PANORAMA

Ivo Andrić

U doba moga detinjstva, dakle vrlo davno, u naš grad je došla stalna

panorama. U jednoj od glavnih ulica, njen "direktor", mršav Austrijanac,

iznajmio je prazan dućan na uglednom mestu, i u njemu otvorio tu radnju.

Iznad vrata je bio solidan natpis, zlatnim slovima na crnom staklu,

"Panorama svijeta".

Velika prostorija je lepo ureñena i diskretno osvetljena. Ništa tu nije

ličilo na jevtine šatre u kojima su dosad boravile prolazne panorame. Sve je

odavalo trajnost i stalnost. Unaokolo je išao uzak crven ćilim, u uglovima su

bile veštačke palme, ali najveći deo prostora, celu sredinu, zauzimala je –

panorama. To je bila drvena grañevina u obliku višestrane prizme, od finog

drveta koje je bilo tako obojeno da ostavlja utisak mahagonija. Ta

poligonska zgradica ličila je na drveno turbe, a krov joj je dopirao do ispod

dućanskog plafona. Na njoj su uokrug, u pravilnim razmacima, bili otvori za

gledanje: po dva velika durbinska oka s naročitim staklima, uokvirena crnim

kaučukom. Pored svakog takvog otvora bila je mala stolica bez naslona,

presvučena crvenim plišem. Svega petnaest otvora – na svakoj strani poligona po jedan – i isto toliko sedišta.

U nevidljivoj unutrašnjosti te zgrade bile su kružno rasporeñene slike u

boji, pomoću naročito postavljenih ogledala i jakog električnog osvetljenja

one su pred gledaočevim očima postajale uveličane, jarko osvetljene i veoma

žive i plastične. Naročita, i opet nevidljiva, mašinerija pokretala je ceo taj

pojas slika uokrug. Svaka slika zadržavala se pred svakim gledaocem dva do

tri minuta, a onda se kretala dalje udesno, i na njeno mesto dolazila je nova

slika, sleva. Tako, dok svaki gledalac ne vidi sve slike.

Program se sastojao od petnaest slika jedne odreñene zemlje ili jednog

velikog grada, i menjao se svake nedelje. Jednom je to bio Rio de Žaneiro,

drugi put Lisabon, pa Cejlon, i sve tako redom, iz sedmice u sedmicu, sve

daleke zemlje i nepoznati gradovi. Cena ulaznice nije bila visoka, pa ipak je

za siromaha ñaka trećeg razreda realne gimnazije predstavljala znatan novac

do koga nije bilo uvek lako doći. Ali taj novac se morao naći. Panorama je

za mene postala neka vrsta neophodne droge. Dovijao sam se na sve moguće

načine kako da doñem do niklenog novca koji otvara vrata "Panorame

svijeta", a čim bih uspeo da ga dobijem, trčao sam pravo u glavnu ulicu u

predavao ga debeloj ženi za kasom na ulazu u panoramu. A kad bih jednom

seo na crveni tabure, za mene je počinjao pravi, veliki i obasjani život.

Sve što je dotle značilo moj stvarni život, tonulo je u nepostojanje. A

sve što sam čitao u romanima ili želeo i gradio u mašti, sve se moglo

povezati sa ovim slikama. Moje vidno polje, a sa njim i cela svest, bilo je

potpuno ispunjeno zemljama i gradovima koji su preda mnom klizili i u

kojima sam se gubio. Tišina je bila svečana i potpuna, samo je s vremena na

vreme fini dečački sluh mogao da uhvati slab šum, jedva čujnu škripu mehanizma koji pokreće ceo aparat panorame. Ali to je meni dolazilo kao

daleka muzika sfera, koja nužno prati hod zemlje i njenih predela kroz

vasionu.

Po tri i po četiri puta prošli bi ispred mojih začaranih očiju osvetljeni

predeli neke daleke zemlje, a ja se nisam dizao; i sedeo bih tu ko zna dokle

da nije bilo onog Austrijanca koji bi mi najposle prišao i tiho me opomenuo

da je moje vreme davno isteklo i da treba da ustupim mesto drugom

gledaocu.

Nikad nisam toliko žalio što sam siromah i što nemam da još jednom

platim ulaznicu koja bi mogla da produži moju sreću. Ovako sam, grubo

probuñen iz svog zanosa, postiñen i zbunjen, ispadao iz panorame, kao

izbačen. Izlazio sam u sumrak u kom je sve bilo poznato i nemilo, tonuo u

stvarne ulice moga grada kao u ružan san, osećajući kako za mnom sve dalje

ostaje svet moje jedine svetle stvarnosti. Na mahove mi se činilo da sam

oslepeo, da osećam oko sebe šum ulice i ljudske glasove i pokrete, ali ne

vidim boje ni oblike.

Ostajalo mi je da, tako ubijen i obnevideo, uporno tražim novac za

iduću nedelju, a to znači nov program, novu zemlju koju će mi donesti slučaj

ili, tačnije rečeno, preduzeće koje snabdeva slikama te skromne panorame

po provincijskim gradovima Austro-Ugarske.

Tako sam svake nedelje živeo jedan sat očima i maštom u sreći i

savršenom blaženstvu. Negdje u dnu te svetle sreće bio je jedan taman ton:

strah da ona prolazi i da joj se bliži kraj. A laki šum podmazanog

mehanizma bio je zvučni izraz toga strahovanja, ali u isto vreme i dokaz da

svet, u svojoj lepoti i prolaznosti, još živi i traje. I ja sam gutao očima

predele i gradove sveta i njihove ljude, grañevine i životinje, sve u boji, sve

osvetljeno, ne pomišljajući ni jednog trenutka da bi to moglo i ne biti tako,

da su to mrtve slike, da je cela panorama špekulantsko preduzeće, stvoreno

da najprimitivnijim sredstvima izmami paru od ovakvih naivnih i radoznalih

gledalaca koji se dosañuju po palankama. Nikad se takva pomisao nije

mogla roditi u mojoj glavi. Sve što sam video u panorami, ja sam primao

onako kako je bilo u namerama i predviñanjima onih koji su organizovali i

vodili preduzeće "Svjetskih panorama" i koji su sa njima radili i zarañivali. I

sve je to išlo još daleko iznad fabrikantskih i trgovačkih namera i računa.

Zlata je za mene vredela ova igra sreće i zanosa, a ne sitnog niklenog novca.

Jer, u stvari, sve što je potrebno za tu igru davao sam ja od sebe i vadio iz

sebe. Za mnoge dečake tih godina svaka stvar, i manja nego što je ova uboga

panorama, može biti povod za takvu igru, svako pa i najskromnije sredstvo

njima je dobrodošlo da bi mogli da rasprostru ispred sebe ono što ih

usrećava ili tišti, i čega su puni do grla, jer raste zajedno s njima dok traju

godine rasta.

Kako je izgledao jedan takav nedeljni program u mojim očima i u

snovima koji su dolazili posle gledanja? Evo, na primer, za ovu nedelju

crven oglas javlja: "Rio de Žaneiro, sa svim svojim prirodnim lepotama,

vidicima i grañevinama".

Već samo ime toga grada! Ono je kao čudesna raketa koja sukne uvis u

letnjoj noći i rasprskava se na tamnomodrom nebu u dvanaest raznobojnih

vatrenih kapi koje padaju lebdeći kroz tamu, dvanaest slova reči. Rio de

Žaneiro.

To je pre nego što je čovek nogom stupio u panoramu. A stvarno

gledanje daje više nego što je očekivanje obećavalo.

Park u Rio de Žaneiru. Čudesna flora. Široke čiste aleje pod blagom,

jednomernom svetlošću nevidljivog sunca. Šetači. U prvom planu muž i

žena i njihova devojčica od šest-sedam godina, koja tera veliki drveni obruč.

