U leto 2014, bio sam u Iračkom Kurdistanu sa malom ekipom arheologa, završavali smo sezonu iskopavanja na terenu blizu pograničnog grada Halabdže. Naš projekat je istraživao nešto što me je zbunjivalo i intrigiralo još otkad sam počeo da izučavam arheologiju.
Naučeni smo da verujemo da je pre više hiljada godina kada su naši preci tek izumeli zemljoradnju u tom delu sveta, to pokrenulo lanac posledica koje će oblikovati naš savremeni svet u određenom smeru, u određenom pravcu. Obrađujući pšenicu, naši preci su navodno razvili novu privrženost zemlji na kojoj su živeli. Izumljeno je privatno vlasništvo. A s tim i potreba da se ono brani. Sa novim prilikama za neke ljude da gomilaju viškove stigli su novi zahtevi za radnom snagom, vezujući većinu ljudi za teški režim brige o njihovim usevima, dok je privilegovana nekolicina dobila slobodu i dokolicu da se bavi drugim stvarima. Da razmišlja, eksperimentiše, da stvara temelje onoga što nazivamo civilizacijom.
Prema ovoj poznatoj priči, usledio je populacijski procvat, sela su prerasla u gradove, gradovi su postali velegradovi, a s usponom velegradova, naša vrsta je fiksirana na poznatoj trajektoriji razvoja gde su uzlazna populacijska kriva i tehnološke promene ujedinjeni sa tipom užasnih nejednakosti koje vidimo oko nas trenutno.
Samo što, kao što vam bilo ko može reći ko je pogledao dokaze sa Bliskog istoka, skoro da ništa od ovoga što sam govorio nije zapravo istina. A posledice koje nagoveštavam su prilično temeljne. Zapravo, ono što se desilo nakon izuma zemljoradnje pre oko 10 000 godina je dug period od još dodatnih oko 4 000 godina u kome su sela većim delom ostajala sela. I zapravo ima veoma malo dokaza o pojavi rigidnih društvenih klasa, što ne znači da se ništa nije dešavalo.
Tokom tih 4 000 godina, tehnološke promene su zapravo išle u korak. Bez kraljeva, bez birokratije, bez profesionalne vojske, ove rane zemljoradničke populacije su negovale razvoj matematičkog znanja, napredne metalurgije. Naučili su da uzgajaju masline, grožđe i urminu palmu. Izumeli su kvasni hleb, pivo i razvili su tekstilnu tehnologiju: grnčarski točak, jedro. I rasprostranili su sve ove pronalaske naširoko i nadugačko, od obala istočnog Mediterana skroz gore do Crnog Mora, i od Persijskog zaliva skroz preko do planina Kurdistana, gde su se naša iskopavanja dešavala.
Često sam nazivao, u polušali, ovaj dugi period ljudske istorije erom prvog globalnog sela. Jer nisu samo tehnološki pronalasci ono što je tako izvanredno već i društvena inventivnost koja je omogućila ljudima da sve ovo postignu bez formiranja centara i bez uspostavljanja klase trajnih vladara nad svima ostalima.
Sad, zaprepašćujuće je da ovaj kulturološki procvat obično ne nazivamo civilizacijom. Naprotiv, taj termin je obično rezervisan za strogo nejednaka društva, koja su usledila hiljadama godina kasnije. Dinastička Mesopotamija. Faraonski Egipat. Rimsko Carstvo. Društva koja su bila duboko raslojena. Dakle, ukratko, oduvek sam osećao da je u suštini nešto krajnje čudno u našem konceptu civilizacije, nešto što nas ostavlja bez reči, svezanog jezika. Kada smo suočeni sa hiljadama godina u kojima se ljudska bića, recimo, bave zemljoradnjom, stvarajući nove tehnologije, ali ne vladajući jedni drugima ili maksimalno ne eksploatišući jedni druge.
Zašto nemamo bolje reči? Gde nam je leksikon za ta duga prostranstva ljudske istorije u kojima se nismo ponašali na taj način?
Tokom prethodnih deset ili više godina, blisko sam sarađivao sa pokojnim, sjajnim antropologom Dejvidom Greberom kako bih se pozabavio ovim pitanjima. Bavili smo se time pak na većim razmerama jer iz našeg arheološkog i antropološkog ugla ovaj sudar između teorije i podataka, između standardnog narativa o ljudskoj istoriji i dokaza koji su trenutno pred nama nije samo ograničen na rani Bliski istok. Radi se o svemu: naša celokupna slika ljudske istorije koju pripovedamo vekovima je u suštini pogrešna. Pokušaću da objasnim još nekoliko razloga zašto je tako.
