Bio je 25. novembar. Donedavno je još bilo toplo kao leti, ali sada se samo tokom dana na suncu mogla skinuti jakna da bismo ostali u samoj košulji. Tako smo i učinili. Išli smo u Duklju. To je drevno mesto, staro više od 2000 godina. Bili smo jednostavno radoznali kako izgleda i kako se oseća nešto što čuva tragove ljudskog života star dva milenijuma.
Periferija Podgorice bila je danas izuzetno lepa. Jarko sunce, plavo nebo i žuto-crveno-zelene boje na brdima okruživali su ravnu površinu s plodnom zemljom na strmoj obali na ušću dve reke. Ovde su ležali kameni u pravilnim gomilama, razdvojeni redovima drugih kamenova. U početku se činilo neverovatnim da su te gomile kamenja nekada mogle biti zgrade. Padalo nam je na pamet da su ih možda nedavno dovezli i složili ovako. Ali pri pažljivom posmatranju postajalo je jasno da niko ne bi i ne bi mogao dovoziti pravilnu gomilu pravilno isklesanog kamenja, savršeno pogodnu za izgradnju dobre kamene kuće, probijajući se između redova drugih kamenova koji leže kao ograde.
Preostalo je samo da se složimo sa slikom koju je stvarala mašta: kuće su se urušile prema unutra, stvarajući neku vrstu grobnice, a ono što je nekada bilo ulične ograde, verovatno je sada ležalo u pravilnim redovima, odvajajući jednu grobnicu od druge. Skoro kod svake takve grobnice iz nekog razloga raslo je drvo, probijajući se kroz kamenje. Na ivici se videla okrugla građevina od istog kamenja, prekrivena crnim i zelenim lišajem. Verovatno je to bio bunar iz kojeg su ljudi mogli dobiti čistu pijaću vodu. U blizini je do reke vodila stazica kojom su i danas ovce silazile da piju vodu. Trava je gustim zelenim tepihom prekrivala ovo tamno groblje koje je nekada bilo grad iz kojeg je potekao Dioklecijan - čuveni progonitelj hrišćana iz trećeg veka.
Prešavši preko nečega nalik na bedem, po kojem je sada prolazila železnička pruga, stigli smo u onaj deo Duklje gde su se nalazili bazilika, kapitolski breg sa hramom, trg i terme. Ovo centralno mesto nekadašnjeg grada bilo je ograđeno malom savremenom ogradom, očigledno se bazilika smatrala vrednijom od bunara i prostora gde su ljudi živeli. Od gradskog centra ostali su temelji, delovi stubova i deo zida. Kamenje u zidovima bilo je spojeno potamnelom, drevnom vrstom cementa.
Prišli smo bliže i u dubini srca odmah se pojavilo razumevanje da ne treba da hodamo tamo gde su hodali drevni ugledni građani, jer se tamo nije uvek dešavalo nešto radosno, ne treba da postanemo saučesnici toga, čak ni u mislima i osećanjima. Neka vrsta prokletstva. Na tabli je pisalo da je ovo mesto bilo napušteno početkom 4. veka. Verovatno sa smrću Dioklecijana, čije je ime bilo vezano za ovo mesto.
Napravivši fotografije, krenuli smo nazad prema centru Podgorice, pored raznobojnih savremenih zgrada na tri i četiri sprata u kojima su sada živeli ljudi. Sve se zaista mnogo promenilo za 2000 godina. Pored su prolazili automobili, ljudi su polako išli s posla i fakulteta, sedeli u brojnim kafićima. Pravo ulicom i zatim malo skrenuvši u stranu, stigli smo do mesta gde je stajao Hram Vaskrsenja Hristovog. Bila je to jedinstvena građevina iz kategorije zgrada koje dugo ostaju u sećanju. To su bile kamene čipke i ornamenti na lepo i visoko podignutim zidovima. Hram je na čudesan način, nekom svojom celovitošću i puninom podsećao na živog čoveka, snažno stojećeg na zemlji i koji posmatra grad.
Nikada nisam videla niti osetila ništa slično. Unutar hrama, kao što je oduvek bilo, zidovi su bili poput plavog neba, a figure ljudi u prirodnoj veličini pričale su o odnosima Hrista s nima. Desno od oltara nalazila se ikona carice Jelene. Upravo je ona na prelazu iz 3. u 4. vek otišla u Jerusalim i pronašla sve artefakte vezane za Hristov život, uključujući i Njegov krst. Obeležila je svako mesto izgradivši na njemu crkvu u čast događaja ili manastir. Ukupno je takvih mesta bilo 22, kao i slova drevnog alfabeta koji su koristili Izraelci i Balkanci, i stanovnici Apeninskog poluostrva, koji je postao osnova evropskih i slovenskih jezika.
Taj alfabet nije bio feničanski, kako su mnogi naučnici mislili, već je poticao sa Balkana, kao što su pokazala najnovija arheološka iskopavanja na teritoriji savremene Srbije, a zatim i širom Balkana. Ćirilica i latinica imaju više zajedničkog nego što se obično misli i uči u školama. Kao što je uobičajeno kod ljudi, udžbenici daju najjednostavniju šemu, dok ona ne postane dokazana laž.
