Nikolaj Velimirovič (prilagođeni prevod)
Vincent van Gogh - The Cypress Tree and Flowers
Na vrata kolibe, koju je Crni gavran ispunio mišlju i molitvom, pokucao je prosjak.
Kada je Gavran otvorio vrata, prosjak je uperio pogled u lice vlasnika i stajao je ćutao kao statua.
- Šta dobro tražiš, brate? - Pitanje je izmaklo Gavranovom jeziku. Gavran ga je uzeo za ruku, uveo u svoje prebivalište misli i molitava, i ostao sa njim sve dok hladna maska meseca nije zamenila ognjeno lice sunca.
- Znate, kada je moja majka umirala, -objasnil je prosjak sa ozlojeđenošću čoveka koji govori o stvarima ili suviše poznatim ili potpuno nepoznatim, - Pre smrti, rekla mi je da je rodila mi blizanca, u vreme kad i mene, ali da je nestao iz kolevke i da neću imati odmora dok ga ne nađem. Moja majka se olako odrekla duše, a mojih sedamdeset godina, ispunjenih neostvarenom nadom i neuspešnom potragom za blizancem, postepeno je otišlo. Stoga, gledam u tebe, nakon što sam uzalud zavirivao u milione drugih, ako u tebi pronađem svoju tajnu.
U to vreme, sove su vrištale u blizini kolibe. Prosjak se naljuti i poče da grdi noćne ptice:
- Kao da ljudi žele njihovo odvratno pevanje! Ko je to?
- Moji blizanci, - reče Gavran. - Ne ljuti se, brate, jer ni oni ne vole dnevnu buku ljudi. Tišina noći je jedina pozornica za njihove pesme. NJihovo noćno pevanje i vizija usklađuju i dopunjuju naše dnevno.
Prosjak je, zbunjen, petljao štapom u uglu kolibe, kao da je tražio nove misli. Kokoške su lepršale iz ugla, gonjene strahom koji je bio više od vazduha u njihovim telima.
S ozlojeđenošću i ne bez ironije, prosjak upita:
- Možda su i oni vaši blizanci?
- Da, - mirno je odgovorio Gavran, - Oni su moji i tvoji blizanci.
Prosjak je ćutao, iznenađen rečima koje nikada nije čuo za svojih sedamdeset godina. A Gavran je ćutao, razmišljajući o brzini zvezda koje igraju na nebu jedna oko druge, i o blagodati starih atoma, koji se okreću jedan oko drugog u oku prosjaka, i o Bogu Koji je sve ovo gledao, i vladao osmehom Svojim.
A kad dođe duboka noć, reče prosjak:
- Daj mi nešto da jedem, brate. Gladan sam.
Gavran je otrgnuo oči od svojih vizija, jer je čuo glas prosjaka, ali nije čuo reči. Onda je, ipak, iz glasa koji je dopirao do njega zaključio značenje reči i odgovorio:
- Dajem vam ono što je Bog dao meni i sove, i ono što sam i sam danas stalno jeo - vazduh i vodu. Udahnite polako i duboko, pijte vodu sa mišlju na Boga i glad će vas napustiti. A sutra ćemo se moliti za hleb. Vidite, Anđeli se hrane etrom, a Bog se hrani osmehom!
Te noći je padala jaka kiša, a prosjaka su držali budnim udarci mlaznica po drvenom krovu i buka potoka. Onda je probudio Gavrana, zamolivši ga da mu pomogne da provede vreme uz njegove priče.
- Pa, - rekao je blizanac svakog stvorenja, - vreme skraćuje preostali put i našem i sunčevom, pa zašto ne bismo skratili i vreme. Ali kako skratiti ono što nema, nije postojalo i neće postojati? Vidite, vreme je jedna od onih bajki. U stvari, promenljivo kretanje bajke i traganje za bajkom čine bajku vremena.
Evo, recimo, dva sunčeva zraka ujutru dolaze iz iste tačke, ali jedan pada na zemlju, a drugi na Jupiter. Kada sretnete stranca, pomislite da vaš rodoslov i njegov rodoslov sežu na početak istorije i da padaju na istu tačku, na istog muža i ženu. Šta je onda lakše nego pronaći svog blizanca?
Ja sam blizanac svega osim Boga. Sve što postoji nekada je spavalo u istoj utrobi sa mnom. Sve što je izašlo iz ove materice, sa ili bez očiju, sa ili bez mozga, moja su braća i sestre. I moj otac je moj brat, a moja majka je moja sestra. Kad asimilujete ovu priču, naći ćete blizanca kojeg tražite, naći ćete i mir, koji kao senka nevidljivo lebdi pored vas već sedamdeset godina.
Ti si sin čovečanstva, a ne sin jednog muškarca i jedne žene. Hiljade generacija su radile za tebe, nosile te kao večnu tajnu, dok te konačno nisu predale tvojoj majci da te otkrije svetu. Drevna i multifunkcionalna mašina prelivala te je od bureta do bureta, od oca do sina, dok se, konačno, iz ruševina svega što joj je prethodilo, tvoje bure se nije pojavilo u ponoru univerzalnih Maji.
Pod teretom hiljadu generacija teško je hodati pravo, teško i pognuto, teško po nogama, teško po glavi.
