Svako leto u Crnoj Gori postaje posebno vreme za mene. Već nekoliko godina živim ovde, u maloj kući s pogledom na Jadran, ali pravo leto za mene počinje kada moja deca dođu u posetu. To je jedino vreme kada možemo biti svi zajedno: moja odrasla ćerka Ana, uspešan ekonomista koja živi na Kipru, i sin Aleksej, koji studira na univerzitetu u Evropi, gde se bavi programiranjem.
Dolaze gotovo istovremeno, iako iz različitih delova sveta. Ana je stigla ujutro, umorna, ali sa osmehom na licu, kao i uvek, u strogoj poslovnoj odeći koja se ne slaže s vrelim vazduhom primorskog gradića, ali njoj sve lepo stoji. Aleksej je stigao nekoliko sati kasnije iz Evrope, sa gomilom rančeva, laptopom u ruci i uvek sa dozom nemarnosti. Ali iza te nemarnosti krije se njegova genijalnost u tehnologiji, koju sam oduvek obožavala.
Sreli smo se na rivi, gde sam ih čekala uživajući u svežini mora i vedrom nebu. Sunce je nežno grejalo zemlju, a lagani povetarac donosio mirise soli i pečene ribe. Čim sam ih ugledala, srce mi se ispunilo toplinom. Ana, suzdržana kao uvek, prva je prišla, blago se nasmešila i zagrlila me, a zatim je Aleksej prišao sa leđa, obuhvativši nas obe svojim snažnim mladim rukama.
— Pa mama, kako je Crna Gora? — prvi je prekinuo tišinu Aleksej, sedajući na najbližu klupu i bacajući ranac na zemlju.
— Sve je savršeno, ali sada je još bolje što ste vi ovde, — odgovorila sam s osmehom. — Kako ti ide na fakultetu?
Aleksej je počeo da priča o svojim poslednjim projektima, već se zanoseći terminima i tehnologijama, od kojih mi je polovina bila potpuno nepoznata. Ali uvek sam ga slušala s uživanjem, gledajući kako gori za ono što radi.
— A ti, Ana? Kako je na Kipru? — upitala sam, obraćajući pažnju na ćerku.
Ana, prekrstivši ruke u krilu, počela je da priča o svojim uspesima na novom poslu, o teškim pregovorima koje uspešno vodi, o rastu ekonomskih pokazatelja u kojima je učestvovala. Njena smirenost i samopouzdanje uvek su u meni budili ponos.
— Ali, ovde ne treba da pričamo o poslu, mama, — u jednom trenutku je prekinuo Aleksej. — Hajde na plažu!
Polako smo se prošetali do plaže, gde je sitan zlatni pesak bio topao pod nogama. Voda je mamila svojom prozirnošću, a sunce, koje je visilo na zenitu, činilo se kao da nas grli troje. Plivali smo, smejali se, pričali jedni drugima stare priče, kao u detinjstvu, kada su leta bila beskonačna i bezbrižna.
Kasnije smo otišli u mali kafić na samoj obali. Vlasnica, starija žena sa širokim osmehom, prepoznala me je i ponudila nam svež crnogorski pršut i šoljicu jake kafe. Seli smo za drveni sto pod senkom velike masline.
— Znaš, mama, uvek sam sanjala da se vratim ovde, u Crnu Goru, čim sezona posla završi, — priznala je Ana, odgrizajući komadić pite sa smokvama. — Ovde je tako mirno, ali Kipar je već postao moj dom.
— A ja, možda ću jednom ovde izgraditi kuću, — našalio se Aleksej. — Posao mi omogućava da radim na daljinu, pa zašto da ne?
Sedeli smo, gledali u more koje je tiho zapljuskivalo obalu, i osećala sam da je ovo naše pravo vreme. Nije važno gde žive i čime se bave, najvažniji su ovi trenuci kada smo zajedno, u Crnoj Gori, pod nežnim južnim suncem.
— Mama, kako ti ide sa srpskim jezikom? — pitala je Ana, srkući kafu. Seli smo u kafiću na obali, slušajući zvuk talasa.
— Uh, ne pitaj, — nasmešila sam se. — Sve ide dobro, ali sa padežima je problem. Nikako ne mogu da uhvatim njihovu logiku do kraja.
— U kom smislu? — zainteresovano je upitao Aleksej, privukavši se bliže. — Koji padeži te muče?
— Svi, — nasmejala sam se, šireći ruke. — Naravno, već sam zapamtila da postoje padeži kao "nominativ", "genitiv", "dativ"... Ali ti nastavci! Zašto, na primer, reč "kuća" postaje "kuće" u genitivu, a "kući" u dativu? I zašto nije obrnuto? Logika mi izmiče.
Ana se nasmešila, odloživši šoljicu na sto.
— Da, mama, sa nastavcima je komplikovano. Ali to je stvar prakse, ne samo pravila. Znaš kako je u ruskom: deklinacije i nastavci takođe često nisu logični za strance.
— Da, ali u ruskom bar intuitivno osećam kada šta da koristim. A ovde, u srpskom, samo malo izgubim koncentraciju — i odmah ne znam kako bi reč trebalo da se promeni. Na primer, kažem "idem u prodavnicu", a onda mi kažu da je tačno "idem u prodavnicu" sa drugim nastavkom. Ili "govorim s Anom", a ne "s Annu". I tu se zbunim.
— To je zato što su različiti padeži — lokativ, akuzativ, instrumental, — objasnio je Aleksej. — Upravo si pomenula primere sa tim padežima. Treba ne samo zapamtiti nastavke, već i u kojim situacijama se koriste.
— Upravo to! — uzdahnula sam. — Kad mi se učini da sam shvatila pravila, odmah naletim na neki izuzetak ili još jedno pravilo. Kao da uvek postoje jedno za drugo, ali ih je svejedno teško potpuno razumeti.
— Mama, ne brini, — blago se nasmešila Ana. — Već si mnogo postigla. Najvažnija je praksa. Možemo svaki dan vežbati zajedno. Sigurna sam da ćeš za mesec dana već ti nas ispravljati.
— Bilo bi sjajno, — nasmejala sam se. — Ali sad počinjem da razumem zašto deca tako lako uče jezik — jednostavno ne postavljaju pitanja o logici.
Comments