U čemu i zašto su italijanski i srpski najviše slični?

Balkan – Vinča – rodno mesto indoevropskih jezika

Odakle je potekla reč "Congiuntivo" (naziv gramatičkog oblika složeno-podređene rečenice) u italijanskom, šta znači? "Con" je veznik, a koren "gi" ima mnoštvo srodnika u srpskom, počevši od "život" pa sve do "žiro-račun". A možda postoji veza između italijanskog i slavenskih jezika – preko Etruskoga, oni su, kako se veruje, poreklom sa Balkana?

Oblik "Congiuntivo" liči na srpski (slavenski i praslavenski) aorist drevnog balkanskog porekla.Aorist je oblik koji se često pojavljuje u Psalteru, u Evanđelju, gde se govori o radnjama koje ne menjaju svoju suštinu kroz vreme, već su povezane sa pokretima duha, iako se sama radnja odigrala u prošlosti. Na primer: "Reče, Gospod." – Reče je aorist, i po smislu: Bog je rekao, govori i govoriće istinu.Aoristi su, dakle, ili etrusko ili balkansko-slavsko poreklo, govoreći o duhovnoj radnji. Reč "aorist" liči na reči "aura", "eter", "air".Aoristi su ostali u srpskom. Iz ruskog su ih izbrisali. A u italijanskom se vide ostaci aorista. Zašto je tako? Hajde da to razjasnimo!

U čemu i zašto su italijanski i srpski najviše slični?

Reč "Congiuntivo" potiče od latinskog "coniunctivus", što bukvalno znači "povezujući, spajajući". Ovo je povezano sa funkcijom glagolskog načina u jeziku — izražavanjem, kako su Rimljani mislili, zavisnih radnji ili stanja koja zavise od glavnog, "realnog" dela rečenice (na primer, hipoteza, sumnji, želja ili intuicije). Kao da: "ne verujući predosećanjima, on je naredio". U stvari, nije jednoznačno šta je važnije: osećati ili naređivati.

Latinsko poreklo

U latinskom jeziku, modus coniunctivus bio je ključni oblik glagolskog načina, naročito u složenim rečenicama. Latinski jezik je značajno uticao na romanske jezike, uključujući italijanski, zbog čega je congiuntivo direktan naslednik latinske gramatičke tradicije.

Etrusci i njihov uticaj

Etrusci su imali direktan uticaj na ranu latinicu (na primer, u leksikonu i kulturi), s obzirom da je Rim nastao kao grad kriminalaca, bivših robova i izopćenika na ivici Etrurije, sa njenim pismom, jezikom, školama, filozofskim sistemom i materijalnom kulturom. Pošto je Rim, sudeći prema ponašanju, mrzeo Etruske kao razvijeniju civilizaciju, opljačkao ih je, učeći od njih arhitekturi i gramatici, a potom ih je i uništio. Tok događaja se ponavljao u istoriji ljudi mnogo puta. To je bio put Rima od samog početka, kada je Romul ubio Rema, svog brata, jer se nisu mogli dogovoriti kome koji deo Rima pripada.

Od tada se Rim ponašao upravo tako tokom cele svoje istorije. Zbog toga zapadnoj post-latinskoj lingvističkoj školi koristi se tvrdnja da etruski jezik nije mogao previše da utiče na latinicu, jer etruski nije indoevropski jezik. I to izaziva čuđenje, jer se istim uspehom mogu svi balkanski i slovenski jezici svrstati među neindoevropske, prikazujući Slovene kao strance i doseljenike. To je ono što zapadni lingvisti pokušavaju da urade. Ali ne i uvek uspešno. Osim toga, balkanski istraživači su sada aktivniji, rade čak i zajedno sa Italijanima i mogu pisati na engleskom.

Savremeni zapadni lingvisti kažu da je glavni pokazatelj zbog kojeg svrstavaju etruski među neindoevropske jezike – aglutinacija.

