- Јулиа, Јулиа!
- Да љубави?
- Са ким разговараш телефоном?
- Ех..
- Када те зовем, мораш да прекинеш, разумеш?
- Да, али била сам...
- Хеј, хајде, где је храна?
- Ух, види, жао ми је, стварно нисам имала времена. Чекај, скуваћу нешто у ходу.
- Шта?! Зар ниси имала времена? Шта си радила цео дан?
- Ех, радила сам по цео дан, а онда су ме звали
- Ох, да, леп изговор.. Истина је да не радиш ништа од јутра до вечери. Али да ли теби се чини нормалним да ја дођем кући после целог дана, а ти ништа нисте урадила? Каква си ти жена? Да ли ти је толико стало до свог мужа?
- Али ја се бринем о теби већ пет година! Сваки дан..
- Да, не можеш ни да погледаш иза себе ... Погледај себе ...
- Али зашто ми то говориш?
- Зато што си луда, Јулиа! Чак ме је и срамота што ме виде са тобом, гледају те... одрпана.
- Престани да ме понижаваш тако, није фер, ништа нисам урадила!
- И, наравно, зато што сада не можете да кажете истину, јер ја то радим, говорим истину.
- Зашто си се онда удала за мене?
- То је сјајно, добро питање. У ствари, то је била највећа грешка у мом животу. .. Здраво мама? Шта се десило? Ок, у... одмах долазим. Да. Одлазим јер имам важнијих ствари. И престани да плачеш! Жао ти је, Јулија... Ти си патетична особа... "јеца".
- Данас ниси ништа радила, ниси ни кувала!
- Али то није истина...
- Трпим те већ тридесет година. Стидим те се!
- Шта радиш ?! Али уместо да је подржиш, јер те трпи већ 30 година, пере те и мази, ти почнеш да је вређаш? Види, зашто једноставно не одеш?
- Добро. Одлазим. Извињавам се! Ништа више.
- Мама, шта се десило?
- Није те дирао?
- Не, Марко... Али речи које ми је рекао... уништиле су ме изнутра. Као да ме је пребио.
- Хајде, мама, не брини сада. Обећавам ти да те више неће повредити, ја ћу се побринути за то... Жао ми је, речи које ти је рекао су страшне и нико не треба да их трпи...
- Марко, јеси ли добро?
- Не, мама, ја сам само будала.
- Љубави... Добро сам, стварно. Не мораш да бринеш за мене.. Слушај, ускоро ћемо разговарати телефоном. Дођи кући сада, ок? Добро.
- Хвала мама!
- Љубави, извини ме. Рекао сам ти неке страшне ствари, и шта више, без твоје кривице. Схватио сам да сам ме вербално злостављао и да би то могло да боли више од физичког злостављања. Ти си дивна жена, дивна жена. И вредан радник. И нисам био човек какав је требало да будем. Човек којег заслужујете. Жао ми је! Ти си најбољи избор који сам направио у свом животу.
- Да ли си озбиљан?
- Наравно. Стварно, сада знаш шта ћу да урадим? Ја ћу опростити! Могу то да издржим. Надам се да ће добро испасти...
- Па, како је прошло? Да ли то ради?
- Одлично! Била си невероватна, љубави моја. Чинило се да је ово истина, на срећу Јулија је оставила свој мобилни телефон отворен. Кад сам чула да јој Марко говори такве ствари... Срце јој се сломило. Морали смо нешто да урадимо!
- Психолошко злостављање је једнако опасно као и физичко! Немојте га игнорисати... Жртва често није свесна! Вербално злостављање уништава душу, полако је уништава. Помозите онима који су у овој ситуацији. Стави им до знања
Звук тога:
Comments