Za stolom malenog kafića pored Hrama Vaskrsenja Hrista u Podgorici, Dejan i Elena sedeli su sa šoljama kafe ispred sebe. Povetarac je donosio miris čempresa i cvetnih žbunova iz obližnjeg parka. Sunce je milovalo njihove obraze dok su razgovarali, u tonovima tihe životne filozofije.
Dejan: "Znaš, Elena, kad gledam ovaj hram, ne mogu da ne pomislim na to koliko je u njega uloženo truda, koliko je misli ušlo u svaki kamen i svaku liniju. Ali to nije bila trka. To je više ličilo na ples — arhitekte, zanatlija, svih koji su ovde radili. Oni su osluškivali ritam nečeg većeg od sebe."
Elena: "I baš zato je hram toliko veličanstven. Nema te veličine u nečemu što je napravljeno s idejom da se samo brzo završi. Ples, o kojem govoriš, dozvoljava svakom trenutku da bude značajan. Ali reci mi, Dejane, kako to da danas ljudi sve više zaboravljaju na taj ples? Kako smo došli do toga da se sve meri samo brzinom i rezultatima?"
Dejan se nasmejao, podižući šolju kafe. "To ti je zato što su nas učili da je život linija — od tačke A do tačke B. Sećaš se kad smo bili deca? Učili su nas prvo o sistemima — krvotoku, disanju, svemiru. Sve je to bilo skladno i povezano. A onda, negde usput, rekli su nam: 'Sad trčite!' Trčite kroz školu, karijeru, ciljeve. Zaboravite na ples."
Elena klimnu glavom, osmehnuvši se blago. "Sećam se jedne scene iz Podgorice. Na raskrsnici, čovek u velikom, skupom autu zaustavio se usred puta da pošalje prijatelju poljubac rukom. Prijatelj mu je prišao i počeli su da razgovaraju. Tamo, na raskrsnici! U Londonu bi ih svi iztrubeli. Ovde? Niko nije ni pogledao. Kao da su i oni, vozači, znali da je taj trenutak važan."
Dejan: "To ti je suština. U velikim gradovima, u toj jurnjavi, ljudi su kao robovi. Ali ovde, među brdima, suncem i vetrom, život ima drugačiji ritam. Priroda te podseća da nije sve pravolinijsko. Kad si poslednji put stala da samo osluškuješ?"
Elena zastade na trenutak, zamišljeno gledajući u hram. "Prošle zime. Bila sam u planinama. Sneg je bio svuda, tišina — savršena tišina. I u tom trenutku, osetila sam da sam deo nečeg mnogo većeg. Da nema potrebe za trkom. Samo prisutnost."
Dejan: "Zato ja često kažem ljudima: gledajte na život kao na ples. Čovek je plesna energija. Ples je imao i Tesla. Mislim na njegov način razmišljanja. On nije jurio. Njegovi izumi su dolazili kao plod tog intuitivnog razumevanja ritma. Isto je i sa velikim preduzetnicima danas. Oni nisu linearni mislioci. Oni povezuju — ideje, ljude, mogućnosti."
Elena: "Slažem se. Tesla nije pravio planove na papiru, već u svom umu. To je taj ples, ta sposobnost da se vidi celina. I znaš šta? Mislim da je to nešto što svi možemo naučiti. Ako bismo samo stali i poslušali."
Dejan se osmehnu i klimnu. "Upravo to. Kad slušamo, kad usporimo, tada vidimo šta je zaista važno. Zato i volim ovo mesto. Ovaj hram, ova kafa, ovaj trenutak. Ovo je ples."
Sunce je polako počelo da zalazi, bojeći nebo nijansama narandžaste i zlatne. Dejan i Elena su nastavili da razgovaraju, u skladu s ritmom koji im je pružao spokojni podgorički večernji ambijent. Njihov ples misli i reči bio je jednako skladan kao i priroda oko njih.
Comentarios