Aglutinativni jezik

Aglutinativni jezik je tip jezika u kojem se gramatička značenja (na primer, vreme, padež, lice, broj) izražavaju putem sukcesivnog dodavanja specijalnih afiksa (sufiksa, prefiksa ili infiksa) na koren reči. Pri tome, svaki afiks, generalno, odgovara za jedno konkretno značenje, i njegov oblik ostaje nepromenjen. Sama reč "fix" na engleskom znači "prikačiti, postaviti na svoje mesto, fiksirati".

Reč "aglutinacija" potiče od latinskog agglutinare, što znači "spajati zajedno" ili "lepljivo spajati". Aglutinativni jezici bukvalno "lepe" elemente u reč, gde svaki "deo" ima svoje strogo određeno značenje.

Dakle, italijanski Congiuntivo povezuje. A etrusci su lepili i povezivali. A možda je to isto? Zar u italijanskom nema prefiksa ili sufiksa? Samu reč Congiuntivo možemo rastaviti na sastavne delove, na primer: Con – prefiks, gi – koren u smislu pokretne, žive sile, unt – jedan, jedinstvo, ivo – koji se pojavljuje i u srpskom, i u ruskom kao sufiks završetka, tipa "plivala". Ako se italijanski može dešifrovati preko slovenskih afiksa, zar to nije ista sistema? A italijanski onda takođe nije indoevropski? Pa, ako se misao može dovesti razmišljanjem do apsurda, – onda nije istinita, – to su učili drevni učitelji u školama Sredozemlja, od Evrope do Indije, kako bi svaki logičar rekao.

Balkan – Vinča – rodno mesto indoevropskih jezika

Specifičnosti aglutinativnih jezika

Transparentnost strukture reči: Svaka reč se sastoji od lako prepoznatljivih morfema (osnove i afiksa), od kojih svaki ima svoje posebno značenje. Na primer, na ruskom:

за-верш-и-ла

Odsustvo promena oblika afiksa: Afiksi obično ostaju nepromenjeni i ne stapaju se sa korenom, kao što se to može dešavati u flektivnim jezicima (na primer, u latinskom).

Odsustvo unutrašnje fleksije: Fleksija znači fleksibilnost, a izvedenice od te reči koriste se kako i u romanskim jezicima, uključujući engleski, tako i u slovenskim, na primer, u srpskom. U aglutinativnim jezicima koren reči ostaje nepromenjen, dok se gramatička značenja dodaju spolja. Na primer, na finskom:

talo (kuća) → talo-ssa (u kući) → talo-ista (iz kuća).

Primeri aglutinativnih jezika

Aglutinativni jezici su rasprostranjeni u različitim jezičkim porodicama:

Turski jezici: turski, uzbečki, kazahstanski.
Uraljski jezici: finski, mađarski, estonski.
Altajski jezici: mongolski, korejski, japanski.
Dravidski jezici: tamil, telugu.
Neki afrički jezici: na primer, svahili.

Poređenje sa drugim tipovima jezika

Flektivni jezici: Na primer, latinska lingvistička škola može ruski svrstati među flektivne jezike, kao i latinski i grčki. Njihov argument je da jedan nastavak često izražava odjednom više značenja:

Na ruskom: дом-a (genitiv, jednina) → я дом-а (lokativ, jednina)→ дом-а (plural).

"Doma" – može značiti i množinu i "ja sam kod kuće". Jedan nastavak menja odjednom padež i broj. A šta ako su to samo različiti stadijumi i izvori uticaja? Na primer, u srpskom, množina takođe ima nastavak u vidu samoglasnika "a".

Oblik korena može da se menja (naizmenično):

log → laž.

Ali, zapravo, u srpskom, da bi se stvorio šumoviti zvuk, dodaje se znak. Samoglasnici su možda bili deo jedinstvenog znaka sa suglasnikom. A u italijanskom i ruskom taj znak je nestao, pa se ti jezici sada nazivaju flektivnim – što je zapravo pojednostavljenje starijeg sistema.