Gospodin je sa štapom u ruci, lepo odeven, gospoña sa suncobranom,

širokim šeširom i dugačkom suknjom kojoj se šlep gordo vuče po zemlji;

devojčica je visoka na nogama, u matroskoj haljinici sa kratkom suknjom,

sva mila i nasmejana, kao zasebna mala sreća u opštoj velikoj sreći takvog

postojanja. Ljudi koji imaju sve što im treba. Da, uvek sam mislio o tom, o

takvom životu i takvim ljudima, i misleći o sebi i svojima uvek sam žalio što

nismo takvi, i razmišljao kako bismo to mogli postati. I sad, evo, stoje takvi

ljudi preda mnom – otac, majka i ćerka – kao da će sad prohodati i progovoriti. Po izrazu lica i pokretima, uhvaćenim na slici, meni nije teško zamisliti

da oni i hodaju i govore, iako su nemi i nepomični. I ja zamišljam! A tako je

bolje, jer da stvarno imaju sposobnost hoda i dar govora, oni bi brzo

izgovorili ono što imaju da kažu i prešli ovu sunčanu aleju, i celoj čaroliji

bio bi kraj. Ko zna kakav kraj! A ovako, oni hodaju kad ja hoću i govore ono

što ja želim, i kad zaželim. I sve to bez kraja, bez gorke pomisli na kraj!

Sreća kao postojanje, zadovoljstvo koje traje nepomućeno.

Ja sam ne bih umeo, čini mi se, reći šta je bolje i lepše biti: otac, majka

i devojčica, na slici, ili ja koji ih, u tišini panorame, posmatram sve troje

kako šetaju alejom srećnog grada.

A onda se, uz tihu škripu mehanizma, cela slika, sa gustim zelenim

krošnjama drveća, bledoplavim nebom i šetačima u aleji, odjednom pokrene,

počne da klizi udesno, da nestaje. Ali na njeno mesto dolazi druga. Bogat je

svet, širok i raznolik, nema u njemu mesta praznini, samo jedna slika

smenjuje drugu.

Umesto parka i njegovih šetača, u nedogled se pruža glavna ulica

trgovačkog dela grada. Užurbani pešaci, bezbrojna prevozna sredstva,

nerazumljivi natpisi na radnjama. Tu ima svega. Sve ostavlja utisak bujnosti

i snage. Tu se kupuje i prodaje. A ja znam šta to znači. U skromnim

razmerama, naravno, ali znam.

Mi imamo kuma, Blagoja bakalina. Ranijih godina, dok sam išao u

osnovnu školu, ta bakalska radnja bila je za mene prava strast. Za vreme

školskog raspusta odlazio sam svakog dana u njegovu radnju; tu sam stajao

po strani i dugo gledao kako se kupuje i prodaje.

Mrgodan čovek, bez svoje dece, kum Blagoje me ne goni, ali me i ne

zadržava; trpi me tu; čak ponekad zatraži da ga poslušam. Sećam se da bih

tada oživeo, sav ispunjen važnošću, i samo gledao da što bolje izvršim sitni

posao koji mi je poveren, a čini mi se da me ceo svet gleda i sudi. Jednom je

Blagoje sišao u podrum i rekao mi da pripazim na sve dok se on ne vrati.

Odmah sam stao za tezgu iza koje mi je virila samo glava. Ali sam se setio

da podmetnem mali sanduk pod noge; tako sam izgledao za dobar pedalj

viši. Stajao sam na tom sanduku kao komandant broda na svom mostu, a

visina i važnost mog položaja zanosila me. Čekao sam tako sa živom željom

da naiñe kupac i da mu ja ponudim i zacenim robu. Niko nije naišao za tih

nekoliko minuta. Vratio se Blagoje i, ne pogledavši me, preuzeo svoj posao,

a ja sam sišao sa svog pijedestala i ostao u sumračnoj radnji, izlišan i

smanjen, ali od tada sam znao bolje šta znači kupovati i prodavati.

Ta dečačka strast me je brzo napustila. Ja sam prestao da odlazim kod

kuma Blagoja još pre nego što sam pošao u gimnaziju, i zaboravio i njega i

bakalnicu.

Dok ja mislim o tome slika velike trgovačke ulice počinje da odlazi.

(Najpre jedva primetno zadrhti, a zatim se izgubi udesno, vukući za sobom

novu sliku.)

Nova slika – to je neka tvrñava na moru, zidana od cigle i kamena. U

prvom planu je visok isturen bastion, koji nosi ime nekog sveca, na njemu

moćan i velik starinski top; njegova lepo izrañena cev prošarana je zelenom

patinom. U daljini morska pučina. Sve obasjano suncem, ali preliveno

nekom uzdržanom, dostojanstvenom radošću naročite vrste.

Top! U sreći postojanja koju za mene znače ove slike, to je tragični

akcent bez kojeg, kako izgleda, nema ni sreće ni postojanja. Taj akcent

kazuje da se svaka sreća i svako postojanje mogu svakog trena pretvoriti u

nešto što je protivno od njih, a to ih i čini tako nestalnim i – tako divnim i

dragocenim.

Top nisam nikad video, jesam čuo kad puca o praznicima, ali video ga

nisam. (Ne vredi lagati pred ovom slikom!) A top je važna i sudbonosna

stvar. Top može svakog časa da opali, i da uplaši i digne ne samo ove

golubove sa kamenog venca na tvrñavskom zidu nego i ljude, i da unese

teške potrese i velika uzbuñenja meñu njih. Pucanj topa može u ovim

prekomorskim krajevima da javlja dolazak broda iz Evrope. A taj brod nam

donosi možda dragog putnika koji nedostaje našoj sreći pa da bude potpuna.

Ali može da donese i neko službeno pismo sa mnogo pečata, koje javlja

neočekivane preokrete, rastanke i stradanja. To postoji u romanima, i to

dolazi uvek "kao grom iz vedra neba". Pucanj topa može da kazuje da je

neprijatelj na vidiku. Uvek postoji negde neprijatelj, ali kad se on pojavi,

topovi počinju, tako reći, sami od sebe da pucaju i – ubijaju. Ovo je onaj koji

samo javlja da drama počinje.

Pogled na oružje – a oružje znači podvig, rat i ubijanje – izaziva u meni

jaka i nejasna osećanja želje i zanosa, straha i odvratnosti. A morska pučina

je sama po sebi kao neko čudo. Sve me to toliko uzbudi i zaokupi moju

pažnju, da mi sluh i ne hvata više tihu škripu mehanizma koji pokreće moju

vasionu, da i ne primetim da je moja tvrñava, zajedno sa morem i topovima,

već dobrim delom otklizila u tamu, a da se preda mnom razvija slika

starinskog trga sa baroknim palatama i sa mramornom česmom na sredini.

Tu se na širokim tezgama ili na kamenim stepeništima prodaje cveće, samo

cveće. Naročito padaju u oči veliki beli i šareni suncobrani i pod njima

prodavačice, lepe i nasmejane, sa živahnim pokretima. Od svih prekrasnih

prizora, njih je najteže zaboraviti. Tu su i kupci, zaljubljeni parovi koji se

drže pod ruku, ili mladi muškarci, nasmejani i galantno nagnuti prema lepim

prodavačicama.

Taj trg sa cvećem, vodom, dostojanstvenim grañevinama od kamena, sa

lepim i bezbrižnim svetom, izaziva u meni najveći nemir, naročito docnije,

noću, kad oživi u snovima ili polusnovima. Jer, treba znati da pravi život

ovih slika počinje tek posle, kad se vratim kući i legnem u postelju. I ne

samo te prve noći nego u toku cele nedelje, sve dok ne doñe u panoramu nov

program sa novim slikama novih krajeva, novim uzbuñenjima i novim

snovima. A ulaznicu u tu svoju noćnu panoramu ja sam plaćao nesanicom i

živcima.

Tada prohoda zaista bračni par iz parka, i njihova devojčica, na svojim

divnim dugim nogama, stane da tera obruč, dok joj ne dosadi, a posle ide,

gorda i nasmejana, pored mene. Zove se Margarita, sad to znam. Ja joj

nosim obruč i trudim se da rečima i pokretima privučem njenu pažnju, ali ne

uspevam nikako u tome. I dok se ja mučim da budem što neobičniji i

zanimljiviji u govoru i ponašanju, ona korača sovjim hrtovskim korakom

sasvim uza me, ali kao da me ne vidi i ne čuje. I što je najgore, ne čini to

svesno ni namerno, da bi me mučila, nego posve prirodno i nehotično, kao

da me zaista ne primećuje. Neka uroñena hladnoća bije od nje. Rña

gospodska!