Vratimo se na neke od ključnih koncepata, stabilnih referentnih tačaka oko kojih smo organizovali i upravljali našim razumevanjem svetske istorije stotinama godina. Uzmite, primera radi, pretpostavku da je većim delom svoje istorije ljudska vrsta živela u malenim egalitarnim grupama lovaca sakupljača sve dok pojava zemljoradnje nije otpočela novo doba nejednakosti. Ili pretpostavku da su sa nastankom gradova došle i društvene klase, sveti kraljevi i gramzivi oligarsi koji gaze sve pred sobom.
Od naših prvih lekcija iz istorije naučeni smo da verujemo da naš savremeni svet, sa svim svojim prednostima i pogodnostima, savremenim zdravstvom, svemirskim putovanjima, svim onim što je dobro i uzbudljivo ne bi uopšte mogao da postoji bez te prvobitne koncentracije čovečanstva u sve veće i veće jedinice i nemilosrdnog gomilanja nejednakosti koje su to pratile. Nejednakost, naučeni smo da verujemo, bila je nužna cena za civilizaciju.
Pa, ako je tako, kako onda da razumemo rani Bliski istok? Možda, neko bi rekao, prosto je postojala veoma, veoma, veoma duga vremenska pauza od 4 000 godina, pre nego što se sav ovaj razvoj desio. Nejednakosti je bilo suđeno da se desi, suđeno je bilo da usledi. Prosto je bilo pitanje vremena. I možda ostatak priče i dalje funkcioniše za ostale delove sveta.
Pa, razmislimo malo o tome šta zapravo danas možemo reći o poreklu gradova. Zasigurno biste pomislili da je sa pojavom gradova došlo i do pojave društvenih klasa. Setite se drevnog Egipta sa hramovima u vidu piramida. Ili dinastije Šeng sa raskošnim grobnicama. Klasičnih Maja sa ratobornim vladarima. Ili carstva Inka sa mumificiranim kraljevima i kraljicama. Međutim, zapravo slika ovih dana nije tako jasna. Savremena arheologija nam govori, na primer, da su već postojali gradovi na donjim tokovima Huanghea više od 1 000 godina pre uspona Šeng dinastije. A sa druge strane Pacifika, u Rio Supe u Peruu, već vidimo ogromna sakupljanja ljudi sa monumentalnom arhitekturom 4 000 godina pre Inka.
U Južnoj Aziji, pre 4 500 godina, prvi gradovi su se pojavili na mestima poput Mohendžo-daro i Harapa u dolini Inda. Međutim, ove ogromne naseobine ne nude dokaze o kraljevima i kraljicama. Nema kraljevskih spomenika, nema grandiozne umetnosti. Štaviše, znamo da je veći deo populacije živeo u visokokvalitetnim kućama sa odličnom sanitacijom. Severno od Crnog Mora, u savremenoj državi Ukrajini, arheolozi su otkrili dokaze još drevnijih gradova koji sežu 6 000 godina unazad.
I opet, ove ogromne naseobine ne nude dokaze o autoritarnoj vladavini. Nema hramova, nema palata, nema čak ni dokaza o centralizovanim skladištima ili hijerarhijskoj birokratiji. Zapravo ono što vidimo u tim slučajevima su veliki koncentrični prstenovi kuća koji su raspoređeni pre nalik unutrašnjosti debla drveta oko komšijskih zbornica. I to je tako bilo oko 800 godina.
Ovo, dakle, znači da su mnogo pre rođenja demokratije u antičkoj Grčkoj već postojali dobro organizovani gradovi na nekoliko svetskih kontinenata koji ne nude dokaze o vladajućim dinastijama. A kako se čini, neki su se snalazili sasvim dobro bez sveštenika, mandarina i političara ratnika. Naravno, neki rani gradovi jesu prerasli u glavne gradove kraljevstava i carstava. Međutim, važno je naglasiti da su drugi otišli u potpuno suprotnom smeru.
Uzmite jedan dobro dokumentovan primer, oko 250. godine p.n.e., grad Teotivakan u dolini Meksika, sa populacijom od oko 100 000 ljudi, okrenuo je leđa hramovima u obliku piramida i ljudskim žrtvama i nanovo se rekonstituisao u ogromnu kolekciju udobnih vila u kojima je živeo veći deo gradske populacije. Kada su arheolozi prvi put istražili ove građevine, pretpostavili su da se radi o palatama. Potom su shvatili da je otprilike gotovo svako u gradu živeo u palati sa prostranim tremom i podzemnom kanalizacijom, prelepim muralima na zidovima.
Međutim, ne bi trebalo da se zanosimo. Nijedno od ovih društava koja sam opisivao nije bilo savršeno egalitarno. Međutim, takođe bi trebalo da se setimo da je Atina iz petog veka, koju posmatramo kao mesto rođenja demokratije, takođe bila militarističko društvo osnovano na robovlasništvu, gde su žene bile u potpunosti izuzete iz politike. Pa, možda u poređenju, nekim mestima poput Teotivakana nije išlo toliko loše u čuvanju duha nejednakosti u njegovoj boci.
