2. Dijalog između Dejana i Elene
Sedili su za malim stolom u bašti kafića, sa pogledom na veličanstveni Hram Vaskrsenja Hrista u Podgorici. Sunce je polako zalazilo, a zlatasti odsjaj na kupolama hramova davao je celokupnoj sceni magičnu atmosferu. Na stolu pred njima stajale su dve šolje kafe, a miris svežeg vazduha i zvuk koraka prolaznika činili su razgovor još tišim i intimnijim.
— Znaš, Elena, mislim da je otvorenost prava mera snage — rekao je Dejan, dok je lagano mešao kafu. — Mnogi ljudi misle da biti jak znači držati se za svoje mišljenje, ne pokazivati sumnju i stavljati zidove oko sebe. A u stvarnosti, prava snaga je u tome da se bude otvoren, da se ima hrabrosti da pokažeš svoje misli, ali i da saslušaš druge. Meni to izgleda kao ključ uspeha, i u poslu, i u životu.
Elena je pažljivo slušala, osmehujući se dok je gledala kroz prozor, gde su se ljudi sprovodili, uživajući u svom svakodnevnom životu.
— Zanimljivo je to što kažeš — odgovorila je ona, stavljajući šolju kafe na sto. — Ja često razmišljam o tome kako su kroz istoriju uspešni ljudi uspeli da naprave razliku upravo zbog svoje sposobnosti da budu otvoreni. Seti se, na primer, Nikola Tesla. On nije bio samo naučnik, već i veliki vizionar. Bez otvorenosti prema novim idejama, prema ljudima i njihovim različitim mišljenjima, on ne bi mogao da dođe do svih svojih otkrića. Da nije bio spreman da prihvati ideje drugih, možda bi njegova snaga ostala samo u granicama njegovih prvobitnih planova. Ali to je bilo ono što ga je učinilo velikim.
Dejan je klimnuo glavom, prepoznavši u njenim rečima nešto što je osetio tokom svog života.
— Da, slažem se — rekao je. — Otvorenost je bila ključ za sve ono što sam postigao u poslu. Uvek sam verovao da trebaš da gradiš mostove, a ne da zidaš zidove. Bilo je trenutaka u karijeri kada su mi ljudi iz različitih kultura i zemalja pomagali da shvatim stvari iz potpuno drugačije perspektive. Bez tog dijaloga, ne bih mogao da donosim tako dobre odluke. Biti otvoren znači biti spreman da prihvatiš, da se promeniš, da rasteš.
Elena je tiho uzdahnula, sećajući se svojih godina provedenih u istraživanju ljudskih sudbina.
— Sećam se jednog divnog primera — počela je. — Moj prijatelj, jedan veliki preduzetnik iz prošlih godina, stalno je govorio: „Ljudi koji se boje da budu otvoreni, nikada ne sazrevaju. Oni su uvek zarobljeni u svojoj sigurno okruženoj stvarnosti, dok svet ide dalje.“ On je bio iskren, otvoren prema svima, a čak i kada je napravio greške, nije se bojao da ih prizna. Na kraju, njegova iskrenost je bila ono što mu je omogućilo da prepozna nove prilike i da se prilagodi promenama. On je bio doslovno snaga zajedništva, jer je stvarao mostove poverenja.
Dejan je pogledao prema hramu, a potom vratio pogled na Elenu.
— A to je prava snaga, zar ne? Uvek sam verovao da snaga ne leži u tome da sve zadržiš za sebe i da se povučeš. Snaga je u tome da budeš spreman da budeš ranjiv, da prihvatiš da nisi savršen, da budeš otvoren za povratne informacije i da se menjaš. To je ono što sam naučio kroz godine, i što mi je omogućilo da imam trajne odnose i prijateljstva.
Elena je klimnula glavom, osetivši težinu njegovih reči.
— I ja to osećam. Otvorenost nam omogućava da razumemo jedan drugog, da uočimo sve te skrivene slojeve u ljudima. I kao što si rekao, ti mostovi poverenja, te iskrene razmene, one nas povezuju sa svetom na dubljem nivou. Bez toga, živimo u iluzijama i promašimo mnoge šanse.
Dejan je smeškao, znao je da su njihova razmišljanja vrlo slična, i da im život nije uzeo ni jedan od njih. On i Elena nisu imali velike reči, ali su u tišini tog razgovora našli veliki smisao.
— Otvorenost, to je sloboda. To je ta prava snaga, koja ne zavisi od kontrolisanja drugih, već od sposobnosti da se prihvatiš, bez straha, u svim svojim nesavršenostima i lepoti — rekao je Dejan.
— Da, i u tom prihvatanju rasteš — odgovorila je Elena, osmijeh joj je bio blag, a oči pune mira.
U tom trenutku, zvuk zvona iz hrama prekinuo je tišinu, kao da je sam svemir potvrđivao njihove reči.
Comments