Painting by Fausto Zonaro
Читать на сербском
Jedna od dvanaest kratkih priča koje je napisao pokojni legendarni autor naučne fantastike za Esquire. I, čudno, možda najtrajnija.
Originalno objavljeno u februarskom izdanju Esquire-a iz 1951. godine.
"Šta bi uradila da znaš da je ovo poslednja noć na svetu?"
"Šta bih uradila; misliš, ozbiljno?"
"Da, ozbiljno."
"Ne znam – nisam razmišljala." Ona je okrenula ručku srebrnog kafetina prema njemu i postavila dve šolje na tanjiriće.
On je sipao kafu. U pozadini, dve male devojčice su se igrale kockama na tepihu u salonu na svetlu zelenih lampi. U večernjem vazduhu osećala se lagana, čista aroma skuvane kafe.
"Pa, bolje počni razmišljati o tome", rekao je.
"Misliš to ozbiljno?" upitala je njegova supruga.
On je klimnuo glavom.
"Rat?"
On je odmahnuo glavom.
"Nije vodonikova ili atomska bomba?"
"Ne."
"Ili germansko ratovanje?"
"Nijedno od toga", rekao je, polako mešajući kafu i zagledajući se u njene crne dubine. "Već samo zatvaranje knjige, recimo."
"Ne mislim da razumem."
"Ni ja, zapravo. To je samo osećaj; ponekad me plaši, ponekad uopšte nisam uplašen – već miran." Pogledao je devojčice i njihovu žutu kosu koja sija na svetlu lampe, i spustio glas. "Nisam ti ništa rekao. Prvi put se to desilo pre oko četiri noći."
"Šta?"
"San koji sam imao. Sanjao sam da će sve biti gotovo i glas je rekao da će biti; ne bilo kakav glas koji mogu da se setim, ali glas ipak, i rekao je da će stvari ovde na Zemlji prestati. Nisam previše razmišljao o tome kada sam se probudio sledećeg jutra, ali onda sam otišao na posao i osećaj je bio sa mnom ceo dan. Uhvatio sam Stana Vilisa kako gleda kroz prozor usred popodneva i rekao sam, 'Peni za tvoje misli, Stane,' i on je rekao, 'Sanjao sam sinoć,' i pre nego što mi je čak i ispričao san, znao sam šta je. Mogao sam mu reći, ali on mi je ispričao i ja sam ga slušao."
"Bio je to isti san?"
"Da. Rekao sam Stenu da sam i ja sanjao isto. Nije se činio iznenađen. Zapravo, opustio se. Onda smo počeli hodati kroz kancelarije, tek tako. Nije bilo planirano. Nismo rekli, 'hajde da prošetamo.' Samo smo hodali sami, i svuda smo videli ljude kako gledaju u svoje stolove ili svoje ruke ili kroz prozore i ne vide ono što je pred njihovim očima. Razgovarao sam sa nekolicinom njih; tako je i Stan."
"I svi su sanjali?"
"Svi. Isti san, bez razlike."
"Veruješ u san?"
"Da. Nikada nisam bio sigurniji."
"A kada će prestati? Svijet, mislim."
"Nekada tokom noći za nas, a onda, kako noć ide oko sveta, i ti napredujući delovi će ići, takođe. Trebaće dvadeset četiri sata da sve to prođe."
Sedeli su neko vreme, ne dodirujući svoju kafu. Onda su je polako podigli i popili, gledajući se.
"Zaslužujemo li ovo?" upitala je ona.
"Ne radi se o zasluživanju, jednostavno stvari nisu ispale kako treba. Primetio sam da čak ni ti nisi raspravljala o ovome. Zašto ne?"
"Pretpostavljam da imam razlog", rekla je ona.
"Isti razlog kao i svi u kancelariji?"
Ona je klimnula glavom. "Nisam htela ništa reći. Desilo se sinoć. I žene u bloku pričaju o tome, samo među sobom." Uzela je večernje novine i pružila ih njemu. "Nema ničega o tome u vestima."
"Ne, svi znaju, pa šta je potreba?" Uzeo je novine i naslonio se u svojoj stolici, gledajući devojčice, a zatim u nju. "Da li se plašiš?"
"Ne. Čak ni za decu. Uvek sam mislila da ću umreti od straha, ali nisam."
"Gde je taj duh samoodržanja o kojem naučnici toliko pričaju?"
"Ne znam. Ne uzbuđuješ se previše kada osećaš da su stvari logične. Ovo je logično. Ništa drugo osim ovoga se nije moglo desiti na način na koji smo živeli."
"Nismo bili previše loši, zar ne?"
