Николај Велимирович
(prilagođeni prevod)
Buka dana jenjava, a sunce na zapadu crveni se, stideći se jutarnje strasti i slomljenih nada. A Crni Gavran zabode svoj štap na planinu obraslu borovima i prati zalazeće sunce oko zemlje, sprečavajući sunce da zađe ili izađe, jer je hteo da vidi celu planetu iz jednog ugla sunčeve svetlosti. Kada se, obišavši stazu, opet vratio u planinu, zeleni borovi i crvene lisice pod borovima, i šarene ptice na granama, i krupnooke ribe iz srebrnog jezera - njegovi stari poznanici - sve je počelo pitati:
- Reci, Gavrane, šta si video kada si pratio sunce oko zemlje?
Gavran pogleda svemilosrdnim pogledom u zelene borove, u crvene lisice, u šarene ptice, u krupnooke ribe u srebrnom jezeru i reče:
- Video sam sebe, rascepkanog, zamaskiranog, otuđenog, samozaboravljenog, okovanog - sebe.
Video sam bezbrojne bezumne sa žezlima mudrosti, i Boga raspetog u njima.
Video sam mnoge surove vladare sa znacima milosti Božije, i Boga raspetog u njima.
I mnoštvo svetih, obučenih u luđačku košulju srama, i Boga raspetog u njima.
I mnogi zlotvori na čelu trpeze, i Boga raspetog u njima.
I mnogi klevetnici sa vođstvom u rukama, i Boga raspetog u njima.
I mnogi zlikovci u purpurnim togama slave, i Boga raspetog u njima.
Video sam sinove koji se bune protiv Oca, i Oca kako pokorno služi svojim sinovima.
Ali najveća stvar koju sam video nije čovek bez greha, već čovek koji svesno i dobrovoljno iskupljuje svoj greh.
Uzvišenost poniženog Boga je jedino što mi se učinilo većim čak i od samog Boga, a neuporedivo veće od zemlje.
I video sam, blizanci moji, svuda sam video kandže Luciferove, iako se retko ne kriju u rukavicama; i njegove rogove, iako se retko ne kriju pod kapom; i njegove bezbojne oči, iako se retko ne skrivaju iza obojenih naočara; i njegovo ledeno lice, iako se retko prikazuje bez dobre maske; i mač u ruci, iako se retko pojavljuje bez krsta; i maslinovu grančicu mira na grudima, iako se retko nosi bez otrovne strele; i narcis ljubavi u kosi, iako retko kada nije upleten sa zmijama.
Zeleni borovi i crvene lisice, i šarene ptice, i krupnooke ribe u srebrnom jezeru ispuniše se velikim strahom, a onda ponovo upitaše Crnog vrana:
- Reci nam, Gavrane Blizanci, da li te je tvoje putovanje posle sunca učinilo srećnijim, bogatijim?
Gavran je odgovorio:
- I da se sav sneg pretvori u šećer, a sva vlaga kiša u malvaziju, ne bi se zasladila gorčina moje duše. Jer duša moja ne želi slasti spolja. Da, ona i ne traži da sama pije slatko, nego da drugima da da piju slatko.
Kad bi se sva prašina pod mojim nogama pretvorila u smaragde, a svo lišće na drveću u dijamante, moje bogatstvo se ne bi povećalo. Jer moja duša ne očekuje bogatstvo spolja. Njena želja, i njen krst, je da se obogati sobom, a ne odećom.
Kad bi mi se iskazale sve laskave reči, ukazane su sve počasti i dali svi prestoli, ništa ne bi moglo da umanji tugu moju, osim duša koje bi se pridružile mojoj duši; koje bi se spojile sa mojom dušom i udvostručile, utrostručile moju dušu, usve-očovečile.
I zeleni borovi, i crvene lisice, i ptice šarene, i krupnooke ribe sa srebrnog jezera pitahu:
- Koji je put kojim si prošao, Gavrane?
- To je krug, - odgovorio je Gavran, - To je isto kao i ono kroz koje prolazite kada se krećete, pa čak i kada se ne krećete.
Prošao sam kroz biljke i minerale, video sebe u njima i kroz njih došao sebi.
Prošao sam kroz ljuske i zmije, kroz ljute arelane i golubove koji žive po kolibama, i kroz njih sam se vratio sebi.
Prošao sam kroz gvožđe i živu, kroz kristal i drago kamenje, kroz ugalj i radijum, i, pogledavši oko sebe, ponovo našao sebe u sebi.
Nastanio sam se u polarnim mahovinama i močvarnim pečurkama i nisam našao vanzemaljstvo.
Leteo sam uz vetar i dremao sa kornjačama, a krug se još formirao.
Cvrkutao sam sa skakavcima, pjevušio sa bumbarima i kukao sa kukavicama, a kad sam pogledao oko sebe, ugledao sam isti krug.
Jurio sam horizontalno, zaklinjajući se: "Neću se više kretati u krug!" Ali kada sam pomislio da sam na ivici svemira, ponovo sam video zatvoren prsten.
Iznova i iznova sam se nalazio u maskama različitih ljudi, u kožama životinja, u haljinama cveća, tražeći neobičnost, ali kada sam pomislio da sam se popeo u najdalju daljinu, vratio sam se u nevidljivi krug u najbliža blizina.
Pobegao sam od sebe da izbegnem neizbežno, ali kada sam se srušio od umora, video sam da sam u svom uobičajenom krevetu.
Zeleni borovi i crvene lisice i šarene ptice i krupnooke ribe sa srebrnog jezera rešiše da pitaju još nešto:
- Možemo li ti pomoći, Gavrane, blizanac svega što postoji?
- Ne možete mi pomoći ako ne pomognete svemu. I sve ćeš pomoći, misleći na Svečoveka.
Znajte, blizanci moji: Svečovek je u svemu raspeti Bog. Sve što je na zemlji su krstovi Raspetog Boga.
Svečovek je ono što nije varljivo u lažovcu, nije lopov u lopovu, nije zapaljivo u zapaljivom, što nije pogubno u pobedniku, nije rasipno u bludniku, i nije strašljivo u uplašenom, i nije pohlepan u pohlepnom, i nije plašljivo u umirućem. Ovo je Sve-čovek.
Svečoveče, blizanci moji, ono što se u zmiji doživljava kao krilato, u truloj jabuci sveže, u jazavcu nesebično, u boru postojano, u lisici nerazdvojeno, u ptici nepobedivo, u ribi srećno, kreativno je u srebrnom jezeru i živo na groblju. Ovo je Svečovek.
Svečovek je Majka Lucifera, koja je dozvolila svom sinu da je ponižava, zgnječi, omalovažava, sputava, pljuje na nju i razapinje – sve iz majčinske ljubavi prema sinu.
Želim da obnovim Majku, okupim je, vratim joj snagu, osnažim i vaskrsnem.
Kunem ti se Raspetom Majkom da ću uz tvoju pomoć ispuniti svoju volju.
Svrhčovek je gradio kule na nejednakim temeljima spoljašnjih razlika sveta. Stoga su se njegove kule srušile.
I mi ćemo izgraditi kulu novog sveta, nove istorije, na osnovu unutrašnje – same unutrašnje – jednakosti svega, ili raspeća svega.
Zato vam kažem, blizanci moji: ne možete pomoći meni (i sebi) ako ne pomognete svemu. A svemu možete pomoći razmišljajući o Svečoveku. Pre svega, razmišljajući o Svečoveku.
Commentaires