Živeti u Crnoj Gori za mene, jednu Ruskinju, postalo je više od puke promene mesta boravka – to je postalo putovanje u svet Balkana, prepun kulture, istorije i jednog jezika koji me iznova iznenađuje. Kao što znate, srpski jezik ima ne samo bogat rečnik, nego i dublje značenje koje se ne može lako prevesti. Zamislite, dok engleski ima oko 500 hiljada reči, kažu da srpski ima preko 11,5 miliona! Gotovo kao da u njemu možete pronaći sve evropske jezike, stopljene u jednu jedinstvenu harmoniju.
Ipak, paradoks je u tome što, uprkos ovom nevjerojatnom kulturnom bogatstvu, ovde u Crnoj Gori često osećam kako nedostaje prava strast da se sve to nasleđe prihvati u svakodnevnom životu. Kao da je prošlost prisutna, ali ne uvek poštovana u meri u kojoj zaslužuje. Možda je deo toga mentalitet, koji vrednuje sadašnjost i jednostavnost, umesto istraživanja dubine jezika i kulture. I ta me misao naterala da razmišljam – šta bi bilo kada bismo spojili ovaj neverovatni potencijal sa američkim stilom energije, gde se različitosti prosto prožimaju?
Zamislila sam srpski kao jedno veliko, šareno ćebe sašiveno od mnoštva istorijskih slojeva – od Vizantije, Osmanskog carstva, austrougarskog perioda, pa sve do modernih evropskih uticaja. Ako bi taj jezik mogao da izrazi svaki deo prošlosti, mogao bi isto tako postati most prema budućnosti. Ali ključ je ravnoteža. U američkoj kulturi, ravnoteža nije samo balansiranje vrednosti već sinteza različitih ideja u jedinstvenu celinu. Šta bi bilo kada bismo mi ovde, u Crnoj Gori, pokušali da spojimo energičnost američkog pristupa sa dubinom balkanskog jezika i kulture?
Možda bi to značilo početi graditi svoj svet na srpskom jeziku, promišljajući o modernom životu, poslovnim idejama, umetnosti i filozofiji upravo kroz reči koje su ovde vekovima opstajale i razvijale se. Na primer, zamislite razgovor o savremenoj tehnologiji, ali upakovan u srpske reči koje nose jedinstvenu emocionalnu težinu i istoriju. Ili, možda, pokušaj da se novi poslovni modeli razvijaju na temelju reči „poverenje“ i „čast“, koje su u srpskom jeziku ključne za odnose.
Tako bi spoj drevnog i modernog stvorio jedinstven način života ovde, u zemlji gde planine pričaju priče, a more nosi tajne vekova. Na kraju, možda baš u toj sintezi leži ključ za novi balkanski duh – onaj koji prepoznaje prošlost, ali hrabro gradi budućnost koristeći reči koje nas sve povezuju. I možda, samo možda, u tom spoju bih konačno pronašla svoje mesto, gde se moje rusko nasleđe sreće sa crnogorskom budućnošću.
– Dobro veče, Milena! Kako si? Uvek mi je zadovoljstvo da razgovaram s tobom.
– Dobro veče! I meni je drago, draga moja. Reci mi, kako ti se dopada ovde? Već si dugo u Crnoj Gori, je li tako?
– Da, već nekoliko godina. Moram priznati da me život ovde u mnogočemu iznenadio. S jedne strane, osećam povezanost s ovim prostorom, ali, s druge strane, primećujem i suptilne razlike u mentalitetu.
– Oh, to nije ni malo čudno. Mi smo narod koji voli mir i jednostavnost, kao što vidiš. Naša kultura nije sklona preteranoj užurbanosti ili nepotrebnom dokazivanju. Kod nas se sve odvija „polako“, kako volimo da kažemo.
– Da, baš mi je ta reč „polako“ postala omiljena! U početku me je nervirala, a sada je često koristim i sama. Ali, reci mi, kako vi doživljavate srpski jezik? On mi se čini toliko bogatim i složenim, ali primećujem da ovde mnogi možda i ne prepoznaju svu tu njegovu dubinu?
– Ah, srpski jezik... On je kao stari kovčeg pun uspomena. U njemu je mnogo slojeva, kao da svaka reč nosi istoriju i značenje koje ide dalje od pukog izraza. Ali, vidiš, mi smo naučili da ga koristimo jednostavno. Možda baš zato, iz poštovanja prema prošlosti, koristimo reči koje najviše odražavaju ko smo mi danas.
– Razumem. U Rusiji često osećamo nostalgiju za prošlim vremenima, ali ovde osećam da je nostalgija tiša, suptilnija. Da li je to zbog istorije ili nečega drugog?
– Možda ima veze s istorijom, a možda i s tim da smo mi naučili da živimo u sadašnjem trenutku, bez previše žaljenja. Sećanja su tu, ali nisu tako glasna kao kod vas. Volimo tradiciju, ali ne dozvoljavamo da nas previše opterećuje.
– Fascinantno! To me podseća na američki mentalitet, gde različite kulture žive zajedno, a svaka čuva svoju specifičnost, ali se sve zajedno stapaju u jedno veliko „kulturološko ćebe“. Da li misliš da bi taj pristup bio moguć ovde, na Balkanu?
– Hmm... Zanimljivo razmišljanje. Mislim da su ljudi ovde mnogo više povezani sa svojim korenima i da im je teško odreći se svojih specifičnosti. Ali s druge strane, možda bi malo otvorenijeg pristupa bilo korisno, kako bismo bolje razumeli jedni druge. S vremenom, mislim da će mladi, kao i ti, doneti novu energiju i možda se i ovde pojavi nešto slično.
– To je ono što bih želela – spojiti energiju modernosti s dubinom tradicije. Verujem da bi to stvorilo jednu posebnu kombinaciju.
– Pa, možda si ti ta koja može da napravi prvi korak!
Comments