Izgubi se par sa šetačima i devojčičom, a stane da se kreće pučina ispod

tvrñavskih bedema, da plove lañe po njoj. Ponekad čak pukne top, i probudi

me i uplaši, tako da osećam kako mi bije srce. Ali to me bar oslobodi sna o

tvrñavi, koji je težak i zamršen. U tom snu: čas ja nosim, kao glasnik, ono

važno pismo kroz mnoge opasnosti, teškoće i zasede, i nikako da ga predam

komandantu vrñave; čas sam opet ja sam komandant i primam to poverljivo

pismo i jako naprežem oči da ga pročitani pri slaboj svelosti vojničkog

fenjera, mučim se, ali nikako da odgonetam ispreturane reči i rečenice. Samo

znam da su vesti teške i ozbiljne, pune nejasnih pretnja i odgovornosti.

Svakako, najlepše je kad oživi trg sa cvećem. Boje su divne u svojoj

raznolikosti i svom skladu, pod južnim suncem i u svežoj senci, na

polivenim pločama kamenitog trga. I ja se samo pitam otkud mi sada, u snu,

dolaze pred oči, tako žive i lepe, kad takve nisu bile čak ni na slici u

panorami.

Smeju se glasno i živo prodavačice, njihove lepe, do lakata gole ruke

kreću se neprestano i skladno: biraju ruže, vezuju ih u kite, podsecaju drške

pri dnu, naplaćuju. Tako se od tezge do tezge prepliću njihovi pokreti i

vezuju se u živo, zlatno pletivo kroz koje presijavaju i blešte boje cveća i

vodenih kapljica na suncu. Meñu kupcima sam i ja. Nije to više zaneseni i

izgubljeni, bojažljivi i siromašni dečak iz panorame što, sklupčan na svojoj

okrugloj stolici, živi samo pogledom. Ne. To je bezbrižan i nasmejan mlad

čovek, lepo odeven, siguran i smeo u ponašanju. Uopšte, krećem se i

govorim kao odrastao čovek, kao junak iz poslednjeg romana koji sam

pročitao, onaj za koga je u romanu rečeno da je "ljubimac žena i sudbine".

Prodavačica me pita šta želim (svako slovo je belo i zlatno od njenog

osmejka!), a ja odgovaram slobodno i vedro, gledajući joj pravo u oči, da

lepšeg cveta od njenih usta nema i ne može biti. Ipak, uzimam nekoliko ruža

koje devojka, zajedno sa svojim najslañim osmejkom, vezuje u mali buket.

Dok njeni prsti vešto slažu i vezuju ruže, ona se jednako smeje belim

vlažnim zubima i gleda me svojim čistim očima, koje su vidici neba i mora

izvedrili i raširili. U živoj želji da ne prekinem posve i zavazda tu vezu, da

mi bar nešto ostane od nje (bar iluzija: da mi je nešto ostalo!), pitam je kako

se zove.

– Nina. Uvek vama na službi! – odgovara ona nasmejano i poslovno,

dok mi predaje kitu ruža.

Upravo hoću da joj kažem: "Do viñenja, Nina! Ostanite uvek tako

lepi!", ali tu, odjednom, osetih kako i u tom prizoru od samog sjaja i mirisa

nastupa taman i mučan trenutak.

Kad sam širokim, slobodnim pokretom, kome sam se i sam divio,

segnuo rukom u džep da bih izvadio mali zlatan novac i stostruko platio

vrednost rosnih ruža – naišao sam na prazninu. Pretrnuo sam. Znam da sam

krenuo sa džepom punim zlatnika, da sam malopre plaćao neke druge

kupovine, ali sada – nigde novca! Ni pare! Grčevito kopam prstima po svima

džepovima. Sa bolnim naporom nastojim da se setim gde sam mogao

ostaviti novac koji je još maločas bio tu, ali sećanje je nemoćno, kao uzeto, a

novca nema pa nema. Obraz mi gori od stida i ruke drhte od uzbuñenja,

mučim se i snebivam. A kad se od te muke i nelagodnosti probudim, vidim

da sam prste desne ruke zario duboko u pocepan ñački jorgan iz kog ispada

jevtin i star pamuk.

Takve i slične stvari dešavale su mi se u snu i, na žalost, ne samo u snu.

Novi, široki i bogati svet iz panorame pratio me je i danju, donosio radosti i

zadovoljstva, ali me dovodio i do nezgoda i razočaranja, do nesporazuma i

sukoba sa okolinom. Jedan takav nesporazum bio je već u samom početku.

Imao sam najboljeg i najbližeg druga. Bili smo nerazdvojni i voleli se

kako se samo dečaci u tim godinama vole. Taj moj drug, Lazar, bio je

snažan, otresit dečak. Čim sam video prvi program, ja sam, u svom

oduševljenju, zaželeo da tu radost podelim sa drugom. Nagovorio sam ga da

iduće nedelje odemo zajedno u panoramu.

Seli smo jedan pored drugog tako da su slike, u svom okretanju, nailazile prvo na mene pa onda na Lazara. Gledajući jednu sliku, ja sam, pored uživanja koje mi ona pruža, uživao i u pomisli da će tu sliku moj drug gledati za koji trenutak, a da sada gleda onu u kojoj sam ja malopre toliko uživao. Pitao sam se da li Lazar čuje, kao i ja, onaj tanki šum koji prati okretanje panorame. S vremena na vreme, okretao sam se nadesno ne bih li uhvatio Lazarev pogled, ali drug nije dizao glave.

Kad su se obredale sve slike i počele da ponovo nailaze one već viñene,

Lazar se digao i izišao, bez reči i znaka. Ja sam ga gledao začuñeno, ali sam

ostao na svom mestu i još jednom video ceo krug slika, iako sa smanjenim

zadovoljstvom. A kad sam se, najzad, i ja digao i izišao, zatekao sam druga

na ulici.

Prljav sneg i jugovina. Lazar je odmah izneo celo svoje mišljenje o panorami. On je nalazio da tu nema ničeg naročitog. Slike, kao i druge slike, slike gradova i mesta o kojima ništa ne znaš, gde nisi bio i nećeš nikad biti.

Šta vredi sve to i čemu služi? Ništa i ničem!

Poražen tim neočekivanim sudom, ja sam gledao svoga druga kao da ga

prvi put vidim. To što je on govorio bilo je u takvoj opreci sa onim što sam

ja osećao, mislio i verovao, dok sam gledao slike u panorami, i posle toga,

da nisam nalazio ni jedne reči da mu odgovorim. Video sam samo da mi

najbolji drug zatvara najlepši vidik i razara najbogatiju nadu. Izbegavao sam

njegov pogled i osećao fizički bol u grudima.

Tek malo docnije, u hodu, razvio se izmeñu nas razgovor, ali ni ta kratka i iskidana raspra nije mogla doneti sporazuma ni objašnjenja. Lazar je tvrdio da to "čučanje" u panorami ne vredi tih para koje se daju za ulaznicu. U meni se sve bunilo i protiv te ružne reči i protiv celog takvog gledanja, ali nisam rekao ništa, misleći samo o jednom: o razlici koja može da postoji izmeñu čoveka i čoveka, i onda kad su najbolji prijatelji. Ubijen tim neo-čekivanim otkrićem, ja sam samo mucao nešto o lepoti sveta... Gde? Kakva lepota? Kojeg sveta? – pitao je Lazar, kao da nismo bili u istoj panorami i gledali iste slike. Na ta pitanja ja nisam mogao da odgovorim. A drug je mirno i mrzovoljno zaključio: tih nekoliko naslikanih mrtvih prizora i predela, to nije ništa. Slika je slika, a svet je svet.

I sam pokoleban, zbunjen i slomljen, ja sam koračao mehanički, ne misleći ništa. Nisam znao ni kad sam se rastao sa Lazarom, ni kako sam našao svoju kuću, posle udarca koji mi je za to veče oduzeo i prijatelja i "svet" iz panorame.

Ali već iduće nedelje taj svet je vaskrsnuo u svoj svojoj moći i lepoti, a

i sa Lazarom sam našao svoj nekadašnji prijateljski ton. Ipak, o panorami

nismo više razgovarali. Samo bi se Lazar, koji nikad više nije otišao u

panoramu, ponekad našalio na njen račun preda mnom, ali sve je to bilo sada

ublaženo i podnošljivo. Ja nisam branio svoj svet sa slika, ali se nisam dao ni

odvojiti od njega.

Bilo je i drugih i drukčijih nesporazuma.

