Vuk Karadžić i ilirsko zvučanje jezika: kako je intuicija oblikovala srpski i hrvatski jezik

Vuk Stefanović Karadžić, veliki reformator srpskog jezika, ostavio je neizbrisiv trag u oblikovanju savremenog srpskog, a posredno i hrvatskog jezika. Njegovo delo nije bilo samo filološko, već i duboko intuitivno, jer se oslanjalo na ono najstarije – na usmeno zvučanje jezika, koje potiče iz dubina ilirskog duha.

Karadžić je verovao da je jezik naroda u njegovoj živoj reči, među običnim ljudima – na planinama, u selima, u epovima i pesmama. Upravo je to zvučanje, to valovito, svetlosno govorenje koje teče kao reka ili diše kao more, ono što nosi nasleđe ilirskog jezika. Iliri, stari balkanski narod, nisu ostavili mnogo pisanih tragova, ali su ostavili zvuk, sliku, intuiciju – ono što živi u epovima, mitovima i melodijama koje odzvanjaju i danas.

U planinskoj tišini, tamo gde se čovek uspinje iznad svakodnevice, gde gleda plavetnilo mora u daljini i dodiruje nebo, budi se nešto staro – intuicija. Ta intuicija je najdrevnije znanje: pre reči, pre pisma, postojalo je osećanje svetlosti, unutrašnje slike sveta, koje su ljudi prenosili kroz zvuk. Zbog toga je ilirski, a potom i srpski jezik, jezik vizije i ritma, oblikovan ne samo logikom, već i valovitim disanjem sveta.

U narodnoj epici, posebno u pesmama poput "Smrt Marka Kraljevića", vidimo tu geometriju govora – strofična organizacija, ritmička simetrija, ponavljanje motiva – sve to podseća na algoritamsku strukturu. Kao što su znaci Vinčanske kulture pratili kružne, spiralne oblike – i govor Balkana nosi te oblike u svom melodijskom toku.

U pesmi "Ženidba Miloša Obilića", svaka strofa otvara prostor – kao svetlosni talas. Rečenice su kratke, pune glagola, govore o kretanju, odlasku, povratku – kao da govorni tok oponaša disanje planine, talas mora, pokret konja i junaka. Ovo nije slučajno – to je zvuk prostora, ritam svetlosti.

Ilirsko zvučanje jezika bilo je više od komunikacije – to je bila duhovna orijentacija, idiome svetlosti. Zato su balkanske pesme često valovite – nema pravolinijskog toka, već talasanja. To se odražava i u savremenom jeziku: u njegovoj algoritmičnosti, u tome kako rečenice dišu i vode nas od osećanja ka misli, od svetla ka domu.

Muzika Balkana, sa svojim makamima, asimetričnim ritmovima, dugim zadržavanjima na tonovima, podseća nas da jezik i muzika potiču iz istog izvora – iz unutrašnje slike sveta. Kao što guslar ponavlja stihove, talasima, kao što planinska pesma nosi zvuk vetra i koraka – tako i savremeni jezik nosi arhetipske oblike.

Vuk Karadžić nije znao sve to svesno, ali je osetio. Njegov rad je bio intuitivno vraćanje jeziku iz naroda, a time i jeziku predaka, jeziku svetla i zvuka, u kojem reči nisu samo znakovi, već zvona, talasi, mostovi između prošlosti i sadašnjosti.