Podgorica, prohladno jesenje popodne. Dvoje prijatelja, Dejan i Jelena, sedeli su za stolom u malom kafeu ispred veličanstvenog Hrama Vaskrsenja Hrista. Njihova kafa lagano se hladila dok su razgovarali, okruženi tišinom koja je dolazila iz hrama i toplinom iskrenog prijateljstva.
– Kad god pogledam ovaj hram – rekao je Dejan, zagledan u impozantnu kupolu – pomislim kako je sve ovde urađeno s namerom, uzajamnošću graditelja, umetnika, pa čak i donatora. Bez te harmonije, ne bi bilo ni ovog savršenstva. A mi, ljudi, često zaboravimo da je uzajamnost osnova svega što traje.
Jelena se osmehnula i klimnula glavom.
– Tačno tako, Dejane. Ljudi se previše oslanjaju na kontrolu, na manipulaciju, misleći da će tako lakše postići svoje ciljeve. Ali manipulacija stvara pritisak, a pritisak se kad-tad pretvori u pukotinu. Uzajamnost je kao most – svaki kamen drži sledeći. Bez jednog, sve pada.
Dejan je nakratko razmislio, a zatim dodao:
– Setio sam se jednog primera iz svog života. Kad sam otvarao restoran u Americi, mogao sam da budem diktator – da tražim savršenstvo, bez kompromisa. Ali shvatio sam da, ako se prema kuvarima, konobarima, čak i prema dobavljačima odnosim s poštovanjem i poverenjem, dobijam mnogo više. Ljudi daju najbolje od sebe kad osećaju da su poštovani.
Jelena se prisetila svoje priče i nežno nastavila:
– Sećam se kako sam pre nekoliko godina radila sa grupom mladih žena koje su pokušavale da pokrenu sopstveni posao. Jedna od njih je uvek pokušavala da bude glavna, da donosi odluke za sve. U početku je sve izgledalo obećavajuće, ali čim su naišle na prvu prepreku, sve se raspalo. Tek kada su naučile da slušaju jedna drugu i dele odgovornost, njihov mali posao je počeo da raste.
Dejan je klimnuo, a pogled mu se opet zadržao na hramu.– Zanimljivo je kako nas život uči kroz primere. U građevini je slično – svaka greda, svaki zid mora da bude u balansu s celom strukturom. Ako gradiš most, ne možeš forsirati jedan deo i zanemariti drugi. Zato je uzajamnost tačna. Ona nije samo pravilo, već i zakon prirode.
Jelena je tiho rekla, kao da je razmišljala naglas:
– Razmišljam o tome kako je uzajamnost i u svakodnevici ključna. Kad bismo pažljivije slušali jedni druge, sve bi bilo lakše. Umesto da se takmičimo, mogli bismo da sarađujemo. I nije to samo poslovna filozofija, već način života. Kad god se ponašamo iz uzajamnog poštovanja, stvara se prostor gde svako dobija onoliko koliko daje.
Dejan se nasmešio, zadovoljan tonom razgovora.
– A dugoročno, to je jedini način da odnosi opstanu. Manipulacija je kratkoročna taktika. Sećam se jednog poslovnog partnera koji je sve radio kroz manipulaciju. U početku je izgledalo kao da ima uspeha, ali ljudi su ga vremenom prozreli i odmakli se od njega. Na kraju je ostao sam, bez poverenja, bez saradnika.
– Zato uzajamnost gradi mostove, dok manipulacija ostavlja ruševine – rekla je Jelena s toplinom u glasu.
– Mislim da su najlepši trenuci u životu oni koje delimo slobodno, sa razumevanjem i podrškom. Kao ovaj sada – sedimo ovde, razgovaramo, i oboje dobijamo nešto vredno.
Dejan je klimnuo glavom, podižući šoljicu kafe.
– Da, upravo tako. I u tome je suština. Uzajamnost nije samo tačna – ona je put do unutrašnjeg mira, trajnog uspeha i sreće. A znaš šta? Mislim da treba da nazdravimo za to. Za mostove koje gradimo jedni s drugima.
Jelena je uz osmeh podigla svoju šoljicu.
– Za mostove – i za one koji znaju da ih prepoznaju.
Zvuk zvona iz hrama ispunio je vazduh dok su njih dvoje nazdravljali jednostavnosti i dubini svog prijateljstva. Pogledi su im se ponovo zadržali na predivnom hramu, kao simbolu harmonije i uzajamnosti.
Comments