"Ne, niti enormno dobri. Pretpostavljam da je to problem. Nismo bili mnogo više od nas samih, dok je veliki deo sveta bio zauzet time da bude mnogo prilično užasnih stvari."
Devojčice su se smejale u salonu dok su mahale rukama i rušile svoju kuću od blokova.
"Uvek sam zamišljala da će ljudi vrištati na ulicama u ovakvim trenucima."
"Pretpostavljam da neće. Ne vrištiš za pravu stvar."
"Znaš, ništa mi neće nedostajati osim tebe i devojčica. Nikada nisam voleo gradove, automobile, fabrike, svoj posao, ništa osim vas troje. Ništa mi neće nedostajati osim moje porodice, možda promena vremena i čaša hladne vode kada je vreme vruće, ili luksuz spavanja. Samo male stvari, zapravo. Kako možemo ovde sedeti i ovako pričati?"
"Zato što nema ničeg drugog za raditi."
"To je to, naravno, jer da ima, radili bismo to. Pretpostavljam da je ovo prvi put u istoriji sveta da svi zaista znaju šta će raditi tokom poslednje noći."
"Zanima me šta će sada svi ostali raditi, večeras, u narednih nekoliko sati."
"Ići će u bioskop, slušati radio, gledati televiziju, igrati karte, staviti decu u krevet, otići u krevet sami, kao uvek."
"Na neki način to je nešto na šta možemo biti ponosni – kao uvek."
"Nismo svi loši."
Sedeli su trenutak, a zatim je on sipao još kafe. "Zašto misliš da je večeras?"
"Zato."
"Zašto ne neka noć u proteklih deset godina ili u prošlom veku, ili pre pet vekova ili deset?"
"Možda zato što nikada pre u istoriji nije bilo 30. februara 1951. godine, a sada jeste i to je to, jer ovaj datum znači više od bilo kojeg drugog datuma ikada i jer je to godina kada su stvari onakve kakve jesu širom sveta i zato je kraj."
"Bombarderi večeras lete svojim kursom preko okeana u oba smera i više nikada neće videti kopno."
"To je deo razloga zašto."
"Pa," reče on. "Šta ćemo sada? Oprati sudove?"
Pažljivo su oprali sudove i uredno ih složili. U pola devet devojčice su stavljene u krevet i poljubljene za laku noć, upaljena su mala svetla pored njihovih kreveta i vrata su ostavljena malo otvorena.
"Pitam se," reče muž, izlazeći napolje i osvrćući se, stojići tamo sa svojom lulom na trenutak."
"Šta?"
"Da li vrata treba da budu skroz zatvorena ili da budu malo odškrinuta tako da možemo čuti ako nas pozovu."
"Pitam se da li deca znaju - da li im je neko nešto rekao?"
"Ne, naravno da ne. Pitali bi nas o tome."
Sedeli su i čitali novine, razgovarali i slušali neku muziku na radiju, a zatim su sedeli zajedno pored kamina gledajući u ugljevlje od uglja dok je sat otkucavao deset i trideset, jedanaest i jedanaest i trideset. Razmišljali su o svim ostalim ljudima na svetu koji su proveli svoje veče, svako na svoj poseban način.
"Pa," reče on na kraju. Dugo je ljubio svoju suprugu.
"Bili smo dobri jedno za drugo, u svakom slučaju."
"Želiš li plakati?" upita on.
"Ne mislim da hoću."
Prošli su kroz kuću i isključili svetla, zaključali vrata, i ušli u spavaću sobu i stajali u noćnom hladnom mraku dok su se svlačili. Ona je uzela prekrivač sa kreveta i pažljivo ga presavila preko stolice, kao uvek, i odgurnula pokrivače. "Čaršavi su tako hladni, čisti i lepi," reče ona.
"Umoran sam."
"Oboje smo umorni."
Legli su u krevet i naslonili se.
"Samo trenutak," reče ona.
Čuo je kako ustaje i izlazi u zadnji deo kuće, a zatim je čuo tiho šuškanje okretnih vrata. Trenutak kasnije, ona se vratila. "Ostavila sam vodu da teče u kuhinji," reče ona. "Zatvorila sam česmu."
Nešto u vezi sa tim bilo je toliko smešno da je morao da se smeje.
Ona se smejala sa njim, znajući šta je to što je uradila što je bilo toliko smešno. Napokon su prestali da se smeju i ležali su u svom hladnom noćnom krevetu, držeći se za ruke, glavama zajedno.
"Laku noć," reče on nakon trenutka.
"Laku noć," reče ona, dodajući tiho, "dragi..."
Comments