Била је дванаеста година како сам радила ово и само ово – слушала сам људе који су постали моји ученици, а у извесном смислу и наставници, и чинила сам оно што се у њиховом присуству осећала као добро. Одавно ми је било јасно да сваки човjек звучи као музички инструмент, и ја сам се усклађивала да направим са њима дует.
Иако то нису били часови музике, то су били часови енглеског, италијанског, српског, црногорског или руског језика, али је сличност језика с музиком била очигледна. Заиста, сваки језик имао је своју мелодију и ритмику. Енглески је подсећао на тркачку коња: „лево-десно, лево-десно“. А српски је ишао на „један-два-три, један-два-три“. Из тога се откривао начин описивања и гледања на свет кроз те језике.
Али ова осмогодишња девојчица ми је помогла да откријем саму суштину језика док сам јој држала часове руског. Учила је да чита на руском. Живела је не у Русији, иако је била Рускиња, и родитељи су сматрали да треба да научи да чита на руском. Било јој је тешко да запамти слова и како они звуче у речима. Наравно, јер је морала да памти одједном четири алфабета: латиницу енглеског, латиницу српског, ћирилицу српског и ћирилицу руског. Причала сам јој о словима и слоговима, речима и њиховим деловима, о томе како се речи спајају у реченице. Читале смо бајку, добро свима познату. Скоро ју је знала напамет, па јој није било тешко да разуме или се сети како реч звучи.
Ипак, било јој је тешко. Брзо се умарала и почињала да се ослања на мене уместо да сама чита. Пратећи своју технологију, флексибилно сам маневрисала, играјући се гласом и интонацијом, да јој олакшам да обрати пажњу и запамти. Памћење следи пажњу, а пажња следи интерес. А изазивање интереса било је мој задатак.
И ту се догодило то откриће. Пожелела сам да јој певам слова. Не да говорим, већ да певам. Певала сам свако слово у речи редом, а затим сам певала целу реч као складну и углађену комбинацију тих слова. И током тог певања одједном сам схватила да свако слово има тоналитет. Слова су НОТЕ! То разумевање, које је произашло из искуства, било је тако јасно, једноставно и неочекивано. Чудила сам се зашто то раније нисам приметила, јер је тако очигледно - слова, тачније њихово звучање, имају тоналитет! И не само то. Слова личе на свој облик, формиран устима.
На пример, када певате „п“, избацујете напред и подижете горње кљове, које дају облик уста сличан „п“. А затим, када певате „р“, извлачите доњу вилицу надоле, као репић слова „р“, остављајући горњи део уста заокруженим, то јест, у облику слова „р“. За „о“ нема шта да се каже, ионако је јасно. Али певајући „в“, са изненађењем сам схватила да горњим зубима гризем доњу усну, истовремено савијајући горњу усну, правећи два заобљења и прекид зубима између њих. Слово „м“ изгледало је као покрет горње усне према доњој до крајњег ограничења, при чему је горња усна била напета, формирајући „двокрилну птицу“. Изговарајући слово „ч“, уста се отварају, а горња усна се савија нагоре, како изгледа и само „ч“. Певање „л“ давало је облик уста у виду оштрог троугла између језика, непца и горње усне.
Објашњавајући и показујући девојчици како се изговара „е“, открила сам да уста управо добијају заокружен положај са језиком избаченим у средини. А „с“ оставља уста само заокруженим са отвореним уснама, како изгледа и само „с“. При певању „н“ било је неопходно јасно избацити језик у средини уста, стварајући попречну линију, каква је и у слову „н“. Певање „и“ изгледало је као повлачење горње усне нагоре да би се добио оштар угао између усана. А „ы“ само по себи давало је заокруживање доње усне, истовремено претварајући је у чврст зид. „К“ је означавало сложен покрет доње и горње вилице и језика између њих, баш као и „к“. „Х“ је заиста давало дијагонални покрет усана и вилица. „Ф“ је означавало надувавање образа. „У“ је изгледало као извлачење доње вилице надоле, као да имитира реп слова „у“. За „а“ нема шта да се каже, било је слично заокруженом троуглу у устима.
И тада сам схватила: „Па, наравно! Када човек није имао никакве алате, или када није имао времена да тражи алате, како би написао упозорење целом селу да се из шуме појавио вук, шта ће човек урадити?... Он ће показати устима, као инструментом покрета, који ће асоцијативно подсећати на осећаје изазване оним што је видео!“ На пример, вук је онај који завија, дајући певање „в“, а затим сложен покрет на звуку „к“, дајући до знања да је близу и да долази. Звук сваког слова имао је тоналитет и трајање, одговарајући осећају који је човек желео да изрази. И испоставља се да је свако слово мали идеограм, иза којег стоји позната ситуација.
Понављане слике ситуација могу се једнако преносити и читати. Ако је стражар на крају села видео вука, он би направио те звуке, и остали становници села би разумели о чему их упозорава, јер је то био питање живота и смрти. Како другачије?
Посматрајмо слова као ноте. „Р“ звучи више, звонко, мажорно, од „п“. Запевајте „п“, „р“, „о“, и видећете да је то као „до“, „ре“, „ми“ мажор. И сваку реч можете отпевати као акорд, који ће изражавати управо расположење које та реч треба да створи по смислу! Запевајте свако слово посебно, као ноту, на пример „в-о-л-к“. Видећете да ће „к“ бити највиши звук „кие“. Тако и треба да звучи реч ако желите да упозорите на опасност од тог животиње.
Дакле, језик је нота, сложена у певање звукова, који изражавају осећања и подржани одговарајућим покретом уста. Уста су једини прави инструмент људи, јер су они говорећа бића. Покрет уста давао је знак, који је лако и често могао да се посматра, „читајући“ са усана и језика сигнале о опасности и радости у свим њиховим нијансама. Често виђене покрете уста било је лако нацртати, да би се оставила порука некоме ко није био присутан када је информација пренета гласом.
Ништа друго човек не ради тако добро и много, као што говори. Зашто тражити изворе језика у нечему што није људско? На крају крајева, то је оно што човек ради сам и током целог живота. Нацртајте покрете уста, како их видите изнутра, из ваше перспективе као говорника, и видећете та иста слова која покушавате да научите као дете, а касније и слова других језика. Разлика у облицима слова савршено се поклапа са разликом у осећајима које производе звуци када изговарате та слова. Певање је можда најпрва и најстарија друштвена активност људи.
Comments