razmišljamo kao o maratonu, pitanje je kako doći do cilja, kako ukloniti ugljenik iz ostatka ekonomije? Pošteno je reći da ako ne uspemo, teško je zamisliti ko će uspeti. Upravo zato želim da vam pričam o Kostariki, jer verujem da smo sjajan kandidat u započinjanju vizije za razvoj bez fosilnih goriva.
Ukoliko znate jednu stvar o našoj zemlji, to je da nemamo vojsku. Vratićemo se u 1948. Te godine zemlja je izlazila iz građanskog rata. Hiljade Kostarikanaca je poginulo a porodice su bile razorene. Ipak, iznenađujuća ideja zaokupirala je srca i umove: ponovo ćemo pokrenuti zemlju i Druga Republika neće imati vojsku. Tako smo je ukinuli. Tadašnji predsednik, Hose Figeres, pronašao je moćan način, tako što je razbio zidove vojne baze. Naredne godine, 1949, tu odluku smo učinili trajnom u novom ustavu i zato mogu da vam ispričam ovo skoro 70 godina kasnije. I zahvalna sam. Zahvalna sam što su tu odluku doneli pre nego što sam se rodila, jer je dozvolila meni i milionima drugih da živimo u veoma stabilnoj državi.
Možda mislite da je to samo dobra sreća, ali nije. Postojao je šablon svesnih izbora. U 40-tim godinama, Kostarikancima su dati besplatno obrazovanje i zdravstvo. To smo zvali društvenim garancijama. Raspustivši vojsku, mogli smo da prebacimo vojne troškove u socijalne troškove i to je bio pokretač stabilnosti. 50-tih godina -
50-tih godina, počeli smo da ulažemo u snagu vode i to nas je izbavilo od zamke korišćenja fosilnih goriva za stvaranje električne energije, a to je ono sa čime se svet bori danas. U 70-tim smo ulagali u nacionalne parkove i to nas je odvratilo od potpuno pogrešne logike rasta, rasta i rasta po svaku cenu, koju vidite da prihvataju drugi, naročito u svetu u razvoju. U 90-tim smo započeli isplate za usluge koje se tiču ekosistema i to nam je pomoglo da preokrenemo proces krčenja šuma i povećalo je ekoturizam, koji je danas ključni deo rasta. Ulaganje u zaštitu sredine nije škodilo našoj ekonomiji. Naprotiv.
To ne znači da smo savršeni, i ne znači da kod nas nema kontradikcija. To nije poenta. Poenta je da, donoseći sopstvene izbore, mogli smo da razvijemo otpor u nošenju sa problemima razvoja.
Takođe, ako uzmete zemlju nalik našoj, BDP po glavi stanovnika je oko 11 000 dolara, u zavisnosti od toga kako ga merite. Ali po Indeksu društvenog progresa, mi skroz odudaramo što se tiče pretvaranja BDP-a u društveni progres. Ukidanje vojske, ulaganje u prirodu i ljude, je urodilo nečim veoma moćnim. Oblikovalo je narativ, narativ male zemlje s velikim idejama i bilo je veoma motivišuće odrastati uz takav narativ.
Pitanje je, koja je naredna velika ideja za ovu generaciju? Verujem da je sledeće za ovu generaciju to da zauvek zaboravimo na fosilna goriva, kao što smo uradili s vojskom.
Fosilna goriva izazivaju klimatske promene. To znamo, i znamo koliko smo podložni uticajima klimatskih promena. Kao zemlja u razvoju, u našem je najboljem interesu da se razvijamo bez fosilnih goriva koja uostalom škode ljudima. Zato što, zašto bismo nastavili da uvozimo naftu za transport, kada možemo koristiti električnu energiju?
Setite se, ovo je zemlja gde električna energija dolazi iz voda u našim rekama, toplote iz vulkana, vetrenih turbina, solarnih ploča, biootpada. Napuštanje fosilnih goriva znači remećenje našeg sistema transporta, tako da možemo napajati naše automobile, autobuse i vozove električnom energijom umesto prljavom energijom.
Da vam kažem, transport je postao pitanje opstanka za nas u Kostariki, pošto model koji imamo ne funkcioniše za nas. On škodi ljudima, škodi kompanijama i škodi našem zdravlju.
Kada pokleknu politika i infrastrukture, ovo se dešava svakodnevno. Dva sata ujutru, dva sata uveče. Ne razumem zašto moramo da prihvatimo ovo kao normalno. Uvredljivo je da moramo da ovako traćimo vreme svakoga dana. A ovaj autoput je zapravo prilično dobar u poređenju sa onim što postoji u drugim zemljama gde saobraćaj eksplodira. U Kostariki ovo zovu "presa". Presa znači "zarobljen". Ljudi postaju nasilni, u zemlji koja je inače srećna u osnovi. To se dešava. Dosta toga je pod znakom pitanja.
Dobre vesti su da kada pričamo o čistom transportu i različitoj pokretljivosti, ne pričamo o dalekoj utopiji. Pričamo o električnoj pokretljivosti koja se dešava danas. Do 2022, električni automobili i tradicionalni automobili trebalo bi da koštaju isto, a gradovi već isprobavaju električne autobuse. A ova super stvorenja štede novac i smanjuju zagađenje. Ako želimo da se otarasimo transporta zasnovanog na nafti, možemo, pošto sada imamo izbore koje pre nismo imali. Zaista je uzbudljivo.