Sunčano proletnje popodne. Posle mnogih napora, moljakanja i poniženja, ja sam, najposle, našao novac za ulaznicu. Sav drhteći od uzbuñenja, otrčao sam i zatvorio se u zagušljivu panoramu, bez prozora i ventilacije. Više od jednog sata gledao sam program te nedelje: Cejlon. (Upravnik panorame, bolešljiv i brižan tih dana, nije ni obraćao pažnju na mene, a posetilaca je bilo vrlo malo.) Čudni budistički hramovi na bregovima, sa hiljadama ljudi svake vrste i uzrasta koji dolaze izdaleka, pešice, da se poklone nekoj svetinji. Beskrajna stepeništa od kiklopskog kamenja. Neobični muzički instrumenti sveštenika, dugačke drvene trube, tamburini i čineli. Tropske šume i vrtovi. Beli i rumeni cvetovi sa velikom

časkom u kojoj se naziru žuti mesnati prašnici. Neki dvorovi, beli u zelenilu,

a tako čipkasti i laki kao da i nisu grañeni trudom ljudskih ruku, nego nikli iz

zemlje ili spušteni s visina. Živo i bogato pristanište grada Kolomba, puno

brodova raznih nacija i kolonijalne robe svake vrste, dobar povod za razmišljanje o pothvatima trgovaca i moreplovaca, o ljudskom radu uopšte.

Sve je to prolazilo ispred mojih očiju, jednom, dvaput, pet puta. A kad

sam najposle izišao i stigao kući, dan se bližio kraju. Naša avlija je bila već u

senci, a svuda po brdima bilo je još sjaja koji me je neodoljivo privlačio.

Visoka ograda delila je našu avliju od susedske. Sused je Jevrejin, mali

trgovac, koji je počeo da stiče i već se sprema da napusti taj sirotinjski kraj.

U želji da vidim još malo od sunca, ispeo sam se na ogradu uz koju je

Jevrejin komšija naslagao veliku gomilu bukovih drva, u visini same ograde.

Sa tih naslaganih bukovih cepanica, kao sa neke terase, moglo se još jedno

vreme posmatrati sunce i sa njim nešto od cejlonske raskoši. A onda je zašlo

i ono, i predeo potamneo. Valjalo je spustiti se u svoje dvorište koje je bilo

još tamnije.

To penjanje na susedova drva ponovilo se i sutradan, a već prekosutra

je trgovčeva žena, brašnjavih ruku, stala na kućni prag i opomenula me da

siñem. Iznenañen i probuñen, ja sam nevezano i zbunjeno mucao nešto o

suncu, o želji da... još malo...; ali žena me nije ni čula ni slušala, nego je

poluglasno grdila. Kakav je to način: zavirivati u tuñe avlije? I kakvo je to

tobožnje sunce, kad njoj nestaju drva, glavnja po glavnja. I, bezobrazluk...

Nisam dobro čuo ni razumeo ni ja nju, nego sam se, ne sačekavši kraj,

sručio u svoju avliju.

Cejlon je izgoreo sav odjednom, kao praška baruta. A već sutradan,

majka me je sniženim, neveselim glasom opomenula da se ne penjem na

ogradu i ne zavirujem u tuñe avlije. (Znači: komšinica se žalila!) "Ti si

gimnazist, i nema smisla da radiš takve stvari, a ako sazna otac... ti znaš oca

kakav je!" – i još je tako džarala po žalosnom pepelu koji je ostao iza divnog

Cejlona, ali ja sam se, stegnutih zuba, sa vatrom stida u očima, okrenuo i izišao napolje.

Da, znam ja oca, na žalost, dobro i odavno! Znam i majku kod koje se

uvek moglo naći razumevanja i zaštite. Ali sada, evo i ona počinje da me

posmatra oštrije i sudi strože. Sve zbog panorame. Neki dan se žalila na

mene tetki iz Visokog, koja je bila došla na obdanicu. Ja sam i nehotice čuo

jedan deo toga razgovora. Ova panorama, kaže, kao da mu je pamet popila.

Neobično se ponaša kod kuće i u školi, slabije uči, a kad doñe ponedeljak,

on čuda čini dok ne stvori novac za ulaznicu. Tetka kaže nešto u moju

odbranu, tek reda radi. Mlad je, proći će to. Ali majka uzdiše i klima

glavom.

– Ne znam, sestro – ali me briga pojede. Sve se bojim da se ne isturi na

strica, onog Jakova što je propao kao niko njegov. Svi smo ga volili – pokoj

mu duši! – i ja sam ga toliko puta svjetovala i korila, ko roñenog brata, što

ide za kojekakvim budalama i raspikućama, a on meni kaže: "Nije to, snajka,

nisu oni krivi, nego je u mene ludo srce, pa to ti je!" I zaista, takav je bio: da

mu navrh Trebevića pokažeš šarenu lažu, on bi sve ostavio, i kuću i posao, i

bos i gologlav krenuo uzbrdo za njom. Tako je i svršio. Pa se bojim, bojim...

Žao mi je majke, ali kako da se objasnim s njom kad ona zna samo

jedno: da se plaši. A sa ocem nema razgovora.

U školi – slično. Hteo sam po svaku cenu da razgovaram sa drugovima

o Cejlonu, ali i to je bilo nelagodno, ispadalo smešno i dovodilo do novih

sukoba. Drugu u klupi, jednom bojažljivom Čehu, ja sam za vreme časa

šaputao o predelima dalekog nepoznatog ostrva, o hramovima, gustim

šumama, i zelenim dolinama sa malo modrog mora u dnu vidika. Profesor

me je opomenuo da "ne brbljam kao baba". Ustao sam i, oborenih očiju,

tupo i tvrdo procedio kroz stegnute zube da ja nisam baba i da ne dopuštam

da me tako naziva. Smatrao sam da to dugujem velikom i sjajnom ostrvu

Cejlonu, kome sam tih dana sav pripadao. Profesor je ostao pri svome i

dodao da će me, ako budem još i drzak, isterati iz razreda. A ja sam seo,

ponižen i smešan, ali kao čovek koji, zahvaljujući panorami, šeta po najlepšim i najdaljim krajevima sveta. Drug u klupi okrenuo je glavu od mene, u znak da me se odriče.

Očigledno da je panorama, koja mi je donosila časove velikih zadovoljstava, otvarala u meni vidike za koje nisam slutio da postoje i budila strasno i gordo divljenje veličini sveta, imala i svoje naličje. Zbog te strasti za svetom i životom sa slika, koja je potpuno ovladala mnome, ja sam postao dužnik prema stvarnom svetu i krivac u životu u kom sam živeo. Danju mi ta strast donosi sitne sudare i neprijatnosti u dodiru sa ljudima, noću razara san i odmor, jer dnevni doživljaji odreñuju prirodu i naših snova i naših nesanica. Tako se bar kaže. Jedno je sigurno: da malo spavam; a kad zaspim, uzbuñuju me ili muče prijatni ili teški snovi u vezi sa panoramom.

Kako da spavam kad preda mnom odjednom, pod dodirom nevidljivih

svirača, ožive svi oni instrumenti ispred budističkog hrama i stanu da ječe

dugačke drvene trube, da muklo biju doboši, i trešte čineli divlje i nečuveno.

Trgnem se i, u tami, uplašen, zveram po sobi u kojoj spavaju sa mnom i oba

mlaña brata. Gledam i osluškujem. Ništa. Tišina. Izdužen pojas mesečine na

podu. Srce mi bije naglo. Dobro je, ništa nije bilo, niko nije čuo, svi spavaju.

Ali onda me obuzme druga, nova vrsta straha: pretrnem od same pomisli na

takvu avetinjsku muziku koju niko drugi ne čuje, od koje se samo ja budim.

Dugo bdim, snalazeći se i gubeći naizmenice, jer ni sam ne znam tačno

šta mi se od tog svega dešava u snu, a šta u budnoj mašti. A kad ponovo

zaspim, desi se da me odmah zavedu nekud šumske staze na Cejlonu, sparne

i sumračne od gustog lišća svih vrsta i veličina. Oni rumeni i beli cvetovi

zakrčuju potpuno kamene stepenice, a ja sam bivam sve manji, sve žedniji.

U potrazi za pićem i vlagom, uvlačim se u njihove čaške kao pčela; tonem

strmoglavce, obnevideo od krvi što mi navire u glavu; gubim se ceo u

mirisnoj, otužnoj mekoti prašnika i latica, i sa užasom osećam da iz te slasti

nema povratka.