Ipak, najistinitiji hroničar prošlosti je sadašnjost.
O svojim precima znamo ono što znamo o sebi, a ne znamo o njima ono što ne znamo o sebi.
Čoveku je data jedna majka, kao jedan zlatni talenat, ne da bi ovaj talenat sahranio, nego da bi ga umnožio, teško onome koji kaže: „Imah jednu majku, i sahranih je“. I dobro za onoga ko kaže: „Dadoše mi jednu majku, a sad imam deset majki“. Teško majci koja kaže: „Imala sam jednog sina, sahranila sam ga, a sad više nisam majka“. Jedan sin joj je dat da otvori oči mnogim sinovima koji plaču pod susednim krovovima. Jedan sin joj je dat ne da ima, već da nauči da bude majka.
Priča o majčinstvu i bratstvu je priča koju sunce zna i ceni, ali ljudi predосећају i potcenjuju. Budite majka i sveštenik svakom živom biću. Jer majka je samo peć za krompir ako nije sveštenik. A sveštenik, ako nije majka, je kao kuvar koji drži prazne lonce na vatri i obećava večeru gladnima.
Kada Bog, Majka sveta, govori o svojoj deci, On kaže: „Sine moj“. Zašto i ti ne kažeš za sve svoje komšije koji iz dana u noć i iz noći u dan kruže ovom bolesnom planetom: „Moj blizanac”? Govori istinu, i istina će te učiniti mladim i smirenim.
Jednog dana graknuo je gavran pred mojom kolibom, a ja sam mu rekao: „Dobro jutro, brate“. I on je bio zadovoljan, i upitao je kako može da uzvrati ljubaznošću.
„Ti, brate, živiš na zemlji dvesta godina“, odgovorio sam. - Ti, gavrane, graktao si nad mojom kolevkom i graktaćeš nad mojim grobom; reci mi nešto o Bogu i ljudima.
Gavran je rekao:
- Bog ima jedno srce za svu Svoju decu, zbog čega ga naziva u jednini: „Sine“. A čovek ima srce koje se sastoji od mnogih srca, i zato sve vidi u množini.
Moj blizanac, voda mehuriće duboko pod zemljom i priča o svetskim čudima, o onome što je videla iz oblaka dok je bila para. Para tutnji visoko u oblacima i govori o čudima, o onome što se videlo u tami pod zemljom. A voda pod zemljom ne zna da je blizanac vode u oblacima. U takvom neznanju, takvom samozaboravu, čovek živi. Priča o samozaboravu je bodljikava priča o zemlji.
Sutradan, pre nego što je starac ustao, Crni Gavran je sišao u selo i doneo hleb, dovoljan za dvoje ljudi za ceo dan. Pre jela, Gavran je prekrstio hleb i pročitao molitvu:
- Blagoslovena sestra pšenica, naša bliznakinja na zemlji, koja je dala svoj život da nas hrani. Neka su blagosloveni zraci sunca, ulazeći u klasje, od kojih je ovaj hleb; i vodu koju pije pšenica; i supstance koje su hranile pšenicu; i zemlja u kojoj je rod rastao sa verom i radosno; i ruke koje su gajile hleb, žnjele, mlatile, pekle; i duše koje su nam ga dale. Neka nam pšenica oprosti što smo je jeli. Vraćamo je iz smrti u život. Jedemo je iz ljubavi, a ne iz mržnje, kao što se hranila mesom i krvlju naših predaka, kraljeva i prosjaka, zakopanog u zemlju gde je izrastala. Oprosti i pomozi, sestro-pšenica. Uđi u nas i sjedini se sa nama, i pomozi nam svojom lepotom i dobrotom, da se sjedinimo sa Bogom, kao s tobom. Uostalom, ti si, žito sveta i mati, telo Božije i krv Božija.
A kad su jeli hleb, Gavran uze kutlaču vode i dade je gostu, blagoslovivši ovako:
— Neka su blagosloveni vodonik i kiseonik, veliki elementi velikog vodenog elementa na zemlji. Neka su blagosloveni svi rezervoari i svi kanali, i sve arterije kojima je ova voda tekla hiljadama godina, svo kamenje, sve mamuze, svi oblaci, biljke i ostaci, svi kanali i putevi ove vode. Neka se božanska vlaga, puna Duha Božijeg i svetlog etra, brate naš, izlije na naša tela. Neka u nama deluje krv Božija, hrani, čisti, osvežava naše telo i duh. Neka uđe u nas, kao u hram Duha Svetoga, i neka pomogne svojim i našim osećanjima, naša sveta sestra bliznakinje, voda mnogih vrsta.
Posle jela, vlasnik i njegov gost, blizanci, napustili su kolibu. Dirnuti prosjak zagrli Crnog gavrana i reče:
- Ispunio sam mamin zavet, našao blizanca, i našao mir duši svojoj. Život i smrt su mi sada podjednako dragi hramovi mira.
Blago uzbuđenje sprečilo ga je da progovori. Starac sede na rosnu travu. Gavran prisloni starčevu glavu na prsa, a sunce, veliki prvosveštenik Božijeg oltara, osmehnu se duši prosjaka i podigne je.
Gavran blizanac iskopao mu je grob u blizini njegove kolibe, posadio perunike na grobu i pozvao ptice da mu zajedno pevaju.
Comments