Ali naravno, nekima ova ideja nije prijatna i prići će vam i reći da se svet zaglibio u nafti, kao i Kostarika, pa se uozbiljite. To će vam reći. Znate šta je odgovor na tu tvrdnju? Da 1948. nismo rekli da se svet zaglibio u vojsci, pa hajde da zadržimo vojsku. Ne, učinili smo hrabar izbor, a taj izbor je sve učinio drugačijim.
Vreme je da ova generacija bude opet hrabra i zauvek napusti fosilna goriva. Daću vam tri razloga zašto da uradimo ovo.
Prvo, naš model transporta i urbanizacije ne funkcioniše, pa je ovo najbolji trenutak za redefinisanje naše budućnosti urbanizma i kretanja. Ne želimo gradove koji su smišljeni za automobile. Želimo gradove za ljude, gde možemo da hodamo i koristimo bicikle. Želimo javni transport, dosta javnog transporta, javni transport koji je čist i dostojanstven. Jer ako nastavimo da dodajemo hrpe tradicionalnih automobila, naši gradovi postaće nepodnošljivi.
Drugo, moramo da se promenimo, ali male promene neće biti dovoljne. Potrebne su nam korenite promene. U mojoj zemlji ima malih projekata i prva ću ih slaviti. Ali nemojmo se zavaravati. Ne pričamo o tome da imamo nekoliko lepih električnih automobila tu i par električnih autobusa tamo i da nastavimo da ulažemo u istu infrastrukturu, još automobila, još puteva, još nafte. Pričamo o oslobađanju od nafte, a dotle se ne stiže kroz sitničarenje.
Treće, a ovo znate, svet je gladan inspiracije. Žudi za pričama o uspehu u borbi sa složenim problemima, naročito u zemljama u razvoju. Verujem da Kostarika može biti inspiracija za druge, kao prošle godine kada smo objavili da toliko dana nismo koristili nikakva fosilna goriva da bismo dobili električnu energiju. Vest je planula širom sveta. Takođe, a zbog ovog sam veoma ponosna, Kostarikanka, Kristijana Figueres, igrala je ključnu odluku u razgovorima u Pariskom klimatskom dogovoru. Moramo da zaštitimo to nasleđe i budemo primer drugima.
Šta je sledeće? Ljudi. Kako da nateramo ljude da slede ovo? Kako da nateramo ljude da veruju da je moguće sagraditi društvo bez fosilnih goriva? Potrebno je dosta rada iz temelja.
Zato smo 2014. osnovali Kostarika Limpiju. "Limpia" znači "čisto" jer želimo da osnažimo i nadahnemo građane. Ukoliko se ne uključe građani, odluke o čistom transportu zaglaviće se u beskrajnim i zaista mislim beskrajnim tehničkim raspravama i u lavinama lobista za razne interese. Želja da budemo zelena zemlja koja se napaja obnovljivim izvorima već je deo naše priče. Ne smemo da dozvolimo ikome da to oduzme od nas.
Prošle godine, doveli smo ljude iz sedam provincija da pričaju o klimatskim promenama u njima bitnim sferama, a ove godine smo doveli još jednu grupu Kostarikanaca da pričaju o obnovljivoj energiji. I znate šta? Ovi ljudi se ne slažu skoro ni u čemu, osim u pitanjima obnovljive energije i čistog transporta i vazduha. Ovo spaja ljude.
Ključ stvarnog učestvovanja je da se pomogne ljudima da se ne osećaju malima. Ljudi imaju osećaj da su bespomoćni i umore se od toga da ih niko ne čuje. Treba da radimo konkretne stvari i prevodimo tehničke probleme u jezik građana, da pokažemo da građani imaju ulogu i da mogu da je vrše zajedno. Po prvi put, pratimo obećanja doneta što se tiče čistog transporta i političari znaju da moraju da ih ispune, ali prelomna tačka će doći kada formiramo koalicije, građani, kompanije, vođe u javnom transportu, da ćemo učiniti električnu pokretljivost novim standardom, naročito u zemlji u razvoju.
Do sledećih izbora, verujem da će svaki kandidat morati da otkrije svoj stav o napuštanju fosilnih goriva. Ovo pitanje mora da uđe u srž naše politike. Kažem vam, ovo nije pitanje politike o klimatskoj promeni ili priča o zaštiti sredine. Tiče se zemlje koju želimo i gradova koje imamo i gradova koje želimo i ko donosi taj izbor. Jer, kad se sve svede, moramo da pokažemo da je razvoj sa obnovljivom energijom dobar za ljude, za Kostarikance koji žive danas i naročito za one koji se još nisu rodili.
Ovo je naš Nacionalni muzej danas. Svetao je i miran i kada stanete pred njega, teško je poverovati da su to bile vojne barake krajem 40-tih godina. Počeli smo novi život bez vojske na ovom mestu i ovde će biti objavljeno naše odbacivanje fosilnih goriva, jednog dana. I ponovo ćemo ući u istoriju.
Hvala vam.
Slušaj ovo:
Comments