Dejan i Elena sedeli su za stolom malog kafića, odmah preko puta veličanstvenog Hrama Vaskrsenja Hrista u Podgorici. Topla zimska svetlost obasjavala je njihove šolje kafe, dok su oko njih prolazili posetioci, mešavina turista i lokalnog stanovništva. Miris tamjana iz hrama lagano se mešao s mirisom sveže pečene kafe.
Dejan, oslanjajući se na stolicu i posmatrajući kupolu hrama reče:
- Znaš, Elena, opet, vladanje imovinom nije samo posedovanje stvari. Gledao sam ljude koji imaju sve što se poželeti može — vile, jahte, kolekcije umetnina — i opet, umesto da to koristi njima, oni postaju robovi svoje imovine. Sve vreme troše na održavanje, na rešavanje problema, na zabrinutost.
Elena, lagano se osmehujući, promišljeno mešaći šećer u kafi:
- Da, to je ironija. Kada imovina preraste kompetencije, postaje opterećenje. Sećam se jedne porodice koja je nasledila staru kuću u centru Beograda. Umesto da je renoviraju i koriste, stalno su se svađali oko toga ko će platiti porez, ko će se brinuti o popravkama. Na kraju su je prodali u bescenje, jer niko nije imao snage da preuzme odgovornost.
Dejan: Tako je. Ljudi učestalo kupuju stvari bez razmišljanja o tome kako će ih integrisati u svoj život. Imam jednog poznanika u Njujorku. Kupio je pametni dom sa puno robota za sve moguće zadatke, od čišćenja do kuvanja. Ali umesto da mu to olakša život, stalno je imao probleme sa sinhronizacijom sistema i popravkama. Na kraju je priznao da je više vremena provodio održavajući te robote nego što bi ikada potrošio na obavljanje tih zadataka ručno.
Elena, klimajući glavom:
- Automatizacija je sjajna, ali te uči odgovornosti. Ako ne vodiš računa o svojoj imovini, ona postaje teret. Mislim da je ključ u umerenosti i svesti. Na primer, kada sam kupila svoj prvi auto, shvatila sam koliko je važno redovno ga održavati, planirati troškove, ali i znati kada je vreme da ga zamenim. Ta svest se kasnije preslikala na mnoge druge aspekte mog života.
Dejan uz osmeh:
- To me podseća na političke sisteme koji forsiraju jednakost, ali na način koji zapravo sputava razvoj. Sećaš se priče o sovjetskom hokejskom timu? U jednom od mečeva protiv kanadskog tima, Sovjeti su dominirali zahvaljujući izuzetnim individualnim veštinama. Međutim, posle pauze, usledio je pritisak vlasti da se igra 'kolektivno', bez isticanja pojedinaca. Na kraju su izgubili, jer je tim izgubio svoju prirodnu dinamiku.
Elena sa blagom tugom u glasu: Da, to je klasičan primer kako se snaga jednog sistema koristi za ugušivanje individualnog talenta. Ljudi su po prirodi slobodni i kreativni, ali nekako, mnogi se odluče za put birokratije. Oni prodaju svoje vreme, postaju deo sistema koji ih gura u uniformnost, a onda, nezadovoljni, postaju tajni preduzetnici unutar te iste birokratije. To nije sloboda; to je zamka.
Dejan: To je ono što je najopasnije. Kada se talenat uguši, kada se individualnost svede na minimum, svi gube. Snažni postaju frustrirani, a slabiji nikada ne dosegnu svoj puni potencijal. To je kao da imaš plodno tlo, ali ga prekrivaš betonom. Ništa ne može rasti.
Elena, oslanjajući se na sto, gleda ga direktno:
- Ali zar nije fascinantno kako, uz malo svesti i reda, sve može da procveta? Gledam ovaj hram. Njegova lepota nije samo u arhitekturi, već u redosledu, u harmoniji svakog kamena, svake linije. Kada čovek postavi svoj život na stabilne temelje, kreativnost i sloboda dolaze prirodno.
Dejan, osvrćući se ka hramu: Tačno tako. Imovina, bilo da su to roboti, kuće ili naš sopstveni talenti, treba da služi nama, a ne obrnuto. To je umetnost života: kako koristiti ono što imaš na način koji te oslobađa, a ne sputava.
Dok su razgovarali, sunce je lagano zalazilo iza hrama, ostavljajući zlatne tragove na njegovim kupolama. Njihov dijalog, ispunjen razumevanjem i toplinom, bio je odraz mira i jasnoće koje su oboje pronašli u svom životu. U toj tišini koja je usledila, činilo se da i sami postaju deo te harmonije.
Рассказы диалоги на сербском черногорском В1 В2
Comments