Највећа радост музике је поделити је са другима. Нажалост, уживање у извођењу се често заборавља када се музичари више баве техничким детаљима и нотама. Такође сам некада мислио да знам све важне кључеве успешног свирања клавира: вежбање, технику, посвећеност и љубав према ономе што радим. Фокусирајући се на детаље, изгубио сам из вида своју публику.
Када сам био на другој години, пријатељ ме је позвао да се придружим „Музици од срца”, групи која је показала свој музички таленат старијима. Иако сам прихватио позив да је подржим, почео сам да се кајем за свој избор како се ближио први наступ. Не знајући како ће старији реаговати на мој наступ, посебно када сам направио грешку, извођење музике пред старијима постало је страшна помисао.
Иако је мој први наступ прошао без проблема, било је тешко знати да ли се старијима допадају музичко дело или наступ. Док је група наступала, старији су разговарали једни са другима, заустављајући се да аплаудирају на крају сваког дела. У покушају да импресионирам публику, на крају сам се навикао да припремам спектакуларно музичко дело како се приближавао месечни наступ.
Тако навикнут на ову месечну рутину, сумњао сам да ће се овај наступ разликовати од претходних када сам једног летњег поподнева био спреман да изведем своје омиљено дело. Док сам чекао да дођем на ред, осврнуо сам се по просторији, примећујући са извесном нелагодом све већи број старијих људи који се окупљају око клавира. У гомили брбљавих стараца, моје интересовање је привукла помна пажња једне жене на представу. Сваког извођача је поздравила широким, зубатим осмехом и дала мали коментар о композицији. Не знајући њена очекивања, посматрао сам њену реакцију док сам устајао да представим своје музичко дело, Моонлигхт Клода Дебисија.
„О, волим ову песму“, било је све што је рекла у одговору.
Осмех ми је прешао лицем када сам открио да она дели моје одушевљење композицијом. Да бих јој показао колико волим песму, потрудио сам се да дочарам шта ову месечеву песму чини тако посебном за мене. Моје мале сумње у вези са техничким детаљима постепено су нестајале како је песма напредовала. Све што је тада било важно је да што боље одсвирам песму коју сам волео. Први пут сам био задовољан својим учинком, нису ми сметале грешке.
Представа је била далеко од савршене. Међутим, нико од сениора није рекао да је ритам био преспор или да су ноте погрешне, као што то обично раде судије на аудицији. Иако су током наступа и даље тихо разговарали, сви су се смејали и тапшали. Неки од њих би рекли да је песма лепа. Ценили су моје напоре да их забавим и жарко су замолили групу да се врати што је пре могуће. Сам занесени осмех на женином лицу учинио је наступ вредним труда.
Захвалност старијих за оно што сам урадио их је враћала да свирају клавир сваког месеца, а моја љубав према ономе што сам радио ме је привукла овоме. Месечни наступ је био више од обичне музичке изложбе; то је била моја шанса да вратим друштву и помогнем обогаћивању живота старијих. Права радост у мом животу није само да делим музику, већ да се посветим друштвеном раду као волонтер.
Предложена опција:
Comments