Kafe kod hrama Vaskrsenja Hrista zračilo je spokojem. Kroz velike prozore pružao se pogled na velelepni hram, koji je stajao kao kameni feniks iz pepela – simbol obnove i vere. Za jednim stolom, okruženim mirisom sveže kafe i toplinom popodnevnog sunca, sedeli su Dejan i Elena, prijatelji čije su razgovore krasili mudrost i jednostavnost.
Dejan je pomerio šoljicu kafe i pogledao prema impozantnom krstu na vrhu hrama. "Elena," započeo je nakon kratkog ćutanja, "ovaj hram... podseća me na ono što često pričamo. Da bi nešto obnovio, prvo moraš znati šta želiš da sačuvaš. Bez jasnog cilja, sve je samo zbrka."
Elena je klimnula, zamišljeno gledajući u kamenje hrama koje je svetlucalo na suncu. "Istina. Jasno viđenje ti daje pravac. Ali nije dovoljno samo znati šta želiš. Potrebno je i znati kako da ne zalutaš. Mislim... pažnja je ta koja te čuva od toga da rasipaš energiju na pogrešne stvari."
Dejan se nasmešio. "Baš tako. Kao kad gradiš kuću. Možeš imati savršenu sliku u glavi, ali ako ne paziš na temelje, sve se može srušiti. Sećaš se, kad sam pre desetak godina krenuo sa svojim projektima, pravio sam greške jer sam žurio. Danas..." Nasmejao se i pokazao prstom na glavu. "Sve računam ovde. Kao Tesla, razumeš?"
Elena se nasmejala njegovom šaljivom tonu. "Ti i Tesla – ne mogu da kažem da ne vidim sličnosti. Ali ozbiljno, uvek me fascinira kako ti uspevaš da sve organizuješ. Ja sam više... intuitivna. Mene zanimaju priče, ljudi i kako vrednosti iz prošlosti oblikuju sadašnjost."
Dejan se naslonio na stolicu, zamišljeno gledajući u hram. "Onda ti ovaj hram govori priče, zar ne? Ovde je sve – vera, posvećenost, pažnja. Zamisliti ovako nešto, pa to nije samo arhitektura. To je snaga ideje."
Elena je pogledala u hram, a osmeh joj se zadržao na usnama. "Jeste. I koliko ljudi prođe ovuda, a da ne zastane da razmisli? Suština je u tome da nađeš mir u duši. Kada ga imaš, vidiš šta je zaista važno. I šta nije."
Dejan je klimnuo, zamišljeno otpivši gutljaj kafe. "I to dolazi s iskustvom. Nekada sam jurio za svakom idejom. Sada biram. Gradim ono što ima smisla, ono što ostaje."
"Svako na svoj način gradi," rekla je Elena tiho. "Ti gradiš kuće, projekte. Ja gradim priče. Skupljam one vrednosti koje su opstale kroz vekove i pokušavam da ih spojim sa sadašnjicom. To je moj način građenja nečeg trajnog."
Dejan ju je pogledao s osmehom. "I zato se dobro razumemo, Elena. Ti si graditelj priča, a ja temelja. Jedno bez drugog ne ide."
Hram je stajao iza njih, tih i postojan, simbol svega o čemu su govorili – jasnog cilja, pažnje i vere. Razgovor se nastavio, preplitanjem njihovih misli i osmeha, dok su uživali u trenutku, kao da je svet zastao samo za njih.
Comments