Sunce je polako zalazilo, obasjavajući zlatnim sjajem velelepni Hram Vaskrsenja Hristovog u Podgorici. Dejan i Elena sedeli su za stolom u kafiću, uživajući u miru kasnog popodneva. Vazduh je mirisao na cvet trešnje i tek skuvani espresso. Ptičice su cvrkutale u krošnjama drveća, stvarajući opuštajuću atmosferu.
Elena, lagano uzdahnuvši, ispija gutljaj kafe, kaže:
- Vidiš, Dejane, razmišljala sam o onome što smo pričali o imovini. Vladanje imovinom nije samo posedovanje stvari, već i veština organizovanja života. Kada imaš 20 robota kod kuće koji obavljaju rutinske zadatke, shvataš koliko je važno pravilno ih postaviti i održavati. Automatizacija oslobađa vreme za kreativnost, ali te istovremeno uči odgovornosti. Ako ne vodiš računa o svojoj imovini, ona može postati teret, umesto podrške. Organizovan čovek koristi svoje resurse mudro, upravljajući njima tako da mu služe, a ne obrnuto. Roboti su sjajni alati, ali i podsećanje da je red ključ uspešnog života. Kreativnost cveta samo tamo gde je osnova stabilna i dobro uređena. Na kraju, posedovanje imovine je prilika da dokažeš sebi da možeš biti lider u sopstvenom prostoru i vremenu.
Dejan klima glavom, gledajući u nebo:
- Slažem se, Elena. Video sam ljude koji poseduju ogromnu imovinu, ali su zapravo robovi tih stvari. Ne umeju da upravljaju time, ne razumeju pravu vrednost. Kupuju samo da bi onda morali da rade kao robovi da bi sve to održavali. To je neka vrsta pohlepe.
Elena:
- Da, kada je imovina veća od tvojih kompetencija, to je greh. Nema razvoja. Šta je rob? To je čovek kome je uskraćena mogućnost da misli, da shvata i da se razvija. On samo radi, ali ne napreduje. Vlasništvo nad imovinom može biti i lekcija. Kupi malo više, pa vidi kako se snalaziš, kako to integrišeš u svoj život. Ako nešto ne funkcioniše, možeš i da pokloniš. Onda je to dobro i pred Bogom, i pred ljudima, i pred savesti. To je razvoj, svest, kompetencija.
Dejan podiže obrvu, razmišljajući:
- To me podseća na to kako su fašizam, komunizam i birokratija zapravo jedno te isto. Svi oni te mere prema nekim standardima, pokušavaju da unište ono što je jako, a da ono što je slabo preobrate u neku lažnu snagu. Setim se uvek onog primera sa Frankom u Španiji. Bio je meč Barselone i Reala, Barsa u prvom poluvremenu vodi 9:1. Franko uđe u svlačionicu Barselone na poluvremenu, da ih malo "ohrabri", i na kraju, Barselona izgubi 9:10.
Elena:
- Ljudi su po prirodi samostalni i preduzimljivi. Ali zašto se ne odluče svi da budu preduzetnici? Umesto toga, postaju birokrate. Zvanično prodaju svoje vreme, postaju robovi naroda ili države. Ali na kraju ne žele da budu robovi, pa postaju čudni i skriveni preduzetnici. Umesto samostalnosti i odgovornosti, pokazuju lične hirove i prohteve, predstavljajući to kao nekakvu pseudo-pravdu. Iskreno i slobodno ispoljavanje kompetencija je razvoj, talenat, kreativnost. Ali birokratija samo želi da se svi uklope u neke pseudo-vrednosti kojih se ni oni sami ne drže. Sigurna sam da Franko kao igrač ili trener Barselone nikada ne bi dobrovoljno prepustio pobedu slabijoj ekipi, čak i ako ta ekipa dolazi iz glavnog grada.
Birokratija postaje anti-bog. Nema svesti o svom ličnom talentu, nema razvoja kompetencija – to znači strah od života, od stvarnosti, potraga za zaobilaznim i lukavim putevima, veštačko prilagođavanje ljudskim racionalnim procenama koje su i kratkovide, i nepravedne, i nepotpune i neprirodne. To je poraz za sve, i za jake, i za slabe, i za učesnike i za njihove bližnje. Zamena. Laž na kraju sve razori. Birokratija sve razori. Na primer, zamisli da imaš 10 restorana, ali ne želiš da razvijaš svoj ukus, svoje veštine, ne trudiš se da razumeš ljude. Samo slediš neke šablone i pravila, zapošljavaš ljude koji se ne usude da misle. Na kraju, svi će jesti hranu bez duše, a ti ćeš biti samo mašina za pravljenje novca. Bez radosti. Bez strasti.
Dejan smeška se, gledajući Elenin zanos:
- Razumem te, Elena. Vidim kako ti povezuješ stvari. Slično je i u građevinarstvu. Ako nemaš viziju, ako ne razumeš kako se materijali ponašaju, ako samo pratiš nacrt bez razmišljanja, dobićeš samo još jednu bezličnu zgradu. To ne inspiriše, to ne traje. A kada uložiš srce, kada razumeš ljude koji će tu živeti ili raditi, dobiješ nešto posebno. Setim se, na primer, kako sam u Njujorku posmatrao kako se graditelji odnose prema detaljima, kako se trude da stvore nešto što će nadživeti njih.
Elena:
- Baš tako! Videti svoj cilj, to je kao da imaš kompas. Bez jasnog cilja, lako se izgubiš u besmislenoj žurbi, a vrednost imovine se gubi. Vidiš, život nije samo niz događaja, već serija izbora. I svaki izbor gradi naš svet. Ponekad je važno zaustaviti se, udahnuti, pogledati oko sebe. Na kraju, život nije trka, već ples.
Dejan klimne glavom, zadubljen u misli:
- Da, ples. Zato volim sport, zato volim i muziku. A ti voliš istoriju, Elena, kroz nju vidiš ritam života, vidiš cikluse uspeha i pada. Sve to je povezano.
Sunce je skoro zašlo, a nebo se bojilo nijansama narandžaste i ljčaste. Dejan i Elena su sedeli još neko vreme u tišini, duboko razmišljajući o njihovim rečima. Osjećaj mira i spokoja, slično kao večernji mir nad starim crkvama, ispunio je vazduh. Ptičice su utihnule, i samo je blagi povetarac šuštao kroz lišće. Ovaj trenutak je bio dokaz da prava vrednost života leži u svjesnosti, razumevanju i miru koji se može pronaći i u svakodnevnim razgovorima sa prijateljima.
Comments