Волео бих да могу бити невидљив. Волео бих да могу бити невидљив. Волео бих да могу бити невидљив.
Један од мојих највећих страхова је одувек био да путујем на непознато место, али сваки пут сам осетио задовољство сазнањем да се на крају дана могу вратити кући. Ја сам стидљива особа и увек ми је било тешко да се прилагодим новом окружењу. Посебно ми је тешко пао прелазак из осмог разреда у средњу школу, јер је моја гимназија у суштини била интернат, што је значило да тај осећај задовољства више није био на крају дана, већ је одложен за крај недеље. Живот у ЛФА је за мене био потпуно нови свет и ништа што сам доживео није могло да ме припреми за то. Збуњених очију и ништа више од мучног осећаја у стомаку, ушао сам у свој први дан средње школе. Као дете сам увек ишао у школу са људима који су личили на мене, говорили и облачили се као ја, али овде сам брзо схватио да сам мањина. Нисам био сам у овоме. Два моја пријатеља су дошла са мном на ЛФА, и имајући то на уму, са мојом стидљивошћу, нисмо осећали потребу да склапамо нове пријатеље. Поред тога што је једна од ретких школа са сопственим клизалиштем и што својим ученицима пружа само најновију технологију, одједном ми је синуло да у мом новом дому постоји безброј могућности, али пре него што су те могућности могле да се реализују, морао сам да преузму иницијативу. Научио сам веома важну лекцију на ЛФА: из живота излазиш само онолико колико у њега уложиш. Излазак из зоне удобности омогућио ми је да откријем своје интересовање и вештине у одбојци, као и своје скривено вођство као капитена тима. Постао сам ментор и пријатељ младим хиспаноамеричким студентима у Маестру, који су ме подсетили на важност враћања друштву. После бројних непроспаваних ноћи, развио сам систем по коме сам могао да радим све своје домаће задатке и да и даље могу да се бавим спортом и ваннаставним активностима без жртвовања времена за спавање.
На крају моје друге године, болест члана породице ме је, нажалост, приморала да напустим школу и вратим се кући. Напустио сам ЛФА и придружио се својој новој породици, средњој школи Мирта Рамирез Цомпутер Сциенце Цхартер. Са 99 посто латиноамеричких студената, више нисам био мањина. Несвесно сам се навикао на ЛФА начин живота јер, по мом мишљењу, ова сићушна сенф жута зграда са не више од четири прозора није могла да се мери са мојом старом кућом. Био сам у праву. Не, мој нови дом није био тако велик или луксузан, али открио сам да то није био неуспех. Иако ресурси нису били директно видљиви и нису били лако доступни, сазнао сам да за ученике нема препрека. Већина, ако не и сви ученици имали су исту жеђ за знањем као и ја.
Овог лета моја школа је саопштила да је у згради коју користимо дошло до прекршаја против пожара и да на јесен не можемо да се вратимо у нашу зграду. Моја школа није имала зграду целог лета, а нашла је тек неколико недеља након почетка наставе.
Тада сам већ донео одлуку да поново напустим свој дом и придружим се другој породици. Оно што сам схватио првог дана на академији Јосепхинум је да ме стидљивост не прати и да сам заиста желео да идем у школу. Мучнина је напустила стомак и ушао је ентузијазам. Већ сам толико тога научио од људи које сам упознао у своје две претходне школе да сам жудео да наставим пут и дођем до још једног открића.
Знање које сам стекао у ове три школе понећу са собом и даље од факултета. Мој цимер, другови из разреда утицали су на мој живот онолико колико се надам да сам ја утицао на њихов. Очигледно ми је да су ми помогли да израстем у веома видљиву личност каква сам данас. Научио сам да изађем из своје зоне удобности и схватио да је различитост много више од наше боје коже. Моја мала школа боје сенфа научила ме је да прилика и успех захтевају само жељу.
Био бих од помоћи вашем колеџу јер ћу, док настављам својим путем ка успеху, искористити сваку прилику која ми је на располагању и потрудити се да допринесем што је више могуће.
Сада сам видљив. Сада сам видљив. Сада сам видљив и желим да будем виђен.
Предложени превод:
Comments