Ali ima, izgleda, izlaska; a izlazak nije dobar, jer vodi na neku golu,

studenu planinu. Na vrhu te planine, pod nekim nemilim nebom, na oštrom

vetru, stojim prikovan za jedno mesto. Svuda oko mene beskrajan vidik od

planina i otvorenih dolina sa rekama i naseljima. Sve nejasno, sumračno i

sleñeno. Strah me je od samoće; boli nepomičaost na koju sam osuñen.

Drhtim na vetru, povijam se. Iz oblačnog neba dopire nejasno do mene

tutnjava koju odmah, u sebi, prevodim. Govori neki strašan i svečan glas:

– Tvrdio si da voliš svet i nikad ti ga nije bilo dosta. Eto ti ga sad,

nagledaj ga se, i vidi šta si voleo!

Strašno je gledati svuda oko sebe mrko i hladno naličje sveta, slušati taj

glas neumitne osude, i osećati se kao čovek koji je potpuno u pravu, a

potpuno nemoćan protiv svemoći nepravde. Ali onaj glas s visina stao je,

začudo, odjednom da se spušta i menja i pretvara u ljudsko gunñanje, u neku

sipljivu, staračku džandrljivost.

– Eto, šta znači peti se na tuñe kamare drva. Sad vidiš? Iz takvih snova

budio sam se sa osećanjem silnog ogorčenja u sebi. Već tada, kao i docnije u

životu, ja sam se gnevno pitao: otkud nam dolaze ti podmukli udarci u

trenucima kad nam je najpotrebniji odmor i kad se najmanje možemo

braniti? I jednako drhteći od uzbuñenja, objašnjavao sam se sa nevidljivim,

nepostojećim sabesednikom. Kažu da su to naše dnevne zle misli i rñavi

postupci koji nam se svete i kažnjavaju nas noću u teškim snovima. Dobro,

recimo da je tako. Ali mene su takvi, i strašniji, snovi budili i kad mi je bilo

pet godina! Ko je dakle kriv za snove koji muče nevinu decu?

I u snu sam ispaštao svoju čudnu ljubav za panoramu. Ali sve su te

dnevne i noćne muke i nezgode bile muke i nezgode dečačkih godina, a to

znači: i teške su i mnogobrojne, i lako se podnose i ne traju dugo. Sat-dva

tvrdog spavanja ili zračak jutarnje svetlosti u stanju su da ih zbrišu sve, bez

traga. I već sutradan sva moja pažnja bila je upućena na drugu stranu. Moje

misli ispunjavala je radoznalost za nov program, a moje vreme odlazilo je na

trčkaranje i dovijanje kako da doñem do novca potrebnog za ulaznicu, do

kog se tako teško dolazi.

Dugo je tako "Panorama svijeta", sa svojim velikim svetlostima u dubokim senkama zauzimala dobar deo moga života i izgledala stvarna i trajna do neprolaznosti. A onda je, posle godinu dana otprilike, odjednom iščezla, kao priviñenje.

Jednog dana nestalo je velikog natpisa na ulazu. Vrata su bila širom

otvorena. Sva prostorija bila je osvetljena. Neki ljudi su rasklapali drvenu

zgradu panorame, dasku po dasku, kao najobičniju baraku. Svuda je bila

rasturena kudelja koja služi za pakovanje. Štrčale su električne žice. Onaj

mršavi Austrijanac i debela žena sa kase, ljudi koji su rukovali čudima i

predelima sveta, stajali su i hladnokrvno izdavali nareñenja.

Tog dana ja sam dugo i uzbuñeno šetao ispred panorame, bacajući

bojažljive poglede kroz otvorena vrata. Sav sam se tresao od neke hladne

drhtavice. Bio sam razočaran i uvreñen, osećao sam da su me prevarili i

pokrali. Nikad nisam mislio da bi mogla nestati ta panorama koja mi je

izgledala trajna i stalna kao i svet koji ona prikazuje. A sad: sanduci, hartije,

pakovanje, i ono što sam oduvek smatrao najtužnijim u ljudskom životu –

seoba. Panorama sveta (raznolikog i bogatog sveta!) seli se kao sirotinjska

porodica kojoj je gazda otkazao zbog neplaćanja kirije.

To je činjenica. Sa tom činjenicom ja sam od sada živeo, umesto sa

radostima i strepnjama koje mi je pružala panorama. Tražio sam bar

objašnjenje neko, a sve što sam mogao da saznam i shvatim svodilo se na

ovo: veliko preduzeće u Beču, koje raspolaže desetinama ovakvih panorama,

uvidelo je da.je panorama u Sarajevu nerentabilna i zbog toga je ukida i

prenosi u neki drugi grad u državi. To je ono što se zove – bankrot.

To je pitanje novca. Nije to prvi put da se preda mnom otvara saznanje

o strašnoj moći novca. U svemu što ljudi stvaraju i podižu kruži novac,

nevidljivo kao krvotok u telu, ali presudno za čoveka i sve što je čovekovo.

To daje ljudima i stvarima izgled i značenje, i svemu odreñuje vek i trajanje.

Jedne drži u životu i podiže da se granaju i cvatu, a druge napušta da se suše

i propadaju kao usahlo drvo. To je stvarnost, i u toj stvarnosti živimo svi mi,

sa svim onim što jesmo i što mislimo da smo.

Sve je to izgledalo neverovatno, grozno i neizdržljivo, ali ja sam sada

nalazio neko divlje uživanje da to ponavljam i da sam sebe nagonim da

verujem u to: da su i svet i slika sveta, i naša najveća zadovoljstva i najteža

stradanja, i naše misli i naši postupci – da je sve to vezano za neke daleke i

neshvatljive zakone kruženja novca. Sve.

Mučenje je bilo odsada proći ulicom u kojoj je nekada radila panorama.

Velika radnja ostala je jedno vreme zatvorena, a zatim je ponovo

otvorena, prebojena i doterana. Na njoj je osvanula firma: "Levi i drug –

Pomodna radnja muškog rublja", i otvoren veliki izlog sa elegantnim

muškim košuljama, čarapama i naramenicama. Kroz staklo toga izloga

nazirala se lepo ureñena unutrašnjost.

Gledajući lakirane tezge i rafove sa finom robom, ja sam se pitao da li

neće i to nestati jednog dana kao čudom, po istim zakonima po kojima je

nestala i panorama, zakonima koje je ne poznajem, ali ih naslućujem svuda

oko sebe. Ne može se više verovati u stalnost sveta.

Da, panorama! Izneverila je i otišla, i odnela u grubim sanducima svoja

sunca i mora i zemna bogatstva, da ih opet negde rasprostre pred nekim koji

će, poverovavši u njenu stvarnost i okrenuvši leña svom životu, provoditi

sate na njenim sedištima od crvenog pliša. Otišla, a mene ostavila razočarana

i sama, sa pitanjem koje se ne može rešiti a ne da se otkloniti. – Šta je svet,

stvarni svet sa živim ljudima i njihovim meñusobnim odnosima izraženim u

imanju i sili i vlasti, u novcu i računu, a šta slika sveta sa svojim bogatstvom, lepotom i radošću? – Objašnjenja ni odgovora nema. Godine prolaze; sa iskustvima i putovanjima pitanje dobiva stotine novih vidova, pa ipak ostaje bez rešenja.

Ali mladost nalazi snage i vremena za sve. Mladići u tim godinama ne

beže od pitanja; oni ih gomilaju sa strašću i mere snagu i oštre um na njima.

A činjenica da za većinu tih pitanja ne nalaze rešenja, ili ih nalaze više ali

protivrečnih, njih ne zbunjuje i ne plaši, jer mlad čovek ne vidi kraja ni

svojoj snazi ni svom vremenu.

Pa je i to prošlo, i nastupile zrele godine u kojima čoveku izgleda da

život stoji negde izmeñu rasta i opadanja. Već odavno je u svetu gotovo

nestalo takvih panorama; potiskivale su ih druge savremenije zabave i

razonode. Odavno sam ja saznao celu istinu o panorami svojih dečačkih

godina. Već tada su ovakve panorame bile zastarele, i propadale u većim

gradovima. Učinjena je proba sa Sarajevom kao zaostalim i zabačenim

mestom u kom, možda, ima još naivnih gledalaca, ali i taj pokušaj je propao.