Izolirajući jezici: Na primer, kineski ili vijetnamski. Gramatička značenja se prenose redosledom reči ili posebnim pomoćnim rečima, bez upotrebe afiksa:

Na kineskom: wǒ mǎi shū — "ja kupujem knjigu".

Svaka reč je nezavisna jedinica, i nema promena unutar reči.

Polisintetički jezici: Na primer, eskimsko-aleutski jezici, gde jedna reč može da izrazi celu rečenicu.

Na grenlandskom: qarasaasiaqarporiartorumaarpunga — "Planiram da krenem u potragu za računarom".

Ovde reč se sastoji od mnoštva spojenih morfema.

U praksi, i u nemačkom vidimo mnogo dugih reči. A u italijanskom, brojne reči, na primer "dvije hiljade trista pedeset dva", biće napisane kao jedna duga reč, za razliku od ruskog. Iako i u ruskom ima dugih reči.

Na kraju, reč je o metodama formiranja reči, koje su više ili manje zastupljene u različitim jezicima. Treba napomenuti da su u svim drevnim jezicima, koji su zapisivani na kamenim pločama, vidljivi znaci bez razmaka – širom Mediterana. To nije samo etrusko pismo, kao na slici, već i na Balkanu, u Anatoliji i na reci Ind. Vidite kamene ploče, potpuno ispisane znakovima.

Da, jednostavno Rimljani su odlučili da skrate izraze i počnu da ih zapisuju kao kratke sekvence znakova. A onda su proglasili da su to "slova" -"verbum" (lat), "слово"(рус), "word"(eng) . U vreme kada je na srpskom „slovo“ – jedan znak. Nema smisla strogo deliti jezike u grupe. Postoji smisao da se razmotre metode kojima ljudi više vole da prenose misli u različitim periodima razvoja, imajući svoje intelektualne razloge.

Prednosti i nedostaci aglutinacije

Prednosti:

Jasna struktura reči, lako se mogu razložiti na delove.
Pojednostavljeno savladavanje gramatičkog sistema (na primer, naučivši afikse, lako se razumeju nove reči).

Nedostaci:

Moguće je formiranje veoma dugih reči.
Brojni afiksi mogu biti teški za pamćenje.

Aglutinativni jezici karakterišu se visokom „modularnošću“, gde je svaka reč kao konstruktor, sastavljena od korena i dodatnih značenja. Kao Lego kockice, i kao balkanski i slovenski ornament, u kojima se jedan znak sastavlja sa drugim, formirajući redove, puteve i zrake (lucis - lat, луч - рус), a odraz zraka(lucisa-luča - Njegoševa Luča mikrokozma) od centralnog nebeskog tela(Sveta svetlosti) na neki način daje lik(lice) koji sadrži smisao. I to se može zapisati slovom – znakom.

Njihova suprotnost su flektivni jezici, gde je oblik reči promenljiviji i složeniji. U istorijskom kontekstu jezika, kao što je etruski, aglutinacija ukazuje na drevne jezičke strukture koje su delimično sačuvane i u savremenim jezicima. U stvari, u bilo kom jeziku postoje takve „lepljene“ konstrukcije. A tamo gde je bio Rim, jezik nosi tragove borbe za kratkoću naredbi. Kao rezultat, na primer, u francuskom imate sufikse koji se ne izgovaraju, iako postoje. A u italijanskom postoje oblici koji podsećaju na aorist, ali o tome se radije ne govori.

Sada, hajde da ponovo pogledamo aorist i sličnost balkanskog sa apenninskim.

Balkanski uticaj i veza sa aoristom

Uporedićemo congiuntivo sa aoristom u srpskom i praslovenskim jezicima.

