Na obali Jadrana, gde blage talasi stalno udaraju o šljunak, zaustavila sam se kod poznatog bara. Ovo mesto znala sam još iz ranijih poseta, kada sam dolazila ovde da se odmorim od gradske gužve. Drveni stolovi, terakota saksije sa lovorovim žbunjem i stare ribarske mreže koje vise na zidovima, davali su ovom mestu poseban šarm. U vazduhu je lebdela mešavina mirisa mora, sveže ribe i nečega neuhvatljivo poznatog.
Naručila sam čašu belog vina i osvrnula se, a dva koraka od mene sedela je ona – Olga, prijateljica koju nisam videla nekoliko godina. Upoznale smo se jednom prilikom na turističkoj stazi u Crnoj Gori, ali od tada su nam se putevi razišli. Prišla sam bliže, a ona, primetivši me, uzviknula:
— Maša, jesi li to ti? Ne mogu da verujem!
Ispostavilo se da je Olga došla ovde na nekoliko meseci zbog posla — njena firma je razvijala novi projekat na Balkanu. Sele smo za isti sto i započele dug razgovor o svemu što se dogodilo u poslednjih nekoliko godina. Olga je pričala o poslu, o otvaranju novih tržišta, o problemima sa investitorima i ličnim izazovima. Ja sam delila svoja putovanja, promenu posla i to kako sam se iznenada preselila u Crnu Goru.
— Kako ti je ovde? — pitala je Olga, otpivši gutljaj vina.
— Mirno, znaš. Ljudi su prijateljski nastrojeni, a priroda ovde... kao lek za dušu, — odgovorila sam sa osmehom. — A zaljubila sam se i u lokalnu kuhinju. Hajde da naručimo nešto?
Prišao je konobar, mladić sa osmehom koji je bilo nemoguće ne primetiti. Zamolile smo ga da nam preporuči nešto lokalno.
— Dobro veče! Šta biste nam preporučili da probamo? — pitala je Olga.
— Danas imamo odličnu oradu na žaru, svežu, jutros ulovljenu. Služi se sa krompirom i povrćem na žaru, — predložio je konobar.
— Odlično, onda dve porcije orade, molim, — rekla sam, klimajući glavom prema Olgi.
Dok smo čekale hranu, razgovarale smo o tome kako se svet promenio poslednjih nekoliko godina, počevši od pandemije pa sve do političkih dešavanja. Olga je pričala o tome kako je bilo teško prilagoditi rad firme u uslovima ograničenja, a ja o tome koliko je bilo neobično naučiti živeti u sporijem ritmu, slušati sebe i preslagati životne prioritete.
— Kao da se život podelio na "pre" i "posle", — zaključila je Olga, zamišljeno gledajući ka moru.
Hrana je bila božanstvena. Blaga riba se topila u ustima, sa blagim ukusom dima i soli. Tiho smo uživale u svakom zalogaju, povremeno razmenjujući poglede koji su govorili više od reči. Na kraju večere, osetila sam da će ovo veče postati još jedan važan trenutak našeg prijateljstva.
Kada smo platile i izašle na rivu, već je pao sumrak. Olga me pogledala i rekla:
— Trebalo bi da se češće viđamo. Život je tako kratak, a ovakvi trenuci su neprocenjivi.
Klimnula sam glavom. Obe smo znale da je to istina.
Nakon što smo naručile hranu i vino, razgovor se prirodno preusmerio na naše zajedničke poznanike. Oduvek smo delile krug ljudi koji su bili prisutni u našim životima, ali sada, nakon nekoliko godina, mnogi su nastavili svojim putem.
— Sećaš li se Milene? — upitala je Olga, vrteći čašu vina u ruci.
— Naravno, kako je ona? — odgovorila sam, zainteresovano.
— Preselila se u Beč. Radi kao arhitektkinja tamo, izgleda da joj dobro ide. Bila je udata, ali... znaš kako to ide, nisu se snašli zajedno, pa su se razveli prošle godine.
— Nisam to znala. Znaš, uvek sam mislila da će oni uspeti. Bili su tako skladan par.
— I ja sam mislila. Ali, izgleda da su se previše promenili u različitim pravcima. Sad se posvetila karijeri i prilično je srećna. Šta je sa Goranom? Da li si ga videla?
— Da, srela sam ga prošlog leta. Još je u Crnoj Gori, vodi porodični biznis. Stalno je u poslu, ali izgleda zadovoljan. Našao je neku novu devojku, čini se da je ozbiljno sa njom.
— E, to nisam znala! A sećaš se kad je stalno govorio da nikad neće da se skrasi?
— Da, vremena se menjaju, ljudi se menjaju, — rekla sam kroz osmeh. — A šta si ti radila poslednjih godina, osim posla? Imaš li neki novi hobi?
— Ustvari, da. Počela sam da slikam. Kupila sam platna i boje pre pandemije, ali tek sam tada našla vremena da se tome posvetim. Sada, kad imam slobodnog vremena, volim da provedem sate u ateljeu.
— Ozbiljno? To je sjajno! Moraš mi pokazati neke svoje radove.
— Naravno, sledeći put kad budeš u Beogradu, dogovorićemo se. A ti? Čime si se bavila?
— Pa, osim putovanja, počela sam da učim kuvanje. Znaš, ovde na obali, inspirisana sam svim ovim svežim namirnicama. Još uvek učim, ali sve mi bolje ide.
— Zvuči divno. Možda sledeći put ti spremaš večeru?
Obe smo se nasmejale, uživajući u trenutku ponovnog susreta i razgovoru o starim i novim prijateljstvima.
Comments