Sve to nije moglo da utiče na mene. Kad već gotovo nigde u svetu nije

bilo takvih zabava, mala starinska panorama radila je u jednom čoveku. Ja

sam svoju panoramu sveta nosio u sebi. U razno doba dana i noći, na raznim

mestima, dešavalo mi se da se odjednom nañem na niskom sedištu bez

naslona, a preda mnom bi stale sporo da promiču slike sveta u neiscrpnoj

raznolikosti i beskrajnim nizovima. U buci krupnih ili beznačajnih životnih

dogañaja, kojih je bilo mnogo, kao i u tišinama mojih samoća, kojih je bilo

suviše, s vremena na vreme javilo bi se ono staro, tanko zujanje

jednostavnog mehanizma koji te slike okreće.

Tu su i dalje živeli predeli i likovi iz one male sarajevske panorame u

kojoj sam prvi put osetio neugasivu ljubav za široki svet.

Prolazilo je vreme: mladost, zrelo doba, i nailazile prve godine starosti.

Student tehnike, inženjer, stručnjak za ispitivanje materijala, ja sam živeo sa

ljudima, kao i oni, nekad malo bolje nekad mnogo gore. Uporedo je živeo,

rastao i dozrevao svet iz panorame. Zaborav koji je brisao tolika živa lica i

predele, tolike stvarne sreće i potrese, nije imao vlasti nad tim svetom. Njegova godišnja doba su dolazila i odlazila, njegovi ljudi živeli i starili. Panorama ih je pratila uvek i svuda u njihovom kretanju po svetu i u svim promenama njihovog života.

Rasla su drveta u lepom parku u Rio de Žaneiru, a uporedo sa njima i

devojčica Margarita; svako po svojim zakonima. Odavno ona ne trči za

obručem, njene noge, visoke kao u gazele, prekrila je suknja do ispod

kolena. Stasala je, puna snage koja sa svakim danom raste, i radosti koja još

nema imena, i nemirnih pitanja: šta da se radi sa tom snagom i tom radošću.

Sve se to zna iz njenog dnevnika koji je vodila do svoje četrnaeste

godine, sve do onog dana kad je prvi put dnevnik ostao bez ijedne reči, a

umesto toga devojka je istim perom napisala roñacima telegram, svima isti:

"Danas tata umro. Margarita."

Tu zapinje njen dnevnik i lomi se njen život. Za nekoliko meseci. A zatim se nastavlja i život i dnevnik.

Majka nije više ona visoka i snažna žena iz parka. Sve donedavno je bila i ostala takva, bez vidnih poremećaja i promena. Sada, posle muževljeve smrti, njena zdrava lepota se rušila sa svakim danom, primetno. Žena je venula i opadala kao da tone u zemlju. Ona nije umela više da okrene lice od te jedne smrti koju je videla izbliza, i bila i sama osuñena na smrt. To se videlo po svemu, a naročito po njenim očima, izgubljena i odjednom malko razroka pogleda. Te oči su kružile po predmetima i ljudima, ali je bilo jasno da ne vide ono što gledaju, nego su uprte u nešto što se živom čoveku ne otkriva a što je postalo njihov jedini vidik, zauvek.

To je bio izuzetan i potresan slučaj žene u kojoj udovička tuga ne zaceli

i ne proñe s vremenom, kao što obično biva, nego se ustali i pokida sva

najfinija tkiva njene iznutrice. Takva žena se ugasi u suzama.

Udovica je živela godinu i osam meseci posle muža. Za to vreme nju je

samo jedan interes vezivao za život; to je bila briga kako da uda i zbrine

ćerku jedinicu. Da je uda i obezbedi od nezgoda i udaraca koji u ovom gradu

očekuju lepu, mladu devojku bez imetka, bez iskustva, bez roditelja i jačih

rodbinskih veza. Margarita se odupirala. U Parizu je živeo i studirao njen

drug iz detinjstva, Alfredo, svega dve-tri godine stariji od nje. Uvek je

verovala da će se, kad vreme za udaju doñe, udati za njega. Dopisivali su se.

Ali on nije nameravao, nije mogao, sada da se vrati. A ovde se našla devojci

izvanredno dobra prilika. Majka je navaljivala, tvrdeći da onaj u Parizu ne

studira nego kapom vetar goni (takav je!), i da s te strane ne treba ništa

očekivati. Potresena silnom žalošću za ocem, zbunjena pogrebnom atmosfe￾rom u kući, devojka je strepela od pomisli da bi mogla ostati sama. Pisma s

one strane okeana nisu davala dovoljno nade ni podrške. Tako je, najposle,

popustila, i pristala.

Čim je svršeno venčanje, majka se brzo i lako rastala sa životom, sa kojim su je vezivale samo slabe i retke niti.

Margarita se udala za krupnog, rumenog i veselog momka, člana firme "Braća Soares", koja je imala nekoliko velikih robnih kuća u glavnom gradu i po zemlji. To je mnogobrojna i bogata porodica, čitava dinastija, od osmoro braće i tri sestre. Sve je to poudavano i poženjeno, i svi imaju mnogo dece. Svi su krupni, grlati i preduzimljivi, i svi liče jedno na drugo po naravi i po izgledu. Meñu njima se izgubila Margarita kao u vašarskoj vrevi.

Devojački dnevnik nije nastavljen. Panorama teško dopire svojom svetlošću u porodični život ljudi kao što su Saoresi. Tek posle nepunu godinu dana ja sam ugledao "devojčicu iz parka", na samom ulazu u taj isti park, jednog dana kad je panorama (u meni) stala opet da se okreće, i po svojoj ćudi donela glavni grad Brazilije. Pored ogromne, pretenciozne kapije od livenog gvozda, Margarita je izgledala sitna, smanjena. Bilo je sunačno podne, a ona je ipak uvijala oko sebe retko i skupoceno krzno.

Oboje smo se obradovali tome viñenju, ali naš razgovor je, možda

upravo zbog toga, bio kratak i običan. Rekla je da je tek pre dva dana

napustila kliniku čuvenog profesora. (Izgovorila je ime jednog ginekologa).

Sad se sprema da ide na odmor i oporavak. Kada? Gde? To zavisi od

Augustina i njegovih poslova. (Augustino je muž. Ona je to ime izgovorila

nekoliko puta, svaki put sa čudnim zastajanjem pre prvog i iza poslednjeg

sloga, kao što ñaci izgovaraju istorijska imena na ispitu.)

Bila je bleda, to se videlo i ispod pudera i ruža. Slab osmejak pokazivao

je beskrvno meso oko savršenih zuba. "Eto šta biva od lepe dece iz parka,

eto" – mislio sam ja, a grlo mi se sušilo i stezalo. Margarita je i dalje

govorila mirno i stvarno, do bola stvarno. U njenom govoru, koji je zaista

ličio na dobro naučenu lekciju, ponavljala se reč "Augustino", ograñena

stankom i tišinom. Pričala je o svom bolovanju i oporavku, ali nekako s

visoka i sasvim uopšteno, kao što se priča deci koja ne mogu sve da

razumeju i ne treba sve da znaju.

Izmenjali smo blede osmehe i brza rukovanja pri rastanku; tako brza da

njene ruke nisam mogao posle da se setim, ma koliko naprezao sećanje. Zato

se sećam da sam u njenom glasu naslutio prizvuk nehotične gorčine i

sagledao nov, tvrd blesak u njenim očima. Po nju su došla kola pred veliku

kapiju parka i ona se brzo oprostila, napuštajući me kao što bi sve na svetu

napustila da se vrati svojoj kući i svome mužu. Ja sam otišao dalje, pešice,

želeći zdravlje celom svetu da bi u njemu tako i Margarita bila zdrava.

Prolazile su opet godine. Dnevnik je nastavljen. Iz njega se vidi da se

Margarita, posle onog pobačaja u prvoj godini braka, oporavila, ojačala i

razvedrila. Zatim je za dve godine rodila dvoje dece, sina i ćerku. Zdrava i

lepa deca. brzo su rasla.

Kada se navršilo pet godina braka, mladi par je krenuo da poseti Pariz,

a zatim Rim. To je bio manje-više ustaljen običaj u porodici da se posle pet

godina braka u kom ima zdrave dece, ta veza smatra uspelom i utvrñenom; a

kao nagrada supružnicima dolazilo je tradicionalno putovanje u Pariz i Rim.