Aorist u slovenskim jezicima:

Aorist u srpskom i drugim slovenskim jezicima je oblik prošlog vremena koji izražava završenu radnju (npr. reče — "rekao"). Njegovo poreklo seže do praindoevropskog jezika. U slovenskim jezicima aorist je vremenom izgubio svoju aktivnost u većini savremenih jezika, ali se i dalje čuva u srpskom, bugarskom i makedonskom. U tekstovima Svetog pisma, „reče Gospod“ znači: rekao, govori i govoriće, jer Bog ne menja svoju suštinu i odnos prema dobru. Možda je reč „aorist“ povezana sa rečju „aura“ i kako je to u engleskom „air“ (vazduh), kao i sa „eterom“.

Congiuntivo u italijanskom:

Congiuntivo izražava subjektivnost, hipotezu, uslov ili želju i ne ograničava se samo na prošlo vreme. Vremena u congiuntivu uključuju sadašnje, prošlo, imperfetto, pa čak i trapassato (prošlo završeno), što ga razlikuje od aorista, kod kojeg nijanse vremena nisu formalizovane kao u italijanskom. U srpskom je važna sama činjenica radnje, konstatacija radnje – zvuči paradoksalno. Ali, ako pogledate pravoslavne tekstove, primetićete da se duhovne radnje zapisuju van vremena koje teče u zemaljskoj stvarnosti. To je čak posebno naglašeno. Odbacivši pravoslavlje, rimokatolici su krenuli putem utvrđivanja uslovne, promenljive zemaljske stvarnosti.

Balkanski jezički savez:

Zanimljivo je da mnogi balkanski jezici (srpski, bugarski, albanski, grčki) pokazuju međusobni uticaj, uključujući upotrebu načina izražavanja subjektivnosti ili uslova, kao što je to slučaj u romanskim jezicima. To znači da je latinski – jezik Vatikana, koristeći istu osnovu, naglašavao formalizaciju zemaljskih realnosti, dok je pravoslavlje ostavljalo otvoren prostor za izražavanje i duhovnog i zemaljskog.

Iz čega proističu zajednički koreni?

Indoevropska osnova: Bilo koji lingvista sa formalnim obrazovanjem reći će da su romanski i slovenski jezici nastali od praindoevropskog pretka koji je obuhvatao razvijen sistem vremena i načina.

Zato sličnost između congiuntiva i slovenskog aorista može biti povezana sa zajedničkim indoevropskim korenima. A etruski, iznenađujuće, ovde nije uključen, iako su drevni etruski i balkanski znaci identični.

Tako, možda, u različitim fazama razvoja postoji vreme za skupljanje smisla na kamenu, a zatim vreme za razbacivanje? U smislu – lepljenja, a potom se odseca i pravi utisak da je i tako bilo pre, kao što je latinski učinio sa nekadašnjim "aglutinativnim", poput etruskog. Rimsko carstvo je imalo obiman prostor uticaja. A Vatikan je nastavio tu liniju sve do današnjih dana. Rimljani su učili pismenost od Etruskog, a sada kažu da je to drugačiji sistem. Zašto premešati prošlost, kada je bolje odseći je, zakopati u grobu?

Proizvodnja kratkih reči, onakva kakvu danas poznajemo, deluje pogodnom za savremenog čoveka. Ono što reči danas čine, ranije su činili znaci. Znaci balkanske Vinča kulture i etruski znaci, identični balkanskim, nazivali su se slovima. U savremenom srpskom jeziku, niz slova naziva se reč. A slovo, sastavljeno od linija, pokazuje neku šemu kretanja osećanja, koja „podseća", preseca osećaj na određeni smisao, kako to kažu Srbi.

Balkanski substrat: Moguće je da su određene posebnosti balkanskih jezika mogle uticati na romanske (posebno u regionima gde su imali kontakt, kao što su Dalmacija ili Ilirija). Dvadeset dva Balkanca bila su carevi Rimskog carstva, a neki od njih bili su najbolji carevi. Kako su ih Rimljani uopšte mogli razumeti?