Možda ipak možemo da zaboravimo sve to i odvratimo pogled. Možda su sve ove stvari o kojima govorim prosto izuzeci. Možda i dalje možemo da zadržimo našu poznatu priču o civilizaciji netaknutom. Naposletku, ako su gradovi bez vladara zaista bili tako uobičajena stvar u ljudskoj istoriji, zašto Kortez i Pizaro i svi ostali konkistadori nisu otrkili nijedan kada su započeli invaziju Amerika? Zašto su jedino našli Montezumu i Atahualpu kako gospodare svojim carstvima?
Samo što ni to nije tačno. Zapravo, grad u kome je Ernan Kortez pronašao vojne saveznike, one koji su mu omogućili uspešan napad na astečki glavni grad Tenočtitlan, upravo je bio takav grad bez vladara: domorodačka republika nazvana Tlaskala, kojom je vladao gradski parlament, koji je imao prilično zanimljive rituale za inicijaciju budućih političara.
Periodično bi ih šibali i podvrgavali javnom zlostavljanju od strane njihovih glasača kako bi im na neki način slomili ego i podsetili ih ko je zaista na vlasti. Malčice je drugačije od onoga što danas očekujemo od političara. A arheolozi su, usput, takođe radili na ovom mestu Tlaskala, iskopavajući ostatke grada pre osvajanja, i ono što su tamo otkrili uistinu je izvanredno. Ponovo, najimpresivnija arhitektura nisu hramovi i palate. To su prosto dobro opremljene rezidencije običnih građana nanizane duž tih velikih terasa sa pogledom na okružne trgove.
I ne radi se samo o istoriji gradova koje moderna arheološka nauka izvrće naglavačke. Takođe znamo da istorija ljudskih društava pre pojave zemljoradnje uopšte nije ni nalik onome kako smo je nekad zamišljali. Daleko je od te zamisli o ljudima koji sve vreme žive u malenim grupama lovaca sakupljača, zapravo, ovih dana vidimo dokaze za uistinu širok dijapazon društvenog eksperimentisanja pre nastanka zemljoradnje.
U Africi, pre 50 000 godina, lovci sakupljači su već stvarali ogromne mreže, društvene mreže, koje su pokrivale velike delove kontinenta. U Evropi tokom ledenog doba, pre 25 000 godina, vidimo dokaze pojedinaca koji su izdvojeni radi specijalnih veličanstvenih sahrana, tela su im prekrivena ukrasima, oružjem, pa čak i nečim što liči na počasti dostojanstvenika. Vidimo javne zgrade izgrađene od kostiju i kljova runastog mamuta.
A pre oko 11 000 godina, nazad na Bliskom istoku, odakle sam počeo, lovci sakupljači su gradili ogromne kamene hramove u mestu koje se naziva Gobekli Tepe u istočnoj Turskoj. U Severnoj Americi, mnogo pre nastanka uzgoja kukuruza, domorodačke populacije su pravile ogromne zemljane strukture Paverti pointa u Luizijani, koje su mogle da ugoste na hiljade lovaca sakupljača. A potom Japan, opet, mnogo pre pojave uzgoja pirinča, skladišta Sanaj Marujama su i tada mogla da čuvaju velike viškove hrane od divljih biljaka.
Na šta se svi ovi detalji svode? Šta sve to znači? Pa, u najmanju ruku, predložio bih da je zaista malčice nategnuto ovih dana držati se pretpostavke da je izum zemljoradnje značio udaljavanje od nekakvog egalitarnog raja. Ili se držati ideje da su društva manjih razmera naročito sklona egalitarnosti, dok ona većih razmera nužno moraju da imaju kraljeve, predsednike i hijerarhijske strukture upravljanja. A imamo i neke savremene implikacije. Uzmite, na primer, opšteprihvaćenu pretpostavku da je participativna demokratija nekako prirođena manjim zajednicama. Ili možda grupi aktivista, ali ne bi uopšte mogla da se prenese na bilo kakve veće razmere poput grada, nacije ili čak regiona.
Pa, zapravo, dokazi iz ljudske istorije, ako smo spremni da ih sagledamo, nagoveštavaju suprotno. Ako su gradovi i regionalne konfederacije koji su se držali zajedno uglavnom konsenzusom i saradnjom postojali pre više hiljada godina, ko nas sprečava da ih danas ponovo stvorimo sa tehnologijama koje nam omogućavaju da prevaziđemo prepreke u vidu udaljenosti i brojeva? Možda nije prekasno da počnemo da učimo iz svih ovih novih dokaza o ljudskoj prošlosti, čak i da počnemo da zamišljamo kakve bismo drugačije vidove civilizacije mogli da stvorimo kada bismo samo prestali da govorimo sebi da je baš ovaj svet jedini mogući.
Mnogo vam hvala.
Čuj kako zvuči:
Comments