Tako su u svoje vreme putovala sva starija braća, pa je tako i sada

zaključeno u velikom porodičnom veću Soaresa da putuje Augustino.

Krenuli su na četvoromesečni put i to, kao mnoge južnoameričke

imućne porodice, sa decom i poslugom.

U Parizu su odseli u velikom hotelu u Avenue Matignon i živeli kao i

svi njihovi zemljaci kad doñu u Pariz. Jednog dana Margarita je izišla sama

na Ghamps Elvsees da kupi neke sitnice. Slučaj je hteo da je već na prvom

koraku srela Alfreda.

Bez iznenañenja i usklika, ali i bez oklevanja i kolebanja, prišli su jedno drugom kao da su se juče dogovorili da se ovde nañu, i seli su na stolice od pletene slame pred jednom velikom kafanom, prirodno i mirno kao da su stigli kući. I gledali su se prirodno i mirno. Hteli su da tako i razgovaraju, ali razgovor nije mogao da se razvije. Plane, pa se ugasi; poteče, pa stane. Njihove misli, koje nisu mogle biti izrečene, sprečavale su ih da kažu ono što ne misle, i sve se svodilo na beznačajne i prazne reči.

– Gle, molim te, ko bi rekao...

– Eto, tako...

– Tako.

Misleći svako svoju misao, oni nisu ni čuli jedno drugo. On je mislio:

"Gle, kukovi, prsa! Malo rumenila na licu, koje je nekad bilo tako bledo, i

još više na grudima, odmah ispod grla. To su godine bračnog života, i

poroñaji. Ali najveća promena je u govoru. Kao da je neki veo skinut sa

njenog glasa, sa svake izgovorene reči. Sve je otkriveno i dešifrovano, svaka

reč znači samo ono što bi značila u ustima svakog mog zemljaka. To jest, ne

znači mnogo. Eto šta biva od lepih, tajanstvenih devojaka!" A ona je mislila:

"Bože, zar i ovo može da bude? Isti je i izmenjen je; i to izmenjen u osnovu,

potpuno i zauvek. Za ovih sedam-osam godina on se sav izoštrio i profinio,

kao kuhinjski nož što se istanji od duge upotrebe. Kao da su nekom

naročitom operacijom izvukli iz njega sve veselje i svu dobrotu njegove

mladosti. Taj čvrsti, suvi stisak ruke i taj pogled, živ i smeo, pokazuju da je

ovo čovek koji nema iluzija, ali ni milosrña ni prema sebi ni prema drugima.

Čovek koji nije hteo da se vrati u svoju zemlju, kada je trebalo, i koji se

nikad neće ni vratiti u nju."

Razgovor koji je tekao uporedo sa tim mislima bio je mučan za oboje.

Čovek je postajao krt i pomalo ciničan. Nikad u životu nije dospeo u ovakav

položaj: da ne ume da nañe pravu reč. Zbog toga je sada kivan na sve i na

samog sebe, iako čini sve što može da se to ne primeti. A žena je, praveći se

da ne primećuje ništa, govorila o svom mužu i svojoj porodici, izgovarajući

često muževljevo ime i uvek nekako izdvojeno, sa stankom ispred prvog i

iza poslednjeg sloga.

Kraj toga razgovora značio je osloboñenje za oboje, i stoga je bio nešto

življi i radosniji. Uveravali su jedno drugo da svakako treba još da se vide.

On će se javiti telefonom. I... Augustino... će se radovati. Svakako, svakako!

A oboje je osećalo da to znači: nikad i nikako.

Život bi bio lakši i lepši kad bi bilo manje izlišnih susreta, ali kad se

već ne mogu izbeći, treba ih koliko je mogućno skratiti, nastojati da se ne

ponove i – što pre zaboraviti.

Kratkim opisom toga boravka u Parizu i povratka u Rio završavao se,

valjda zauvek, Margaritin dnevnik. Na četrdeset osmoj strani dnevnika, u

kome je ostalo još dve trećine neispisanih stranica, žena je još zapisala svoje

čuñenje kako deca brzo rastu i sazrevaju. Njena ćerka, tanka, mudra i

slabunjava devojčica, tek što je pošla u treći razred osnovne škole, izjavila je

svečano da je počela da vodi svoj dnevnik, jer to čine sva izuzetna ljudska

stvorenja.

To je bilo poslednje što je zapisano u Margaritin dnevnik. Posle toga

oko nje se potpuno i zauvek zatvorio krug Soaresa, u koji ljudski pogled sa

strane nije dopirao i pred kojim se nemoćno, zaustavljalo i oko moje

panorame.

Ali zato su druge slike iz panorame mojih dečačkih godina ostale i dalje

žive i javljale se s vremena na vreme, probijajući se kroz sve promene,

putovanja i vidike mog sopstvenog života.

Dešavalo mi se da, sedeći u pozorištu i gledajući neki komad bez značaja, odjednom osetim kako se fotelja poda mnom pretvara u nisku stolicu bez naslona, a ispred mene niče drvena panorama sa svoja dva oka. U mom sluhu, umesto glasova sa pozornice, javi se, negde u dnu, fina škripa sa kojom se okreće vasioni svet u panorami. I pred mojim očima iskrsne neki isečak već zaboravljenog života dalekih zemalja, koje sam gledao na slici u detinjstvu.

Tako mi se posle mnogo vremena, vremena koje znači naš život, ponovo ukazao onaj cvetni trg iz Rio de Žaneira.

Jako sunce. Svežina vode na kamenim pločama. Miris cveća. Ljudski

žagor u kom glasovi žena nadvisuju muške kao cvrkutanje i kliktanje ptica.

Vidim da tolike godine nisu ništa izmenile na ovom trgu; samo se ljudi

menjaju i smenjuju, i tako održavaju njegovu neprolaznost.

Za nekadašnjom tezgom lepe Nine sad je druga devojka, plava, puna i

krotka. Njena ćerka. (Zar je toliko godina prošlo?) Zamenjuje majku i sa

istim pokretima i rečima prodaje cveće, koje takoñe izgleda isto kao i ono

nekadašnje, sveže i bleštavo od rosnih kapljica.

Pa je i ta nenadno oživela slika nestala pod redovnim tokom dana i

života koji zovemo pravim. Izgledalo je da je potonula nepovratno u

zaborav. Ali već posle nekoliko godina opet je neumorno okretanje

panorame, neznatnim povodom i bez ikakve veze sa onim što se tada

dešavalo u meni i oko mene, donelo sliku trga sa cvećem, a sa njom i jedno

iznenañenje.

Kraj tezge vedra i nasmejana starica, posve seda, glatko pričešljane

kose od koje odudaraju crne žive oči u rumenom licu. Kraj nje lepa

devojčica od sedam ili osam godina. Nina i njena unuka.

Razgovaram sa Ninom. Kažem kako je dobro pamtim za ovom istom

tezgom u "našoj" mladosti. Ona se smeje sa nekim prirodnim i lepim

snebivanjem. Pitam je kako ide posao, kako je služi zdravlje, šta je sa

njenom plavom ćerkom. Priča mi živo i prirodno. Ona i muž su dobro. On je

baštovan, i još radi. Za njih je lako. Sa starima je uvek sve dobro i lako.

Teškoće su kod mladosti. Imaju tri sina i tu jednu ćerku. Dobra deca, ali, šta

ćete, deca imaju svoje sudbine. Sinovi se razišli, svi su nekako otišli daleko.

Jedan je čak u vojsci, i to se dobrovoljno angažovao na više godina. Ćerka

jedinica je jedno vreme radila ovde na trgu i bila dobra zamena majci, a onda

se udala. Muž joj je vredan zanatlija i lepo zarañuje, ali ludo ljubomoran.