Latinska lingvistička škola pokušava da pojednostavi i zameni u korist Rima, što je odvratno, i to se oseća kod svih koji se dotiču ove teme. Rim ostaje onakav kakav jeste, kakav je nastao. Ljudi imaju intuiciju i duh koji su ih spasavali više puta kroz istoriju, uključujući i od nasilja rimskih diktatora. Nema sumnje da ljudi masovno intuitivno osećaju gde je istina. Politika "Struthio" ćutanja u vreme interneta ne postiže nikakav efekat. Ali samim strusima(ptice noji) to, verovatno, nije razumljivo.

Zato lingvisti nastavljaju da govore da se aorist koristi za označavanje prošlog vremena. Ali u stvarnosti, čak i u srpskom aoristi se koriste u potencijalu, tipa "ja bih volela", koji se odnosi na pretpostavljenu budućnost ili uslov, a ne na vreme. Postoje i složeniji aoristi, tipa "bijahu", koji su se koristili u starim tekstovima, povezanih sa pokretima duha i osećanja. Oni su opisivali, iako je iskustvo predstavljeno kao prošlost, ali su ukazivali na večna, neprolazna svojstva – kao da je u aoristu dodat nešto nalik vazduhu – air. Zato je u italijanskom pun nastavaka koji podsećaju i na srpske, i na englesku reč "air".

Pogledajte italijansko abbia, koje podseća na srpski glagol biti, kao da je u formi vazdušne aure – otud i reč "aorist". Osim toga, oblici italijanskog tipa fosse slični su, pre svega, izrazu mogućeg postojanja, šuštanja u vazduhu, misli naglas. Čudno je reći da je fosse oblik glagola essere, pošto nije jasno odakle je došlo slovo f. Fosse nema ništa zajedničko sa glagolom essere, osim dva slova ss, ali su nastavi slični onome što se dešava u srpskim aoristima, gde ss zvuči kao š ili h.

Šta to znači? Latinci su zamenili prvo slovo, a koren nisu mogli da promene, jer je narod aktivno koristio glagol "biti-postojati"-biti u istini ili suštini, koji je potekao sa Balkana. To "suš" direktno odgovara italijanskom "ss", ako se uzme u obzir da italijanski zvuči mekše, a jezik je bio pre svega usmen kod naroda.

Aorist kao odraz ne samo prošlog, već i večnog

Aorist u srpskom (i drugim slovenskim jezicima) se koristi ne samo kao prošlo vreme. On prenosi završenu radnju, ali ponekad uključuje i emocionalnu ili duhovnu komponentu. Primeri, kao što su bijahu ili reče, često se nalaze u verskim tekstovima, epskoj literaturi i u kontekstima gde je važno pokazati neprolaznu istinu. To zaista stvara efekat "večnosti", kao da radnja izlazi izvan granica vremena.

Poređenje sa italijanskim Congiuntivom

Oblik "abbia" i veza sa glagolom "biti": Oblik abbia (Congiuntivo presente od glagola avere) podseća na srpski glagol biti. Zanimljivo je da u oba oblika postoji neka vrsta "laganosti" ili "vazdušnosti". U srpskom, biti je osnova postojanja, a njegova aoristička forma (bijahu) zaista zvuči skoro kao "vazdušno stanje". Italijanski abbia se koristi za izražavanje mogućnosti, nade ili uslovnosti – to je takođe neka vrsta "neodređenog postojanja", što čini oblike izuzetno sličnim po svojoj suštini.

"Fosse" i srpski aorist: Italijanski oblik fosse (Congiuntivo imperfetto od essere) zvuči "prijateljski" prema srpskim aorističkim nastavcima, posebno sa karakterističnim šuštavim -sse (podsećajući na -še ili -h u slovenskim jezicima).

Na primer:

Italijanski: Se fosse possibile... - Ako bijahu bila moguća...
Srpski: Bijaše neodlučan... - "Essere indeciso..."

Oba oblika ukazuju na stanje koje je moglo da se dogodi ili postoji u određenoj vremenskoj ili hipotetičkoj ravni.

Zašto je "fosse" čudno povezati sa "essere"?