Obilazeći Hram Hristov, ugledali smo kafić direktno na teritoriji, bez ikakvih ograda. Ispred kafića su stajali stolovi na otvorenom na zelenoj površini. Za stolovima su sedeli ljudi, skoro svi stolovi su bili zauzeti. Ljudi su polako razgovarali, pili vodu, vino, kafu, uz desert. Bio je to miran slobodan razgovor ljudi, muškaraca i žena različitih uzrasta, u tom druženju nije bilo ničeg lošeg, sve je bilo mirno. Iako su neki pušili. Sa strane od površine sa stolovima bilo je dečje igralište, sa toboganima, merdevinama i ljuljaškama, na kojem su se igrala deca.
Ušli smo dalje, u kafić i videli u dubini iza velikih otvorenih staklenih vrata prostor sa jednostavnim stolovima i stolicama, na zidovima su visile drvene police s knjigama, knjige su bile raznovrsne - na srpskom i na ruskom, tu je bila knjižica Puškina i Dostojevskog, knjige za decu i za odrasle, o svetiteljima i o životu, šarene i skromne, stare i nove, sve su ležale slobodno i svako je mogao da ih uzme. Na jednoj polici visio je starinski žičani muzički instrument od drveta, s glavom jarca ili ovna tamo gde su se kačile žice. A u središtu zida visila je ikona, pred njom je gorelo veliko uljano kandilo.
U daljem uglu sedela su dva sveštenika, na njihovom stoliću stajale su čaše s vodom i male čašice s rakijom. Polako su razgovarali. Osećaj guste, lepljive, ali lake veze odmah je prošao kroz srce, povezujući me s ovim mestom, s ovim knjigama i ikonom, i, najvažnije - sveštenicima. Nije bilo važno o čemu su pričali i ko su oni bili. Bilo je primetno da ovde, u ovom prostoru mogu slobodno da razgovaraju bilo koji ljudi mirno, mogu da imaju bilo koji društveni status ili težinu, da budu poznati ili nepoznati, muškarci ili žene, ovde je bilo važno samo to šta, kako i zašto su govorili. Komunicirali su kroz svoja srca.
Čak ni u hramu se nije osećalo tako gusto prisustvo kao ovde. I prisustvo ovde je bilo živo, dinamično, pokretalo je osećanja i izazivalo misli. Bilo je jasno da je ovo srce grada, i da se bilo kakve odluke mogu mirno ovde razmotriti. Kakva je to bila suprotnost Duklji. Zaista, ponekad je potrebno nešto pretvoriti u nadgrobno kamenje da bi se stvorile kamene čipke, među kojima će ljudi mirno raspravljati o svojoj sadašnjosti i budućnosti. Izašli smo iz kafića i krenuli ulicama sporog grada, u kojem su ljudi još uvek imali luksuz da polako i slobodno razgovaraju o svom životu, ne krijući se iza ograda.
____
Dijalog dve prijateljice u kafiću kod Hrama Vaskrsenja Hristovog
– Znaš, Marina, – zamišljeno reče Ana, lagano držeći šolju kafe u rukama, – čini mi se da je ovaj hram kao da je živ. Stoji ovde kao neki mudar čovek, čvrsto vezan za zemlju, i kao da nas posmatra, pažljivo gleda.
– Da, slažem se, – klimnu glavom Marina, odlažući svoju šolju čaja. – Neverovatno mesto. Pogotovo posle onoga što smo danas videle u Duklji. Sve one gomile kamenja, koje su nekada bile kuće – potpuno drugačiji svet.
– I znaš, impresioniralo me kako se lako oseti razlika. Tamo, u Duklji, kao da čuješ odjek prošlosti, ali nekako težak, tmuran. A ovde, u hramu i ovom kafiću, sve odiše životom. Kao da su ljudi konačno pronašli način da žive u miru jedni s drugima.
– Misliš da je to tako lako? – nasmejala se Marina. – Prošlo je dve hiljade godina, a mi i dalje učimo. Sećaš se u Duklji, kako su drveća probijala kroz kamenje? Za mene je to podsećanje da će život uvek naći put, čak i kroz ruševine.
Ana je zamišljeno pogledala u ikonu koja je visila na zidu kafića.– Možda je stvarno tako. Ali ovo mesto… Ovde osećaš da možeš mirno da pričaš o najvažnijim stvarima. Bez žurbe, bez obzira na to ko si ili šta imaš. Samo razgovaraš.
Marina se osmehnula.– Možda je u tome poenta? Da naučimo da slušamo jedni druge. Znaš, kao oni sveštenici u uglu, – klimnula je glavom prema dvojici muškaraca za stolom. – I oni sigurno razgovaraju o nečemu važnom. I to rade mirno, bez rasprave.
– To je tako neobično za naše vreme, – uzdahnula je Ana. – Uvek negde jurimo, pokušavamo nešto da postignemo. A ovde iznenada shvatiš: možeš samo da sediš i razmišljaš. Da napraviš pauzu.
– I ne samo da razmišljaš, nego i da osećaš, – dodala je Marina. – Mislim da ovakva mesta, kao ovaj hram ili čak ovaj kafić, pomažu da se povežemo s nečim većim od nas samih. I to ima neku svoju poentu.
Zanemele su na trenutak, svaka u svojim mislima. Sunce je nežno zalazilo iza prozora kafića, obasjavajući kamene čipke hrama. Ljudi oko njih su tiho razgovarali, vreme je kao usporilo svoj tok. Ana i Marina su još dugo sedele za svojim stolom, uživajući u retkim trenucima mira u gradu gde su ljudi još uvek znali da razgovaraju srcem.
Comentarios