Imaju već troje dece. Ova je najstarija. (Pokazuje na devojčicu i nastavlja

priču o ćerci.) To im, eto, muti inače skladan brak. Zbog toga i ona u ovim

godinama mora da stoji za tezgom, jer zet neće da čuje da njegova žena bar

ponekad iziñe na trg i da je zameni. To je prava bolest. Čudo je kako ljudi

sami sebi kvare život, gospodine! Sve to kazuje Nina bez gorčine, a iz

njenog govora izlazi da je život lep i dobar, da utoliko više treba žaliti

ovakve izuzetne slučajeve, da sve zajedno treba snositi i popravljati kako se

najbolje može. – Dok to govori, njene su oči nasmejane i krotke; ono

nekadašnje prostranstvo mora i daljina odselilo se nekud iz njih. Prilazi joj

unuka, a ona je miluje po kosi. "Posluži, dušo, gospodina!" Mala se propinje

na prste i, oborena pogleda, još nevešto ali sa Iljupkošću vadi ruže. Tako u

prirodi sve što je mlado i nezrelo sa dirljivim uporstvom oponaša sve što je

jače i starije.

– Kako se zoveš? – upitao sam devojčiču.

– Nina. Nina, vama na službi!

– Ona je prvo dete i dali su joj bakino ime – upada starica veselo.

A zatim dodaje tiše:

– I nalik je na mene!

Kad mi je predala ruže, devojčica je podigla pogled i ja sam ugledao

njene oči, i to odjednom, kao da ih je dotle krila; bile su mrke, široko

srezane, mlade i čedne, ali već sa slabim nagoveštajem dalekih vidika i

morske pučine.

Segnuo sam rukom u džep, našao novac – ovog puta odmah! – i predao

ga devojčiči.

– Zbogom, Nina! – rekao sam veselo, i već zaustio da joj kažem da

bude i ostane lepa, ali onda sam samo muklo ponovio: "Zbogom, Nina!",

obuhvatajući tim rečima i baku i unuku.

I druge slike iz panorame moga detinjstva iskrsavale su i iskrsavaju i

danas preda mnom, manje ili više jasno, reñe ili češće, a uvek neočekivano, i

lebde koji trenutak pred mojim očima, ali onaj nemerljivi trenutak iz snova,

a zatim iščezavaju, ostavljajući dugo sećanje i dubok trag istinskih

doživljaja. To su ponekad živi ljudi, a ponekad predeli ili stvari.

Živa sećanja i teške misli javljale su se u meni kad bi se pojavila slika

one stare tvrñave na morskoj obali, isluženog bastiona i odbrambenog topa

na njoj. S godinama, on je sav pozeleno i tom mimikrijom se posve

izjednačio sa sivim kamenom i travom svoga ležišta. Sad izgleda kao

ogroman tropski gušter koji se pritajio.

Eto, sa tim starinskim topom ja ponekad vodim duge razgovore koji su

otpočeli davno, u sarajevskoj panorami. Samo to nisu više oni dečački

razgovori o sanjanim pustolovinama – i dramama koje bi mogle biti. Kao

starom poznaniku, ja mu pričam sve ono što sam, u ratu i u miru, kao

inženjer i stručnjak, video i osetio i shvatio u dodiru sa topovima našeg

vremena i sa onima koji ih izrañuju, usavršavaju i daju ljudima da ih

upotrebe protiv ljudi. A sa njim se može o tom razgovarati kao sa živim

bićem. Valjda stoga što, ovako star i napušten, u stvari i nije više top, a ipak,

po još svežem sećanju, pamti i zna mnogo štošta o topovima i njihovim

nedelima.

Ni oni hramovi na Cejlonu nisu potpuno potonuli u zaboravu. Dešava

se i sada da me iz sna trgnu isti oni zvuči drvenih duvačkih instrumenata i

malih doboša, koji prate molitveno mrmljanje, isprekidano uzdasima, i

zaglušuju ljudsku misao u zametku. I masa pobožnih poklonika što gamiže

uz kameno stepenište, koje obećava raj, izgleda da je ista ona, iako je od

onda jedan naraštaj smenio drugi. Ta reka ljudi koji se nekom mole, čas je

jača čas tanja, ali ne mogu da joj sagledam kraja, kao ni stepeništu koje mom

kratkom vidu izgleda kao beskonačna traka.

Razbuñen tom vrevom i piskom i tom neutešnom slikom, polagano

sabirem misli i u noćnoj tišini gradim sebi drugu, dostojniju sliku sveta i

ljudskog puta u njemu.

A dešava se da iskrsnu i druge, vedrije i utešnije slike kojima me moja

panorama daruje i ohrabruje.

Vozim se umerenom brzinom kroz ozelenelu aleju pravih i visokih topola, usred Srema. Proletnji vetar nosi njihove belepa huljice kao lak i topao sneg, zasipa ceo kraj i stakla na našim kolima. Sve oko nas postaje lako i nestvarno, osloboñeno za trenutak nužde da večito bude i ostane ono što je. Tada se odjednom prosu ispred mene Lisabon, grad na ušću velike reke u beskonačni okean, onakav kakvog sam ga video nekad u panorami moga detinjskog sveta: sa nečim bujnim, luckastim i ponesenim u arhitekturi palata i crkava, ali sa nečim ljudskim i plemenitim u grañi i rasporedu svojih živih i dostojanstvenih naselja.

Kamenitom obalom starog pristaništa, pod proletnjim suncem, idu u

grupama ribarske žene i devojke, lako odevene i preplanule, sa širokim

plitkim korpama na glavi kao egzotičnim šeširima. Nose ulov ribe koju su

njihovi očevi, braća i muževi dovezli u crnim barkama. One su u većini

mlade i vitke, a teret na glavi, koji svaka od njih pravilno rasporeñuje na sve

delove svoga tela, nameće im tako pravo i dostojanstveno držanje, da izgledaju kao ciprese i topole u hodu. Oko njih zvučni talasi njihovog smeha i razgovora. Neke su bose, a neke nose plitku drvenu obuću, vrstu nanula koje u živom ritmu njihovog hoda biju o kamene ploče i odjekuju kao vesele kastanjete. Neke su malko izdvojene iz grupe, gledaju pravo preda se, kao da im to pomaže da održe ravnotežu izmeñu svoga tela, hoda i tereta na glavi, i pevaju tiho, svaka za sebe.

Sav život ljudski, čini mi se, stupa sa njima, život sa svojim ploñenjem,

rastom i starenjem, lovom, hranom i ljubavlju. Zato i ja ukorak stupam

uporedo sa njima. Sve mi se čini da se podmiguju i smeju malo i na moj

račun; isto osećanje imao sam, sećam se, nekad kao dečak u panorami i, isto

kao onda, malo mi je krivo i nezgodno, ali ja ih ipak ne napuštam, jer mi je

lakše podnositi njihov vedri podsmeh nego se odvojiti od njih.

Takvi prizori traju dugo. Traju dugo u meni, ali samo magnovenje jedno u drvoredu kroz koji se vozimo. Tek što sam to pomislio, a već, evo, bledi i nestaje povorka ribarskih žena; ne zasipaju me više one svojim mekim sjajnim smehom, nego opet aleja svojim belim pahuljicama. Jedna za drugom, topole strelovitom brzinom zbacuju lik lisabonskih ribarki, i postaju opet ono što su – zatalasana lisnata drveta na proletnjem suncu. Poneka od topola još je ribarka; poneka je to samo još do struka, a odatle naviše već je bujna krošnja, oko koje još trepti poslednji zvuk ribarske pesme na stranom jeziku. Ali već idućeg trena sve su topole preobražene i vraćene u svoj lik. Nigde više Lisabona ni njegovih žena. Oko mene je samo zeleni drvored topola, koje obilno rasipaju svoje pahuljasto, lakokrilo seme, i predaju ga vetru i slučaju.

Tako se munjevito javljaju i munjevito nestaju ovakve slike sveta iz

moje panorame. Ali javiće se možda opet, ili ove ili neke druge. Ništa tu ne

treba pouzdano očekivati, a svemu se može nadati. Takva je ta ljubav koja je

u meni planula nekad, dok sam u onoj zatvorenoj i poluosvetljenoj prostoriji

gledao slike gradova i predela, a nikad se više nije gasila ni smanjivala, nego

je sa mnom zajedno rasla, sazrevala, ne gubeći s godinama snagu ni sjaj.

Bila je skupa i teška ta strast, ali ja sam je plaćao radosno i neštedimice, ne

više niklenim groševima, nego najboljim delom sebe. Pa ipak, ja sam njen

dužnik, i ostaću to doveka, jer slike sveta koje sam video ili naslutio ne

mogu biti nikad dovoljno plaćene. One me nose i podižu, i vezuju za život, i

dokazuju mi uvek ponovo da lutajući godinama svetom nisam uludo snagu

gubio.