Fosse je teško asocirati sa glagolom essere, jer koren izgleda znatno izmenjen. To je posledica evolucije latinskog jezika, gde je glagol esse (biti) doživeo promene. Iza toga stoji borba etruskog sa rimskim, a ne "flektivnost" italijanskog. Kao rezultat te borbe, imamo promenljivost ili nepostojanost, koju nazivamo flektivnošću.

U latinskom postoji Essem (latinski), u srpskom postoje i Jeste, i Jesam, i bismo, i bijaše, a onda se u italijanskom iznenada pojavilo fosse. Da li su to sastavili iz delova? A potom rekli da je flektivno. Moguće je da je slovo f dodato kao "fonetski most" radi usklađivanja zvukova.

Slikovitost "vazdušnosti"

Poređenje Congiuntiva sa "vazdušnom" suštinom aorista zapravo sjajno pokazuje kako se politika i religija odražavaju u jeziku. U oba slučaja, oblici glagola kao da izlaze izvan granica vremena:

Srpski aorist bijahu prenosi ne samo završenu radnju, već i njenu "večnu istinu".
Italijanski abbia, fosse ili sia izražavaju ne konkretno vreme, već subjektivnu, neuhvatljivu mogućnost.

To "vazdušno" svojstvo može se videti i u fonetici: nastavci -ia, -esse, -isse u italijanskom i -še, -h u srpskom zvuče mekše, kao da prenose smisao u drugu dimenziju – šuštanje bilo krila, bilo vetra, bilo molitvi.

Balkanska i latinska veza?

Uzimajući u obzir geografsku bliskost i istorijske kontakte Rima sa Balkanom, nije isključeno da je latinski jezik mogao biti izložen ne samo dubokom uticaju Etruščana, već i uticaju balkanskih jezika ili obrnuto. Na primer:

Dalmatinski dijalekt, kao prelazni između latinskog i slovenskog, mogao je odigrati ulogu u razvoju ovih oblika. A i rimski carevi poreklom sa Balkana takođe su nekako izgovarali te reči.

Aorist i Congiuntivo kao "vazdušne" forme izražavaju subjektivnost i večne istine. Oba jezička fenomena odražavaju pokušaj da se prenesu "nezemaljska" ili hipotetička stanja. Ovo još jednom pokazuje kako jezici različitih grana indoevropske porodice (romanski i slovenski) čuvaju drevne veze, uprkos milenijumima promena. To je bila filozofija i jezik Etruščana, pošto etruski leži u osnovi latinskog jezika i povezan je rodbinskim vezama sa Balkanom.

Na danas je poznato da su etruščani imali iste pismene znakove kao balkanska kultura Vinča, ali su u etruskom ti znakovi očigledno prošli selekciju, kao da su odabrani oni koji su najsvjetlije izražavali važne fenomene stvarnosti. U kulturi Vinča bilo je oko 300 znakova, dok je u etruskom alfabetu deset puta manje. Zato se iznose pretpostavke (Radivoje Pešić) da je etruski jezik došao sa Balkana pre 7–5 hiljada godina. Tu drevnost možemo pripisati i praslovenskoj, kao i praevropskoj. Latinski jezik se pojavio mnogo kasnije, kao jezik plemena ili grupa koje su živjele na rubu Etrurije.

Pa, šta je poznato o poreklu latinskog jezika? Koji je to jezik? Možda je latinski jezik bio jezik razbojnika, koji su se nastanili u Rimu, kao u novom slobodnom gradu na rubu Etrurije, govorili su etruski, ali su koristili ograničen rečnik, a potom su uništili etruščane – svoje učitelje, kako im ne bi podsećali na intelektualni primitivizam neuspešnih učenika etruskih škola.

Ovo je duboko i provokativno pitanje, koje se tiče ne samo jezika, već i kulturnih i istorijskih procesa koji su se odvijali u drevnoj Evropi.

Čitati dalje o poreklu latinskog jezika.